Možete li suditi knjizi po mirisu?

Kakao, drvo, kolačići – svaka knjiga ima osoben miris. I svaki taj miris odaje ponešto o tome kako i kada je knjiga napravljena i gde je sve bila. Šta tačno znači iskusiti knjigu? Bibliofilu, poput Alberta Mangela, miris igra značajnu ulogu. U razgovoru u Britanskoj biblioteci nekadašnji štićenik Horhea Luisa Borhesa i upravnik Nacionalne biblioteke Argentine izjavio je da je posebno pristrastan kada su u pitanju stara Pingvinova izdanja u mekom povezu, čiji miris „hrskavih kolačića“ je prosto obožavao.

Publika je reagovala iznoseći sopstvene čulne impresije. Penzioner Piter je rekao kako njemu knjige mirišu kao so i biber – „kao ona suvoća koja vas zapahne kada otvorite kredenac... uz primesu mora“, dok je četrdesetšestogodišnja Dona priznala da je nedavno sinu kupila knjigu samo zato što je „mirisala na more“.

Konzervatorima i istoričarima je miris oduvek igrao važnu ulogu pri određivanju porekla i stanja istorijskih knjiga, kao i u određivanju toga kako ih treba čuvati. „Nemam reči da to definišem, ali postoji neki čudnovati ’kožasti’ miris u engleskom pergamentu, za razliku od oštrijeg, svežijeg mirisa italijanske kože“, napisao je Kristofer de Hamel, profesor i bibliotekar na Univerzitetu Kembridž u bestseleru Meetings with Remarkable Manuscripts (Susreti sa izvanrednim rukopisima).

Ali manjak adekvatnih reči i termina uskoro će promeniti sve zahvaljujući revolucionarnom projektu istraživača UCL instituta za održivo nasleđe, u kom je osmišljen način kako da se naizgled subjektivni opisi direktno povežu sa hemijskim sastavom knjiga. U članku koji je objavljen u žurnalu Heritage Science Sesilija Bembajber i Matija Strlič opisuju kako su analizirali uzorke iz stare knjige, koju su pronašli u prodavnici polovnih knjiga, i osmislili „kružni šablon za mirise starih knjiga“, koji povezuje određene hemikalije sa reakcijom ljudi na njih.

Iz vlakana knjige su izvukli „ekstrakt stare knjige“, koji je predstavljen posetiocima (njih 79) Birmingemskog muzeja i galerije. Najčešće reči koje su korišćene kako bi se opisao uzorak romana francuskog pisca Bernara Gasea iz 1928. godine (Les Chardons du Baragan) bile su „čokolada“, „kakao“ i „čokoladasto“, kao i „kafa“, „staro“, „drvo“ i „paljevina“.

„Iz analitičke perspektive, imajući u vidu da se kafa i čokolada dobijaju iz fermentacije/prženja proizvoda koji sadrže lignin i celulozu, oni sadrže mnoga ista isparljiva organska jedinjenja (volatile organic compounds – skraćeno VOC), kao i papir koji je u stanju raspadanja“, zabeležili su istraživači, koji su rezultate uporedili sa pređašnjim istraživanjima. Istraživanje ih je odvelo i izvan teme samih knjiga, do lokacija u kojima se one najčešće i čitaju: do biblioteka. U drugom istraživanju zamolili su ispitanike da opišu miris kojim odiše biblioteka Wren u okviru Katedrale Svetog Pavla u Londonu. Svi ispitanici su se opredelili za „drvenasti“ miris, dok je 86% ispitanika osetilo „dimljenu“ notu, 71% „zemljanu“ i manje od polovine ispitanika (41%) prijavilo je miris „vanile“ – mirise koji se vezuju za henikalije koje se mogu pronaći u starim knjigama.

Projekat je nastao usled Strličevog zapažanja da miris ima veliki značaj konzervatorima i bibliotekarima. „Bibliotekari su nam rekli kako miris prvo omami čitaoca. To je neki oblik komunikacije koju biblioteke imaju sa svojim posetiocima pre nego što uopšte stignu do knjiga; ali ono što knjige komuniciraju putem mirisa takođe je zanimljivo. Ideja je da se ustanovi ogroman teorijski okvir koji ukazuje na to koji mirisi imaju kulturološku vrednost za nas kao društvo“, poručuje on.

Strlič, profesor nauka o nasleđu na UCL, po struci je hemičar. „Dobro znamo kako da analiziramo hemikalije, ali šta one tačno označavaju i koje emocije okidaju – to je potpuno druga stvar. Za to su potrebna multidisciplinarna istraživanja“, kaže on. Tek kad se uključila Sesilija Bembajber, studentkinja doktorskih studija (sa iskustvom u komunikacijama), projekat je dobio na antropološkoj i kulturološkoj dubini i širini.

