Amoralni junak Patriše Hajsmit iz romana „Talentovani gospodin Ripli“ donosi nam pomalo mučnu zabavu – savršenu temu za razmišljanje psihologa – laika.
„Nisam mogla da napišem zanimljivu priču o moronima“, rekla je Patriša Hajsmit davne 1981. Zatim je objasnila: „Ubice o kojima čitamo u novinama, uglavnom su, na neki način mentalno poremećeni ili prosto bezosećajni. To su, na primer, mladi momci koji se pretvaraju da su uslužni, koji će, recimo, pomoći nekoj starici da donese svoje namirnice do kuće, a onda će je udariti po glavi i opljačkati je. Ovo su beskrajno glupi ljudi, ali oni postoje. Mnoge ubice su takve, ali oni me ne zanimaju dovoljno da bih o njima pisala knjigu.“
Ripli je, međutim, potpuno drugačiji slučaj. On je, kaže autorka, „prilično inteligentan“ i, što je presudno, amoralan. „Pretpostavljam da mi je to bio zanimljiv kontrast u odnosu na stereotipnu moralnost, koja je najčešće licemerna i lažna. Takođe, smatram da je zabavno ismevati ovu moralnost koja ostaje samo na rečima i pisati o amoralnom junaku, kakav je Ripli. Mislim da je ljudima zanimljivo da čitaju takve priče.“
Činjenica da se roman „Talentovani gospodin Ripli“ štampa već 60 godina, potvrđuje ovu poslednju rečenicu. Ali to je mučan, pomalo neprijatan vid zabave. Ripli možda i nije tipičan ubica, moron. Ali, zbog toga nije ništa manje realističan i ubedljiv. Jedan od redovnih učesnika čitalačkog kluba našeg sajta, u svom komentaru izneo je pravu dijagnozu njegove patologije, kao da je reč o stvarnoj osobi:
„On je savršeni primer narcisoidnog poremećaja ličnosti. Razapet između preterane samokritičnosti i megalomanije, lako se vređa i surovo se sveti – sve to u pokušaju da nadomesti svoje suštinske nedostatke.“
Na internetu se može pronaći mnogo pokušaja da se definišu Riplijevi simptomi. Većina ovih pokušaja su vrlo tehničke prirode:
„Pred nama je suptilni prikaz dva isprepletana asocijalna poremećaja ličnosti (koja mnogi relevantni profesionalci iz ove oblasti još uvek označavaju rečima „psihopatija“ i „sociopatija“): snažna disforija i još snažniji poriv da se ova anksioznost ublaži osećajem pripadnosti.“
Neki dušebrižnici su osmislili čak i plan lečenja za Toma:
„Prvo bih ga poslao na magnetnu rezonancu, izvršio kompletnu proveru krvne slike... kako bih isključio bilo kakvo hronično oboljenje, obavio toksikološke analize i testove na polno prenosive bolesti... zatim bih obavio psihološka testiranja, kako bih procenio krajnje domete njegove ličnosti i otkrio da li postoje još neka odstupanja osim asocijalnog poremećaja ličnosti i utvrdio da li bi lečenje uključivalo lekove ili samo intenzive psihoterapeutske tehnike.“
Naravno, sve ovo bi došlo u obzir ako bi neko uspeo da uhvati Riplija. Ali to je lakše reći nego uraditi.
Osim toga, ovde je u igri nešto mnogo ozbiljnije. Ripli odaje utisak stvarne pretnje. Kada je Patriša Hajsmit 1949. razmišljala o tome kako da napiše lik realističnog psihopate, napravila je sledeću belešku: „Psihopata je prosečan čovek koji živi mnogo iskrenije nego što mu to okolina dozvoljava.“ Nakon što je 1955, realizovala svoju viziju, napisala je još jednu belešku: „Imala sam osećaj kao da je Ripli sâm pisao.“
Izazovnost i fascinantnost ovog romana leži negde između te dve krajnosti – Ripli deluje stvarno – ali živi iskrenije nego što mu to okolina dozvoljava i istovremeno je sposoban da ostvari neke izuzetno opasne i uzbudljive fantazije.
