Čitaocu je lako da osudi knjigu. Bez obzira na to da li je reč o debitantskom romanu ili remek-delu nekog genija, odbacivanje može da bude jednako brzo i brutalno. Na primer, „
Mobi Dik“ je bio dosadan, a serijal o Hariju Poteru precenjen.
Međutim, pre nego što čitalac zadovoljno prekrsti ruke, trebalo bi da razume da nije samo pisac taj koji utiče na priču. Kako je to Semjuel Džonson rekao: „Pisac samo započne knjigu. Čitalac je završava.“
Kakvu ulogu čitalac ima u samom iskustvu čitanja knjige postalo mi je jasno kada mi je majka govorila o knjigama koje su uticale na nju. Odmah je navela „Prohujalo s vihorom“ koju je pročitala kao tinejdžerka i koja ju je dirnula ne samo zbog svoje grandioznosti i ljubavne priče – okolnosti u kojima je čitala, u vreme kada joj je otac bio u bolnici a kasnije i preminuo, ostavile su neizbrisiv trag. Priča romana o ratu i robovima, toliko daleka od njene lične, izmestila je iz njene tužne sadašnjosti i uvela u novi svet.
Pisac i književni kritičar Edmund Vilson je rekao: „Dve osobe nikad ne pročitaju istu knjigu“. I to je velika istina. Svakog litaoca odlikuju drugačije sklonosti, okolnosti, raspoloženja i navike koje boje knjigu na način koji je potpuno neprepoznatljiv drugom čitaocu. Uvek se iznenadim koliko različito doživimo istu knjigu ja i neko od mojih prijatelja ili članova porodice. Ili kada ista osoba pročita istu knjigu u dva različita perioda svog života.
Sećam se, na primer, koliko mi je teško padalo „primoravanje“ da pročitam „
Anu Karenjinu“ tokom školovanja. Mnogo godina kasnije, pri ponovnom čitanju bilo me je sramota zbog lenjosti iz mladosti koja mi nije dozvolila da vidim lepotu i tragediju od mučenja sa velikim brojem stranica.
Ali nije stvar samo u detaljima – knjiga može pogrešno da se doživi i kada je ne čitamo dovoljno „duboko“. Često pravim tu grešku zbog nestrpljenja da pročitam što više knjiga pa čim završim sa poslednjom stranicom jedne knjige, uzimam sledeću i ne dozvolim pročitanom da se slegne niti da razmislim o onome što se u prvoj knjizi dogodilo – ne pružim knjizi vreme i poštovanje koje je zaslužila.
Moram da priznam da prečesto, poput mnogih knjigoljubaca, neku knjigu započinjem pa odlažem pa nastavljam kasnije i na kraju iz nje ponesem samo grube crte osnovne priče. A još gora navika je da skačemo sa knjige na knjigu i čitamo nekoliko odjednom. Rezultat je to da se likovi i priče spajaju na takav način da gube skoro svako značenje. Važne reči ili teme se zaborave i ostaje samo plitka interpretacija dela.
Francuski filozof, matematičar i naučnik Rene Dekart je rekao: „Čitanje svake dobre knjige je poput razgovora sa najvećim umovima prošlih vremena.“ Istina, i zato moram da se izvinim svim velikim piscima čije sam knjige pročitala olako i prebrzo odbacila. Ti pisci su sigurno ostvarili nešto veliko dok ja nisam bila spremna da njihovim delima poklonim pažnju koju zaslužuju.
Dakle – istina je, mnogo je načina na koje knjigu može da „ošteti“ nepažljivi čitalac. Dragi pisci, mnogo mi je žao! Previše je knjiga koje sam odbacila jer nisam uspevala da se povežem sa likovima kojima od samog početka nisam ni pružila šansu. Često sam skakala sa knjige na knjigu i nisam nijednoj davala priliku da zasija ili sam prezirala knjige čiji su se autori usudili da pišu nadugačko, bez obzira koliko su to sjajno radili.
U budućnosti ću se truditi da knjigama pružim poštovanje koje zaslužuju. A ako u tome ne uspem, bar neću na brzinu osuditi knjigu ili pisca jer krivica možda leži ipak u meni.
Izvor: readability.com.au
Prevod: Dragan Matković