Nasilje koje se generacijski krije pod tepih: održana promocija romana „Duž oštrog noža leti ptica“ Tanje Stupar Trifunović

Novi roman Tanje Stupar Trifunović „Duž oštrog noža leti ptica“, koji je privukao pažnju čitalaca, ali i stručne javnosti, budući da je bio u finalu izbora dve ugledne književne nagrade, Ninove i „Beogradskog pobednika“, predstavljen je u četvrtak 6. februara u kafeteriji Bukmarker knjižare Delfi SKC.



O knjizi su, pored autorke, govorile Jasmina Vrbavac, urednica emisije „Vavilon“ i urednica u Redakciji za kulturu RTS, i Vladislava Gordić Petković, književna kritičarka. 

„Duž oštrog noža leti ptica“ je roman smešten u ratno vreme devedesetih, ali je rat samo pozadina priče o odrastanju dve devojčice. Kroz njihove detinje oči vidimo vojsku koja je čudna i crna, a da ne znamo je li reč o Srbima, Hrvatima ili... Vidimo samo nasilje nad njihovim telom i duhom, a da uopšte nema razlike da li se to događa u mirnodopsko ili ratno vreme i nanose li nasilje „neprijatelji“ ili „naši“.
 
Kako je rekla Tanja Stupar Trifunović, „Duž oštrog noža leti ptica“ je roman o svemu onom o čemu je izbegavala da piše, „o onom što je izazivalo nelagodu jer je sa sobom nosilo atmosferu proganjajućeg i utvarnog sećanja na odrastanje u ratu, a to svakako nisu uspomene kakve bi deca trebalo da imaju.“
 
Vladislava Gordić Petković je ocenila da je ovo roman koji govori o ratu, ali je o mnogo široj temi – nasilju.
 
„Ovaj roman govori o ratnom konfliktu, malom mestu, o porodici, mladim ljudima koji su interno raseljeni, bez doma. Iz perspektive od trideset godina, glavna junakinja se priseća svega šta je doživljavala i priča o tome zašto se sve to odigralo baš tako. Tanja pripada onim piscima koji nam opisuju traume, tragediju, stradanje, ali i odrastanje i sazrevanje u svemu tome, da ne bismo mi morali da to doživljavamo i proživljavamo“, objasnila je književna kritičarka.
 
Jasmina Vrbavac je podsetila da je ovo treći roman Tanje Stupar Trifunović, ističući da je autorka u svojoj suštini pesnikinja, i da se svuda oseća lepota izraza.
 
„Mnogo ljudi je bilo zatečeno ratom i nisu mogli da shvate zašto nam se događa to što nam se događa, te je Tanjina perspektiva iz očiju deteta zato još adekvatnija. Već u prvom poglavlju susrećemo se sa strašnim nagoveštajem okrutnosti s kojom ćemo se tek suočiti tokom romana“, kazala je Vrbavac.
 
Tanja Stupar Trifunović je priznala da je svaka knjiga posebna za njenog autora, ali da joj je ovaj roman bio veoma emotivno izazovan jer, iako priča nije lično njena, pišući je prolazila i kroz vlastita sećanja, priče koje je slušala, pa i traume u vezi s ratom…
 
„Osećam da ovaj roman više komunicira sa čitaocima, reaguju na njega, više ga osećaju i doživljavaju. Ova tema jeste nešto od čega sam zazirala, nije mi bila bliska, prilično je bila opora. Kao dete nemate mogućnost i svest da birate stranu, ona vam se dodeli uz roditelje, nemate izbora“, istakla je autorka.
U ovom romanu ju je zanimalo kako nastaje toliko zlo, kako počinje rat, zašto se ljudi ponašaju na taj način:
 
„Bila sam dete i sve te priče o ratu dopiru do tebe, ali izazivaju čudne emocije, jer ni sâm nisi siguran šta se uopšte dešava, sve je zbrkano, ne znaš ko si, šta znači identitet, zašto ideš od svoje kuće… Deca iskreno promišljaju o svemu i na njih ne utiču neke ideje...“
 
Vladislava Gordić Petković je napomenula da je nasilje sveprisutno. Dve junakinje su iz drugačijeg okruženja i to pokazuje kako se nasilje događa svima.
 
„Vanja ima jednu vrstu zaštite porodice, iako se ona mrvi i lomi, ipak je njeno uporište. Milena nema svoje uporište, ona pluta u nadi da će se majka vratiti. Živi potpuno zanemarena. Obe na silu postaju zrelije jer se suočavaju sa nasiljem koje nije samo deo rata, već konkretno seksualno nasilje. Incest je svaki odnos u kome se odigrava izneveravanje poverenja autoriteta i zaštitnika“, navela je.
 
Gordić Petković je istakla da se radi o nasilju koje se prećutkuje, koje se dešava mladim ženama koje često nisu svesne da je to čin zlostavljanja, te je to nasilje koje se opravdava:
 
„To je jedna od onih društvenih pojava koje se tako uspešno generacijski prećutkuju, pretvaraju u nešto što se moralo dogoditi i zato uporno potiskuju. Ovaj roman će nas zato vrlo uznemiriti. Tanja je uspela da ispriča jednu od tihih priča koje se nigde ne čuju.“
 
Ovaj roman jeste književni traktat o nasilju na svim nivoima, od same dece koja, imitirajući svet oko sebe, ubijaju u igri životinje, preko pravog rata vojnika i naroda, do nasilja koje preživljavaju devojčice i žene, ocenila je Vrbavac.
 
„Jedna od zanimljivih dimenzija u romanu je folklorna. Puno je upliva arhetipskog, mitološkog, onostranog… Deca dolaze u selo i ono im pruža sve, dublju vezu sa prirodom, bogom, đavolom, susreću se sa verovanjima. Prisutan je lik vešca, iscelitelja od koga ljudi očekuju neku nadu, ohrabrenje… Vrlo često, kada ne možemo da se suočimo sa surovom realnošću, pribegavamo onostranom i verovanjima koje bi nam bilo svetlo u tom mraku“, mišljenja je Jasmina Vrbavac.
 
Tanja Stupar Trifunović se složila sa ostalim govornicama rekavši da joj je rat bila scenografija ispod koje nasilje lakše prolazi, te da ne bi ništa drugačije bilo u miru:
 
„Rat samo produbljuje sve te užase i sve eskalira. Ove priče pokazuju kako se ljudi snalaze u svim tim okolnostima i kako se čak i iza humora često kriju gorke istine!“
 

Za kraj je Vladislava Gordić Petković istakla da ova knjiga možda govori o našim košmarnim traumama, ali je sa druge strane vrlo prosvetljujuća.