„Molim vas, recite mi da nisam jedina koja greši!“: blogerka koja objavljuje iskrene priče (u kojima su psovke vrlo česte) o tome šta roditeljstvo zaista jeste

Sve je počelo kao blog kojim je ogoljena stvarnost materinstva, ali zadivljujuće iskren i urnebesan pristup je učinio da postane internet fenomen sa milionima obožavalaca. Sada je žena, koja stoji iza „Ne tako savršena mama“ bloga, objavila svoju prvu knjigu u nadi da će njeno iskustvo koje deli sa drugima bez dlake na jeziku – a često i sa puno psovki – o odgajanju dva dečaka, dopreti do još većeg broja roditelja koji osećaju da nisu dostojni „blještave“ predstave o roditeljstvu koju inače nalazimo na internetu.

Sara Tarner, 28, iz Eksetera, u Devonu, objavila je svoj prvi blog 2013. godine, nakon neuspešnih pokušaja da na internetu pronađe forum na kom majke iskreno govore o teškoćama sa kojima se suočavaju – nasuprot sajtovima i kanalima na društvenim mrežama koje prikazuju isključivo savršeno roditeljstvo.

Nakon nešto više od godinu dana pokrenula je i Fejsbuk stranicu koja je pratila blog – a koja je ubrzo postala mesto na kom su se drugi otvarali o izazovima sa kojima se suočavaju i delili, često histerično, radosti roditeljstva.

Blog sada ima preko 4.7 miliona pregleda, Fejsbuk stranica ima reko 350.000 pratilaca, a Tviter nalog 17.000.

Sara, majka trogodišnjeg Henrija i šesnaestomesečnog Džuda, je izjavila: „Pokušavala sam da pronađem blogove i forume kada bih se osetila preopterećeno.“

„Pokušavala sam da pronađem majke koje su se osećale kao ja, ali sve što sam uspevala da pronađem su bile mame koje su izjavljivale da zaista uživaju u roditeljstvu.“

„Imam širok krug prijatelja i veliku porodicu, ali kao novopečeni roditelj koji je usred noći budan i hrani dete, a suprug je na poslu, nisam želela da šaljem poruke i smetam svojim prijateljima. Bio mi je potreban izduvni ventil. Nešto zabavno, neko mesto gde će ljudi prosto priznati da su imali stvarno naporan dan. Verovatno da je nešto slično i postojalo, ali ja nisam znala gde da tražim.

Odlučila sam da pokrenem blog za one koji su se osećali strahovito preopterećeno i koji su se, takođe, mučili da pronađu nešto slično. Nije mi ni bilo važno da li će neko čitati. Govorila sam, najiskrenije, ono što sam osećala, ništa nisam želela da ulepšavam.

Smatram da postoji nepisano pravilo, da ukoliko niste mnogo loše i ne možete da izađete na kraj, nije u redu da pričate o tome koliko vam je bio težak dan.

Javlja se osećaj da niste dorasli, da nikada nećete biti dostojni blistavih života koje ljudi prikazuju na internetu. Ne smatram da su ovakvi blogovi loši – i sama volim da pratim ovakve Instagram profile, jer želim kuhinju kakvu oni imaju i jer mi se dopada kako su im deca stilizovana – ovi blogovi deluju motivaciono. Mislim da je to u redu, i srećom ima mesta za sve vrste blogova, ali trebalo bi se zapitati kako prikazivanje samo sjajne strane deluje na ljude. Dobro je da postoji ravnoteža.“

Čini se da Sara, koja je svog supruga Džejmsa, upoznala kad je imala 16 godina, nije jedina majka koja se ovako oseća.

Hiljade roditelja se oglasilo, priznajući da osećaju „krivicu“ jer nisu savršeni i da u njenom blogu pronalaze utehu.

Sara kaže: „Ljudi su mi se javljali sa osećanjem olakšanja što postoji još neko ko se, takođe, ne snalazi baš najbolje.“

„Bilo je nekoliko poruka koje su se izdvojile.

Jedna je bila od majke koja je rekla da je bila na svom Fejsbuk profilu i da joj je bilo mučno, jer je na sve strane mogla da vidi samo slike savršenih života drugih ljudi. Rekla je da je imala utisak da se u njoj nešto steže, jer je bila svesna da nikad neće moći ni da priđe tome.

Pronašla je moju stranicu i pročitala je sav materijal koji sam postavila, a onda je sela i plakala jer je bila preplavljena olakšanjem zbog toga što nije jedina, zbog toga što se zapravo i nije mučila.

