Još je Migel de Servantes u prvim decenijama sedamnaestog veka romanom „Don Kihot“ doveo u pitanje pojedine zaključke iz Aristotelove „Poetike“, pre svega onu o (ne)svrsishodnosti digresija i obaveznom jedinstvu radnji. Najznačajnija knjiga na svetu, po mišljenju uglednih stotinak pisaca koje je za potrebe takvog izbora 2002. godine angažovao norveški Nobelov institut, zapravo je početno prozno delo od onih koja pozicioniraju celovitost likova iznad jedinstva sižea, a kakva su međaši i romantizma i realizma, ali i savremene američke književnosti.
Poput
Džonatana Frenzena, i
Ketrin Hajni, piše o savremenoj neformalnoj zajednici u Sjedinjenim Državama, pri čemu su karakteri uzročnici zbivanja, i svakako čine glavni prozni, ne samo zamajac već i – mamac. U tom smislu je zanimljivo što je najneutralniji lik romana „
Nada novog jutra“ njegova pripovedačica i (prividno) glavna junakinja učiteljica Džejn. S druge strane, ona svojom neutralnošću paradoksalno budi najveću empatiju, jer teško da će se čitalac poistovetiti s ekstremnim likovima kakvi su ljubav njenog života, vazda promiskuitetni Dankan, ili njena majka sklona kontroli i prividno suptilnim uvredama u lice, odnosno likovi ometeni u razvoju od kojih je najznačajniji Dankanov pomoćnik u firmi Džimi Džeriko, pre nego s njom. Takođe, iako prividno ne „talasa“, i sama zajednica je ekstremna: varoš Bojn Siti u Severnom Mičigenu, gde se svi poznaju, a mnogi likovi – najpre umešnošću autorke – savladali su unekoliko šarmantan način da se upliću u živote drugih, pre svega u Džejnin. U korist slabljenja radnje, Ketrin Hajni namerno, vremenski nepravilno, strukturiše svoju drugu knjigu tako da teče od 2002. do 2019. godine, ali ne sledeći striktno hronološki proteklo vreme, već to čineći nizom neopisanih godina dotičnog razdoblja i uz brojne flešbekove. Međutim, daleko od toga da je inverzija značaja sižea i likova u odnosu na očekivanu jedina koju ovaj roman nudi.
Zapravo se postavlja pitanje koji karakter je u stvari glavni junak „Nade novog jutra“. Da li to može da bude Džejni, samo zbog svoje griže savesti u kojoj, misleći da je doprinela smrti Džimijeve majke, inače ometenog u razvoju, odlučuje da mu se posveti, što čini dotle da zbog njega otkazuje venčanje sa finim štreberom Lukom i, uskoro, zakazuje ga s Dankanom, u čemu svakako pomaže što je on Džerikov svojevrsni mentor. Ili je glavni junak Džimi, kad već ima pokretačku snagu, dovoljnu da radikalno promeni zacrtani život pripovedačice i, u najmanju ruku, glavnog ženskog lika? Ili je to ipak to Dankan, a tema knjige prijateljstvo između dva naizgled nespojiva čoveka, bezobzirnog ženskaroša i mladića ometenog u razvoju? Osim toga, Džejnin suprug nije baš jednosmeran lik: iako je naizgled bezmalo psihopata prema ženskom polu, ispostavlja se kao vrlo nežan i odgovoran otac kćerkica koje će dobiti s njom, a odranije se ne samo bezinteresno nego i na svoju štetu, stara o slabijem, o sebi, budući da, iako je zvanično zaposlen u njegovoj firmi, Džimi bezmalo ne radi ništa…
Najbolje od svega je ipak to što se naizgled presudna strukturna pitanja pokazuju praktično nevažnim usled autorkinog umeća da jednostavno, ali uz kratke, sugestivne i efektne opise i nanose finog humora, napiše roman od kog je, bilo zbog čega, čitaocu teško da se odvoji.
Autor: Domagoj Petrović