Biblioteke poput ove u okviru katedrale Svetog Pavla mirišu drugačije od onih u kojima se nalaze novija izdanja, navodi Strlič. „Znamo da knjige koje su nastale pre 1850. godine mirišu drugačije od onih koje su nastale u periodu između 1850. i 1990. godine, a to je zahvaljujući tome što je pri štampi knjiga iz poznog 19. i većine 20. veka u upotrebi bilo keljenje (proces obrade papira kojim se menja njegova promočivost, čime se dobija tekstura takva da može po njemu da se piše).

Životni vek svake pojedinačne knjige takođe utiče na njen miris: koliko je puta i dokle seljakana i da li je čuvana u vlažnim ili suvim uslovima. Kako De Hamel naglašava, „neki rukopisi jedva da su pomerani sa svojih originalnih polica od prvog dana; drugi su nošeni uzduž i popreko planete u drvenim kovčezima ili u torbama na sedlima, njišući se u ritmu bata konjskih kopita, ili su pak putovali preko okeana na malim brodovima ili u teretnim avionima“.

Srednjovekovni rukopisi koje je De Hamel izučavao pravljeni su ručno na dugovečnim pergamentima koji se prave od životinjske kože – koja takođe ima specifičan miris. Industrijalizovano izdavaštvo s sredine 19. veka iznedrilo je manje otporne knjige koje su sklone sudbini koje se svaki kolekcionar polovnih knjiga pribojeva: pojavljivanju smeđih mrlja u mnogim starim tomovima (foxing). To se događa kada se sitne čestice nečistoće sa metalnih lopatica, koje se koriste pri mešanju smese za papir, pomešaju sa gljivicama koje se javljaju na starom papiru.

Mnogi pretpostavljaju da upravo te mrlje daju knjigama njihov prepoznatljiv memljiv vonj. Zapravo, kako Strlić navodi, njihov miris nastaje zahvaljujući oslobađanju hemikalija, poput furfurala i heksanola, tokom starenja i razlaganja hartije. Miris heksanola često opisuju kao „miris štale“ ili „stare odeće“ ili „memljive prostorije“, koji u novonastalom šablonu odgovara kategoriji označenoj kao „zemljana/plesniva/memljiva“ nota.

Međutim, pojava mrlja na papiru verovatno će biti sve manje učestala kako se proizvodnja bude menjala. „Osamdesetih godina 19. veka tehnologija je promenjena zbog zabrinutosti oko ugrožavanja životne sredine hemikalijama koje se oslobađaju u procesu proizvodnje. Srećan ishod bio je to da je papir time ponovo postao izdržljiv“, navodi Strlič.

Istraživači veruju da šablon sa mirisima starih knjiga može biti od koristi konzervatorima na raznim poljima – kao alat za prepoznavanje i dijagnozu, kao način da procene stanje predmeta pomoću njihovog olfaktornog profila. Ako knjiga miriše na čokoladu, verovatno se razlažu vanilin, benzaldehid i furfural – tri hemikalije koje su u vezi sa razlaganjem celuloze i lignina u papiru. Ali ovo istraživanje ima i šire implikacije, dok se institucije za očuvanje nasleđa bore sa novim interesovanjem za istorijsku važnost mirisa. „Dokumentovanjem reči koje koristimo da opišemo mirise istorije naše istraživanje otvara i diskusiju o razvoju vokabulara koji se koristi pri prepoznavanju aroma koje imaju kulturološko značenje i značaj“, kaže Bembajberova.

I šta nam ova klasifikacija mirisa može reći o tome što Mangelu stara Pingvinova izdanja mirišu na „hrskave kolačiće“? „Kolačići su čest pojam koji koristimo kad opisujemo miris knjiga. Dva jedinjenja posebno: furfural (miris slatkog i testa) i vanilin (miris vanile) mogu tome biti uzrok“, navodi Bembajberova. Njegove reči bi mogle da ukažu na to da se same knjige raspadaju i stare, ali otkrivaju i zadovoljstvo koje u njima pronalazi. Industrija koja se bavi proizvodnjom predmeta za poklon ovo je odavno shvatila. Setite se samo pojave sveća koje „mirišu kao biblioteka“ na tržištu.

„Ovde se ne radi prosto o sastavu mirisnih nota, već o ljudskom senzibilitetu“, kaže Bembajberova. „Rekonstrukcijom mirisnih nota i procenom ljudske reakcije na njih moći ćemo da pojmimo šta želimo da sačuvamo od zaborava“.

Autor: Kler Armitsted
Izvor: theguardian.com
Prevod: Aleksandra Branković