Poput dobre supe, pisanje Džima Krejsa može vas prevariti na prvi pogled, ali njegova hranljivost neizbežno baca u senku mnoga naizgled raskošnija jela sa menija. Stoga je, čini se, prikladno pojavljivanje supe u svakoj od 64 poetske minijature koje zajedno sačinjavaju jednu subverzivnu, lirsku gozbu. Naslov je preuzet iz jedne od „izgubljenih“ biblijskih knjiga („Visitations“) u kojoj se navodi: „Nema gorkih plodova u Raju, niti ima meda u Đavolovoj ostavi“.
Krejs, nema sumnje, nema ništa protiv obedovanja sa Đavolom, ako to znači da će sedeti za istim stolom. Priče, iako različite po tonu, povezane specifičnom senzualnošću, pre nego sadržajem, sačinjavaju neku vrstu kumulativnog romana. Konzerva sa koje je strgnuta etiketa, glavni adut ostave, postaje Pandorina kutija prepuna spekulativnih intriga. Usoljeni bakalar, kada je povratio vlažnost, snažno izleće iz svog lonca i vraća se u more. Tu su i tetovaže u „fondi tehnici“, odglumljene alergije na hranu, nenamerna i namerna trovanja, čorbe napravljene od jerusalimskih artičoka izraslih u utrobi/crevima (ne pitajte), težak, gotovo biblijski ukus koji ostavlja kisela kraba-jabuka nalik na „poljubac ljubavnika iz suparničkih sela“, i zadah od belog luka. Nepogrešivo, svaki pojedinačan deo završava se jasnom poentom i uznemiravajućom slikom koja čitaoca prati do sledeće priče, ili do poslednje rečenice kojom nas zaključak ponovo vraća na sam početak, na epigram.
Krejs nije previše zainteresovan za recepte i restorane, više se bavi ‒ često neprijateljskom ‒ pozicijom koju hrana zauzima u našim životima, smeštajući je rame uz rame sa seksom i smrću, slaveći neuobičajenu hranljivost nepoznatih sastojaka, istovremeno se suptilno podsmevajući porivu da se identifikuje „magija“ svakog pojedinačnog sastojka i dajući prednost kolektivnom uspehu, kako i priliči svakom pravom socijalisti. Fragmentarni karakter ove knjige i upadljivo uživanje u vragolastim i zlobnim opaskama, tipični su za Krejsa.
Ovo nije knjiga o brzoj hrani: izbor takvih priručnika je objavljivan u Njujorkeru, dok je određeni broj ušao i u 60 najboljih, davne 1995. Uprkos svemu, knjiga „Đavolova ostava“ ima određenu vrstu povezanosti. Krejs je istovremeno svestran, raznolik, ali i dosledan. Prva i osnovna inspiracija za ovu raznovrsnu zbirku ne dolazi od ukusa, već potiče iz sećanja; ona se budi dok starica poslednji put mesi testo ili kada dete sa poremećajem čula ukusa ispoljava žestoko protivljenje majčinim pokušajima da ga podmiti svojim specijalitetima.
A onda, tu je i supa. Porodično obeležje dodaje se svakom sveže skuvanom loncu, svaki je obogaćen ukusima istorije; udovica u svoje paprikaše dodaje pepeo svog pokojnog supruga da bi na kraju shvatila, kada ga je čula u sebi kako peva, da nikada neće uspeti da pojede svoj bol, već mora da dozvoli bolu da je obuzme. Uznemirujući, a ipak nekako prijatan, ovo je pravi poetski specijalitet za maštovite duše, koji ako i nije iz raja izašao, svakako potiče iz jednog možda još primamljivijeg, zamamnijeg mesta.
Izvor: theguardian.com
Prevod: Maja Horvat