Najbolja knjiga je ona koje se ne sećate

Delimično ili u potpunosti zaboravljene knjige mogu imati daleko veću vrednost od onih kojih se živo sećamo.


 
Jedne subote kada sam bio veoma mali, možda samo 4 ili 5 godina star, otac je poveo mog brata i mene u obližnju biblioteku. Seo sam na jednu od malenih stolica (koje su i same bile atrakcija za mene) dok su se iza nas uzdizale škripave police natrpane knjigama svih mogućih oblika, veličina i boja. Bibliotekar mi je dao dve kartice u bojama našeg grada ‒ sive i zelene, sa mojim imenom ispisanim na njima. Delovale su moćno i učinile su da se i sam tako osećam. Ne samo da sam bio priznat kao građanin prvi put, sa članstvom u ozbiljnoj ustanovi, već sam imao i mogućnost da odaberem šta god poželim sa tih polica i ponesem kući na nedelju dana, pre nego što to vratim i ponovim postupak. (Kada sam prošle godine počeo da radim u akademskoj ustanovi, dobio sam parče plastike sa bar-kodom i mojom slikom na njemu i doživeo sličan osećaj.)
 
Mala lokalna biblioteka mi je delovala ogromno a njena blaga beskrajna. Jedna od prvih knjiga koju sam iznajmio očarala me je. Nisam bio neki čitalac u to vreme, ali se te knjige živo sećam. Da se razumemo, ne sećam se naročito zapleta ili likova. Svakako se ne mogu setiti ničega korisnog u vezi sa njom kao što su naslov ili pisac.  Ono čega se jasno sećam jeste neka kuća koja gori u noći i živ osećaj opasnosti i uzbuđenja. Dalje, čini mi se da se sećam sete ili tuge likova koji su krenuli na putovanje. Prilično sam siguran da se u nekom trenutku pominje vatromet. Glavni likovi su članovi neke porodice, brat i sestra možda. Uveren sam da se sećam, mada nejasno, nekih crteža bledih boja. I nemam još mnogo šta da dodam. Ovo sigurno deluje kao košmar svakog bibliotekara ili knjižara kada mu sa ovakvim opisom dođu, ali atmosfera koju je knjiga stvorila i osećanje koje je probudila u meni i dalje su živi i neizbrisivi.
 
Prionula je uz mene, onako kako to knjige znaju, i par nedelja kasnije poželeo sam ponovo da je pročitam, ali nisam mogao da je nađem u biblioteci. Imao sam predstavu da na koricama prevladava crvena boja. Pogledao sam svaku crvenu knjigu na policama. Nije je bilo. Pomislio sam da sam je možda uzeo iz odeljka za tinejdžere i pogledao tamo ne našavši ništa. Mislim da sam pitao i bibliotekara ali mi nije mogao pomoći (tada računara nije bilo). Nikada je nisam našao.
 
Od tada tražim tu knjigu.
 
Nijedna knjižara, pogotovo one najstarije i najprašnjavije, nisu bezbedne od mog vršljanja po njihovim policama; nijedna biblioteka koja ima obično zanemareni odeljak za dečje knjige, neće biti pošteđena mojih pokušaja da pronađem izgubljeno delo.
 
A opet, uveren sam da ako bi se desilo da neko kaže: „O da, znam tačno koju knjigu tražiš“, i preda mi je bilo savršeno očuvanu, bilo potpuno raskupusanu, bio bih strašno razočaran. Delom je to zbog toga što je potraga za knjigom to što daje zadovoljstvo, izgovor za beskrajno traganje po knjižarama svih vrsta. Ali najviše je u pitanju strah od stvarnosti: u mojim mislima knjiga može biti sve što poželim. U stvarnosti ona je ono što jeste i ništa više.
 

 
Knjige imaju čudno mesto u našem pamćenju. Dešavalo mi se da sam bio ubeđen da neka knjiga poseduje opširan, intrigantno detaljan opis određenog mesta ili jasno i pažljivo izlaganje nekog složenog stava, a kada bih je ponovo pročitao, nalazio bih, naprotiv, samo nekoliko oskudnih rečenica u vezi sa tim. S druge strane, postoji hrpa knjiga koje ne pamtim (da li je još neko zaboravio celo drugo poglavlje „Orkanskih visova“?). Bilo mi je drago kada je jedan poznati pisac (da, bojim se da sam zaboravio ko) nedavno primetio da ne pamti uopšte zaplete, već samo likove i pozornicu radnje. Dva ljubitelja jedne iste knjige mogu da je pamte po potpuno drugačijem utisku koji je na njih ostavila.
 
