Nadija Teranova: Naši životi između jave i sna

U Delfi knjižari u srcu Beograda sreli smo se sa Nadijom Teranovom, jednom od najcenjenijih savremenih italijanskih spisateljica, čiji je roman „Zbogom, aveti“ oduševio čitaoce širom sveta, čemu svedoči podatak da je preveden u 25 zemalja i ovenčan brojnim književnim nagradama.



Za neke priče uvek je pravo vreme. Tako je i sa romanom „Zbogom, aveti“ Nadije Teranove, jedne od najcenjenijih savremenih italijanskih spisateljica, jer su stranice ove knjige ispisane bolom, bučnim tišinama i odsutnošću koja pritiska poput najtežeg tega. A sve su to stanja u kojima se svi mi u nekoj fazi života nalazimo, pa tražimo način da iz njih isplivamo. U ovoj knjizi nalaze se odgovori na pitanja kako se izboriti sa prošlošću ili sadašnjošću koja nas tišti.

Nadijinu nedavnu posetu Srbiji, povodom učešća na manifestaciji Noć književnosti u Novom Sadu, a potom i kratak boravak u Beogradu, iskoristili smo da sa autorkom porazgovaramo „oči u oči“. Upoznali smo vedru, nasmejanu i pozitivnu ženu, koja je pronašla način da se izbori sa životnim izazovima i da kroz svoje reči i umetnost pokuša i drugima da pomogne da pronađu izlaz iz situacija koje ih muče. Njeni romani nisu self-help literatura, ali na neki način imaju isceliteljsku moć.

Glavna junakinja knjige „Zbogom, aveti“ vraća se u rodni grad i suočava sa avetima prošlosti, sa prazninom koju nosi više od dve decenije, koliko je prošlo otkada je nestao njen otac. Započinje bolno prebiranje po uspomenama, po sećanju, vraćajući se u period kada je imala 13 godina. Taj nestanak je potpuno obeležio njen život.

„Morala sam da izmislim sebe da bih živela“, kaže Ida. Zašto je morala da izmisli sebe da bi živela i kako ste joj Vi kao pisac na tom putu pomogli?

Koncept nestanka junakinjinog oca veoma je važan jer da je on umro, bila bi to drugačija vrsta žalosti. Junakinja izmišlja sebe – što je na neki način novo rođenje jer kad ljudi ostanu bez drage osobe moraju ponovo da se rode zato što su izgubili čitav svet odnosa koji su postojali između njih i preminulog. Ova vrsta novog rođenja je vid transformacije jer se žaljenje pre ili kasnije iscrpi, a bol ostaje. Kod smrti proces novog rađanja je automatski, ali kod nestanka je na neki način prisilan jer nema zaključka. Zato morate ponovo da se rodite, da se ponovo izmislite. Iskoristila sam glagol „izmisliti se“, a ne „roditi se“ jer kod procesa izmišljanja postoji volja.

Iako puna bola, patnje, ovo je i priča o ozdravljenju. Ko je ili šta je Idi najviše pomoglo?

Ona je prošla kroz dugačak proces sazrevanja, koji je trajao 23 godine, ali se veoma ubrzao u tih nekoliko dana čim se vratila kući. Kada umre mladi majstor Nikos, majka i Ida zajedno idu na njegovu sahranu, a nikada nisu imale priliku da odu zajedno na sahranu njenog oca, što simbolično pomaže i finalizuje proces. Tokom 23 godine Ida je bila svedok smrti mnogih ljudi, ali nikad im nije bila toliko bliska da ode na sahranu, kao što je to učinila kada je umro Nikos.

Svi likovi kao da su u službi glavne junakinje, ali ključan je njen odnos sa majkom. Odakle toliko nerazumevanja između majke i ćerke? Zašto su svoj bol pretvorile u tišinu?

Na početku nisu nalazile reči, a kad se reči ne nađu na početku, onda ih je sve teže pronaći kasnije. Kad vas tokom godina okružuje samo tišina, mnogo je teže prodreti kroz nju što vreme više prolazi. Kao da se iz godine u godinu gradi tvrđava i jedino što možete da uradite jeste da je odjednom srušite, kao što su učinile majka i ćerka u knjizi. Često se dešava u porodicama da se tajne prenose sa generacije na generaciju, a onda dođe neko mlad ko želi sve da sazna, da zađe u prošlost, u koren svega i da otvori kutiju tajni.



