Roman o folksdojčerima - Osećam potrebu da otkrivam teme, inače prećutkivane u književnosti, a događa se da se o njima ćuti i u javnom govoru.
Kao pisac mlađe generacije, koji se ubraja u najznačajnije srpske književnike, Igor Marojević je u svom dosadašnjem literarnom životu pokazao da ne okleva pred pisanjem o temama koje polarizuju javnost.
Najnoviji primer je roman „Majčina ruka", koji otvara pitanje položaja vojvođanskih Nemaca nakon Drugog svetskog rata i implicitno poziva na ispravljanje onoga što mnogi vide kao jedan od velikih zločina epohe titoizma.
Na pitanje da li pisac ima odgovornost prema imaginarnom narativu ili istorijskoj istini, Marojević kaže da pisanje smatra za odgovornu društvenu delatnost:
- Legitimno je da pisac shvata književnost kao odgovornu društvenu delatnost ukoliko je oseća kao čisti rad imaginacije. E sad, nemoralno je ako se autor odnosi prema književnosti drugačije nego po svojoj savesti. Ako, na primer, shvata pisanje kao odgovornu društvenu delatnost, a ne postupa u skladu s tim, ili, što je još gore, ako je oseća kao čisti rad imaginacije, a preko nje ulazi u angažman iz neke mode. U svom delovanju smatram se odgovornim, pre svega, zato što osećam potrebu da otkrivam teme, inače prećutkivane u književnosti, pa ponekad i u ukupnom javnom govoru. Tako su nastali romani o Zemunu u NDH, impotenciji naših muškaraca, bjelaško-zelenaškom ratu u Crnoj Gori ili o sidi - „Šnit", „Parter", „Žega" odnosno „Dvadeset i četiri zida". U svemu tome, moj pripovedač se zalaže za ugrožena prava individualiste, što nije krupan predmet angažmana. Time moji romani nude izvestan, ali ne i direktan angažman, jer ne verujem u vrednost preideologizovane književnosti - govori Marojević za Press.
Kako je ova vaša književna platforma ostvarena u „Majčinoj ruci"?
- Roman polazi od priče o ljubavi, a sistematski prećutkivano nasleđe ubijanja i proganjanja Nemaca bez suđenja od 1944. do 1948. u Vojvodini uključuje kao motiv koji čini prepreku ljubavi, i zalaže se za pravo pojedinca, pa makar i šesnaestogodišnjeg glavnog junaka, da se upusti u tabu temu. Tu negde je i impliciran stav da je imovina oteta pod bilo kojim okolnostima brutalno kršenje individualnosti. Tako da bi se - da u pitanju nije prilično osetljiva tema - moglo reći da ovaj roman nudi na prvom mestu odgovornost prema imaginarnom narativu, a na drugom prema istorijskoj istini. Ali, pošto je posredi prilično osetljiva tema, „Majčina ruka" u praksi otprilike izjednačava obe vrste odgovornosti pomenute u pitanju.
Već naslov romana upućuje na misao o tome da tok naših sudbina roditelji ponekad usmeravaju ka našem moralnom ili biološkom uništenju. Otkud tako gorak ton u vašem pisanju?
- U prvom delu romana, pod naslovom „Škola", glavnog junaka mnogo više zanimaju devojčice i devojke nego istorija. U tom delu štiva pretežno su zastupljeni vedri tonovi i jednostavne rečenice diktirane uzrastom junaka. Tek drugi deo, kao saznajna protivteža prvom, koji je stoga nazvan „Praksa", nudi spoznaju da je ljubav otežana istorijskim nasleđem i tešku spoznaju tog nasleđa, pa tako i gorke tonove. A što se tiče prvog dela vašeg pitanja, šta da vam kažem: i država je majka.
Na koji način bi država trebalo da se odnosi prema folksdojčerima? Kakav je vaš odnos prema restituciji i simboličnim gestovima pomirenja?
- To je pitanje, pre svega, za političare i pravnike, makar u delu koji se odnosi na 700 miliona nemačkih maraka kredita koji nam je sedamdesetih godina prošlog veka isplatila SR Nemačka. Da li je iko video dokument koji su o tome potpisali Brant i Tito? Ako nismo vratili taj kredit, i nećemo, i to može tako, bar u delu koji je bio izgovor za isplatu ratne odštete SFRJ, trebalo bi obeštetiti tih 300 i nešto Nemaca koji su podneli odgovarajući zahtev. Materijalna restitucija ne može biti ni više ni manje od administrativne utehe. Simbolički gestovi iskupljenja i pomirenja su neophodni, treba nastaviti život s drugima, obaška što pozicija Srbije, kao što vidimo, nije najsjajnija, i to u velikoj meri zahvaljujući našim greškama.
Da li posle ovakve knjige osećate želju da se okrenete vedrijim „notama", ili planirate da odete još dublje?
- Još dublje ću pokušati da odem kad budem pisao nastavak „Etnofikcije", zamišljenog petoknjižja koje će otvoriti tom delu prilagođene verzije „Žege", „Šnita" i „Majčine ruke". U međuvremenu ću nadgraditi svoj paralelni neformalni prozni ciklus o, da tako kažem, urbanoj svakodnevici, koji čine romani „Parter" i „Dvadeset i četiri zida", knjiga priča „Mediterani". Tako da će sledeće moje izdanje obeležiti zaista vedriji tonovi. Inače, slažem se s vama da je „Majčina ruka" moj najozbiljniji roman, ali ne zbog količine gorčine već zato što je uspela da, rekao bih, organski spoji oba ta ciklusa: svojevrsni istorijski i ciklus urbane svakodnevice. A „Etnofikciji" pripada čisto zato što joj pripada taj glavni junak, u trenutku radnje romana šesnaestogodišnjak.
U pretprošlom intervjuu koji ste dali za Press najavili ste „Majčinu ruku". Da li već sada imate ideju o tome šta će biti sledeći poduhvat?
- To će biti istovremena zbirka priča i roman „Mi, Beograđanke", gde ću iz ženske tačke gledišta pokušati da prikažem najprisutnije tipove žena u jedinoj srpskoj metropoli. Prvi deo knjige, pod nazivom „Mi", činiće priče o takvim ženama, u kojima će se glavna junakinja „Beograđanki" Mia pojavljivati samo sporadično. Drugi deo knjige, pod naslovom „Mia", činiće priče o istoimenoj glavnoj junakinji, čime će ovo štivo prerasti u roman.
Autor: Nenad Kostić
Izvor: Press