Zaista, dva čitaoca neke knjige mogu da dožive nešto potpuno drugačije; knjiga nije samo skup reči na stranicama, već podrazumeva i naše emotivno i misaono učešće, kao i prilike i doba života u kojima se nalazimo dok je čitamo. Naši utisci ili razumevanje knjige mogu zavisiti od onoga što mislimo da znamo o piscu, činjenice da je neko ko vam se ne dopada za nju rekao da je sjajna, ili ste se prvi put zaljubili u vreme kada ste je čitali, ili se korice slažu sa vašom omiljenom košuljom. Sve to utiče na način koji pamtimo ili ne pamtimo stvari.
 

 
Ponovno čitanje neke knjige posle puno vremena, može dati različite rezultate. Možemo se prepustiti prisećanju na prošlost, ili u njoj naći neke ranije neprimećene dragocenosti ili se, sasvim moguće, blago razočarati. Kada sam bio mršaviji, mlađi i donekle temperamentniji, u to vreme je knjiga sa kojom je trebalo paradirati bila „Nepodnošljiva lakoća postojanja“ od Milana Kundere. Sećam se kako sam se, krajem osamdesetih godina 20. veka, starao da njene crvene korice vire iz mog džepa. Mislio sam da u njoj volim narativno krivudanje i autorski pečat, filozofsko ispitivanje, ozbiljne reference, političku težinu, glamurozni ambijent Praga, refleksije o mogućnostima i sudbini. (I da, u mom pamćenju roman se pomešao sa filmom za koji nisam ni siguran da sam ga ikada odgledao do kraja.)
 
Odavno sam ostao bez te knjige. Pretpostavljam da sam je dao nekome u pokušaju da ga zadivim, nekome ko je ostao potpuno neimpresioniran, i ponekad razmišljam da je ponovo pročitam. Ali neću, iz straha da je vreme bilo prema njoj gore nego moje pamćenje, iz straha da je zastarela i razmetljiva, iz straha da će mi se glavni lik Tomaš otkriti kao seksistički gad kakav sam oduvek sumnjao da jeste.
 
Za razliku od knjiga iz detinjstva kojih se jedva sećam, bojim se da roman „Nepodnošjiva lakoća postojanja“ pamtim suviše dobro. Vraćanje toj knjizi moglo bi biti poput povratka samom sebi kakav sam bio kao nezreli dvadesetogodišnjak. Mislim da je u ovom slučaju bolje zadržati ono što pamtim o knjizi i razmotriti kako mi to može koristiti: ona je mešavina eseja i priče, istorije i fikcije, promenljivog tona i atmosfere, puna digresija i raznovrsnih intelektualnih zanimljivosti.
 
A opet, tu su takođe i te knjige koje ne možemo ponovo čitati, bilo što su izgubljene i nestale, ili što nas je naše pamćenje izneverilo i jednostavno se ne možemo setiti koje su.
 
Šta možemo učiniti u vezi sa njima? Istu stvar, pretpostavljam. Držite se onog što pamtite, ili bar mislite da pamtite, i svoju priču izgradite na tome. Možda nikada nećete naći izgubljenu knjigu ili čak želeti da je nađete, ali ono što možete otkriti u potrazi za njom može biti neprocenjivo.
 
U svojoj knizi „No leer“ („Ne čitajte ovo“) Alehandro Sambra tvrdi da „pišemo samo kada drugi nisu napisali knjigu koju želimo da čitamo. Zato pišemo svoju, koja na kraju nikada ne ispadne onakva kakva smo želeli da bude.“ Tako sam i ja pokušao, ali ni to me nije odvratilo od kopanja po antikvarnim knjižarama i starim bibliotekama, u potrazi za iskustvom za koje se nadam da ću jednog dana ponovo doživeti.
 
Autor: S. D. Rouz
Izvor: electricliterature.com
Prevod: Vladimir Martinović