U jednom od svojih ranijih od članaka, naveo sam da je najveći moralni izazov u činjenici da je autorka uspela da predstavi Riplija kao dopadljivog junaka i hladnokrvnog ubicu. Vreme je da preispitam ovo svoje mišljenje. Veliki broj komentara ističe određenu satisfakciju koja proističe iz njegovih zločina. Jedan je napisao: „Svako od nas, ko je video manje talentovane, gluplje ljude, kako u životu prolaze bolje od nas, verovatno je osetio određenu vrstu zadovoljstva posmatrajući Riplija kako ispravlja ove nepravde.“ Drugi je napisao: „Da, Tom je dopadljiv lik iz mnogo razloga, ali pre svega, dopada nam se jer radi šta želi – i uspeva da se izvuče.“
Antoni Mingela, reditelj filma „Talentovani gospodin Ripli“, pišući o knjizi za „Gardijan“, istakao je identičnu stvar:
„Njegovi postupci predstavljaju ekstreman odgovor na emocije koje svi mi prepoznajemo: osećaj da postoji neki bolji život koji živi neko drugi, negde drugde, neko ko nije zarobljen u šupljoj egzistenciji u kojoj se svi pronalazimo. To je ljudski. Svi smo mi u nekom trenutku bili Tom Ripli, i svi smo poznavali nekog Dikija Grinlifa, osobu koja ima sve, zbog čije pažnje osećamo da smo posebni. Svi smo uživali u takvoj pažnji i ježili se na pomisao da ćemo je izgubiti.“
Ove knjige nas ne ubede samo da zavolimo ubicu, mi zavolimo i njegove zločine. U jednom tekstu za časopis „Paris Review“, biograf Patriše Hajsmit, Džoan Šenkar napisala je da nas njeni romani „usisavaju u beskonačni vrtlog moralnog relativizma, prenošenja krivice i nestabilnih identiteta“.
Onda možda i ne iznenađuje sledeća rečenica u kojoj Džoan Šenkar sugeriše da je i sama Patriša Hajsmit „bila pomalo psihopata“.
Kada su autorku pitali koliko je ona blizu toga da postane kriminalac, odgovorila je:
„Mogu da prepoznam samo jednu, blagu sličnost – u tome da je maštovit pisac vrlo bezbrižan; mora da zaboravi na svoja lična moralna ubeđenja, naročito ako piše o kriminalcima. On mora da oseća da je sve moguće. Ali ne razumem zbog čega bi umetnik morao da ima nekakve zločinačke namere. Umetnik jednostavno ima sposobnost da razume...“
Iako poriče bilo kakvu moralnu podvojenost, često je izražavala svoje vrlo kritičke stavove:
„Nemam mnogo strpljenja za konzervativni moral. Postoje neke stvari koje se mogu čuti u crkvama i neke, takozvane, norme kojih se niko ne pridržava. Niko ne može da ih primenjuje, bolesno je i pokušavati... Ubistvo je, za mene, nešto tajanstveno. Imam osećaj da ne mogu da ga razumem u potpunosti. Pokušavam da ga zamislim, naravno, ali mislim da je to najgori od svih zločina. Zato i pišem toliko o tome; interesuje me krivica. Mislim da ne postoji ništa strašnije od ubistva, i da u tome postoji nešto tajanstveno, ali to ne znači da je to na bilo koji način poželjno. Za mene je to, zapravo, potpuno suprotno slobodi, ukoliko posedujete makar malo savesti.“
Naravno, kao pristojni i uzorni ljudi, svi možemo da se složimo da je ubistvo suprotno slobodi. Čak i ako imamo pred sobom ubedljiv protivargument u vidu Toma Riplija...
Izvor: theguardian.com
Prevod: Maja Horvat