Da li je popravljanje krova kuće simbolično popravljanje odnosa majke i ćerke?

Da. Krov ih je odvajao od spoljašnjeg sveta, ali ih je istovremeno i štitio. Kada se krov sruši, one shvataju da moraju da imaju zdrav odnos sa svetom, a zdrav odnos sa svetom podrazumeva zdrav međusobni odnos.

Jesu li otac i sin antipodi majci i ćerki?

Oni su kao njihovo ogledalo. Porodica oca i sina je celovita, ali odnos između dva muškarca je bukvalno suprotan odnosu majke i ćerke. Kad njih dvojica uđu u kuću, nešto se pokrene između dve žene.

Kakvu funkciju imaju poglavlja pod nazivom Nokturno, zbog čega su Vam važna?

Gradeći Idin lik, shvatila sam da njene misli i glas ne prestaju da rade, da se čuju čak i kada spava, da ima vizije, predstave. I upravo su zbog tih neprestanih vizija važna ta poglavlja. Zapravo, to je onaj odnos sa realnošću. Ona je na granici između jave i sna. Ali naši životi se ne sastoje samo od stvarnosti koja nas okružuje nego i od neopipljivog, onog nevidljivog što postoji u nama i oko nas i htela sam tome da dam glas, da to otelotvorim da bih pokazala koliko je važno.

Šta simbolizuje crvena kutija i da li je iz nekog razloga važno što je upravo crvene boje?

Kutija je crvena jer u bajkama crvena boja obično simbolizuje nešto čarobno, magično kao Dorotine crvene cipelice i na neki način je talisman, amajlija koja je štiti. Kao u „Čarobnjaku iz Oza“, gde crvene cipelice nose Doroti s jednog na drugo mesto, tako i ovde crvena kutija simbolizuje ono što se nalazi sa druge strane života – smrt, odnosno u ovom slučaju nestanak. Sa druge strane, u toj kutiji se nalaze lični predmeti Idinog oca, jedini tragovi koji su ostali iza njega – lula sa njegovim mirisom i kaseta sa njegovim glasom.

Koliko Vas je ova priča promenila?

Mnogo. Izgubila sam oca kad sam imala 11 godina. On nije nestao kao Idin, već je umro, i mada se priče dosta razlikuju, ipak sam osetila neku vrstu olakšanja kad sam završila pisanje, neku vrstu izlečenja. Posle ove knjige osetila sam da sam se promenila i kao pisac, da mogu da idem u različitim smerovima.

Koji autori su Vam posebno važni?

Volim žene autore. Izdvojila bih Ani Erno, Nataliju Ginzburg, Daču Maraini i Elenu Ferante, koja je definitivno ženski pisac, iako ne znamo da li iza pseudonima stoji muškarac ili žena.

Odakle crpite inspiraciju?

Osim iz knjiga koje sam pročitala i misli velikih autorki koje volim da pratim, crpim inspiraciju i iz detinjstva, mladosti, iz svih osećanja koje sam doživela u tom periodu, koja su bila užasna a koja tada nisam mogla da izrazim. Ali studirala sam filozofiju i ona mi je dala reči da izrazim osećanja.

Šta novo pišete?

Istorijski roman, smešten u Mesinu početkom 20 veka, čiji su junaci jedan dečak i mlada devojka.

Život je treptaj oka, trenutak, Augenblick, kako pišete u knjizi. Šta sve, pored pisanja, staje u Vaše životne trenutke?

Uvek sam osećala strepnju kad bi me pitali da li sam srećna jer čak i u lepom danu postoje trenuci melanholije, neka senka koja se nadvija nad nama. Ali ukoliko uspete da od negativnih emocija izolujete sve te trenutke u kojima ste srećni, onda možete reći da ste zaista srećni. Koncentrisanje na trenutke sreće omogućava mi da istinski budem srećna.

Autor: Maja Šarić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 12