Drugi su govorili: 'Hvala što si mi pomogla da se osetim normalno', a bilo je poruka i od baka i deka koji su mi javljali da su njihove ćerke ili sinovi osetili olakšanje zbog moje stranice, i da bi voleli da je nešto slično postojalo kada su oni bili mladi roditelji.“

Iako je u suštini poruka koju Sarin blog šalje ozbiljna, razlog zbog kog je doprla do tolikog broja ljudi je verovatno u njenom pristupu koji je veoma komičan i bezbrižan, sa povremenim neočekivanim sentimentalnim priznanjima koliko je ipak sve to vredno i donosi zadovoljstvo.

Ovo je tema koja se nastavlja i u njenoj knjizi. U njoj pronalazimo urnebesne anegdote o tome kako je njen suprug morao da je „izmuze“ kada su joj mlečni kanali bili zapušeni, o sramotnoj navici njenog sina da uzvikuje „pokvarene“ šale sa vrha stepeništa, i o situaciji kada je Henri izneo veoma iskrenu i slikovitu ocenu o genitalijama radnika iz britanskog gasovoda.

„Veoma mi je bitno da budem duhovita. Kada imate decu, jedna od najboljih stvari je to što su oni nepresušan izvor komedije, ima bezbroj trenutaka koji su zabavni i duhoviti“, kaže Sara.

„Primila sam mnogo poruka od mama koje su rekle da ako ne možeš da se smeješ zbog svega toga, jedino što ti preostaje je da plačeš. Razne situacije te mogu obeshrabriti, i zato je humor veoma važan.

Neke od stvari o kojima sam pisala mi verovatno i nisu bile toliko smešne u tom trenutku, kao kada pred sobom imate derište koje vrišti i valja se po podu u supermarketu.“

Iako je komična, knjiga, takođe, sadrži mnogo toplih i osećajnih momenata – uključujući uvodno poglavlje u kom se Sara obraća svojim sinovima objašnjavajući razloge zbog kojih je pokrenula blog.

„Uvek me je brinulo šta će oni misliti o svemu, nikad šta će drugi misliti. Da sam ja na njihovom mestu, ne bih bila uvređena. Priznajem da sam rekla neke ne baš lepe stvari o svojoj deci, ali to je sve bilo ironično i na nivou šta-bi-bilo-kad-bi-bilo.“

Još jedan dirljiv deo knjige je posvećen njenoj majci, koja je umrla kada je Sara imala 15 godina.

Napisala je: „Mislim da je to što sam izgubila majku doprinelo da shvatim koliko je život kratak i da vreme koje imate treba iskoristiti na najbolji način“, dodala je.

Pored bavljenja frustracijama i teškim trenucima koje su deo roditeljstva – uključujući i tabu teme poput postporođajnog seksa, Sara govori i o radostima podizanja Henrija i Džuda.

„Bilo je trenutaka koji se prosto stapaju u jedno jedino osećanje čiste sreće kada ih gledate kako goli ili samo u gaćicama plešu po dnevnoj sobi, uz muziku sa TV-a koji radi u pozadini. To su momenti čiste sreće u našim životima.

Upravo u tim trenucima osetim koliko sam srećna što ih imam, zbog smešnih stvari koje izgovaraju.

Bili smo na odmoru u Kornvelu i sećam se da sam sedela na plaži i posmatrala ih kako vršljaju okolo, dok smo suprug i ja kulirali. Sećam se da sam pomislila 'ovo je smisao života'.“

Sara, koja je ranije imala uspešnu karijeru u finansijama, dobila je ponudu da piše knjigu kada je urednica iz izdavačke kuće „Transworld“ videla na svom Fejsbuk profilu post preuzet iz bloga „Ne tako savršena mama“ i zaključila da ima potencijala.

Za Saru je to bilo ostvarenje sna. Napisala je knjigu za devet meseci nakon što je napustila honorarni posao koji je radila tri dana nedeljno na univerzitetu.

Ponekad je preplavi osećanje neverice zbog odziva na koji je blog naišao, ali se nada da će biti od pomoći drugim mamama.

„Za mene je to bila šansa da napišem knjigu kakvu bih volela da sam našla, nisam želela da pišem uputstvo koje će govoriti roditeljima šta da rade. To uopšte nije to“, kaže Sara.

„Želim da ljudi pročitaju knjigu i shvate da su možda previše strogi prema sebi, i da je to što osećaju sasvim normalno.“

Izvor: dailymail.co.uk