Skot Donaldson, autor biografije „Fool For Love: F. Scott Fitzgerald“, istražuje tajanstvenu prirodu ovog legendarnog pisca i ulogu koju su žene imale u njegovom životu i delu.
Ni za koga u američkoj književnosti izuzev Poa, biografija nije predstavljala takvu prepreku kao kod Ficdžeralda. Na stranu to što je Frensis Skot Ficdžerald pisac jedne od najizvrsnijih pripovedaka u američkoj književnosti, kao i jednog dužeg, haotičnijeg romana zastrašujuće emocionalne siline. Na stranu to što je napisao dvadesetine priča koje po bilo kojem merilu zaslužuju epitet virtuoznih. Ako ostavimo po strani ovo nasleđe, veliki deo javnosti ga i dalje povezuje sa legendama o njegovom haotičnom i teškom životu, i gaji o njemu raznorazne stereotipne predstave. Srozan na karikaturu, Ficdžerald je postao Hroničar Doba džeza, Umetnik uprkos čoveku i, što je možda preovlađujući stereotip, Istrošeni pisac: čovek čije su tragične odluke poslužile kao upozorenje budućim piscima razumnijeg ponašanja. Njegova saga predstavlja skoro neodoljivo iskušenje za propovednike. Nije pristojno voziti se na krovu taksija, kupati se u fontani Plaza hotela, nije pristojno preterano piti i zloupotrebljavati svoj „divni, zlatni, promašeni talenat“. Ali ako želiš, slobodno to uradi.
Podrazumeva se da ova upozorenja uglavnom ostaju implicitna. Nije zvocanje, već priča o sudbinskim ljubavnicima koja nam privlači pažnju – zgodan, briljantan i nespokojan Skot je oženio (bilo to dobro ili loše) lepu, svojevoljnu i nestabilnu Zeldu. Rastužuje to da su njih dvoje (Skot možda više nego Zelda) razmišljali o drugim partnerima, ali su ipak izabrali slatki otrov. Kako se ponavljala i prepričavala njihova priča, Ficdžeraldovi su postali simbol jedne opšte, nespecifične vrste glamura kojeg više nema. Zabava kojom je otvorena izložba Ficžeraldijana u Nacionalnoj galerijiportreta 1980, privukla je ogromnu publiku koja je želela da proslavi prošlost koje više nema. Muzička grupa je svirala numere Glena Milera i Benija Gudmana iz četrdesetih, što je već bila decenija nakon Ficdžeraldove smrti. Nekoliko žena je pokušalo da iznese kostime iz dvadesetih godina, ali su i oni uglavnom bili anahronistički poput muzike. Jedan momak, koji je težio kolonijalističkoj eleganciji, igrao je sa safari šeširom na glavi. Detalji koji su toliko značili Ficdžeraldu, čoveku koji je živeo u potpunom skladu sa svojim vremenom, značili su tako malo onima koji su došli na zabavu da ožive sećanje na njega. Zelda i Skot, Skot i Zelda – zacementirani su u kolektivnom umu kao privlačni i bezobzirni mladi ljudi čiji je život krenuo u pogrešnom smeru, zbog čega nije lako zaobići ovu sliku i usmeriti se na dela koja su proslavila Ficdžeralda kao jednog od najvećih književnika dvadesetog veka.
Henri Džejms, koji je i biograf i romanopisac, shvata da je nemoguće u potpunosti otkriti istinu o nekome. „Možemo saznati samo ono što se može sakupiti (od činjenica)“, kaže on. Tokom višedecenijskog rada sa učenicima i pet godina iscrpnog istraživanja, shvatio sam da je ono što je većina zaključila od onoga što se zna o Ficdžeraldovom delu i životu, bila njegova nezajažljiva opsesija da zadovolji očekivanja drugih. Želeo je i da zadovolji očekivanja drugih muškaraca, ali je u tome omanuo. Njegove kolege sa Prinstona su ga smatrale previše znatiželjnim i površnim. Zeldin otac ga je smatrao nepouzdanim. Ernest Hemingvej mu je bio jedan od najbližih prijatelja sredinom dvadesetih, ali je vremenom počeo da ga se maltene gadi. Ficdžerald je bio mnogo uspešniji u šarmiranju žena. Njegovi čitaoci možda to već znaju, s obzirom na to da je on jedan od androginijih pisaca, da je on posedovao redak talenat da se stavi u tačku gledišta likova oba pola. „Svi moji likovi su Skot Ficdžerald“, otkrio je. „Čak su i moji ženski likovi ženska verzija Skota Ficdžeralda“. Lista saveta koje je osamnaestogodišnji Ficdžerald napisao za svoju mlađu sestru Anabelu daje uverljiv dokaz o tome. U ovom neverovatnom dokumentu vidimo kako on podučava svoju sestru finesama privlačenja muškaraca: kako da se doteruje, kako da igra, o čemu da priča, kako da laska. Androginija je primetna i u njegovim pričama i u romanima, što je verovatno razlog zašto Ficdžeraldova dela privlače većinu studentkinja književnosti.
Naoružan ovom specifičnom senzibilnošću, Ficdžerald je dobro poznavao veštinu udvaranja. U mladosti je bio poznat kao uspešan zavodnik. „Znam pridev koji ti savršeno pristaje“, rekao bi svojoj partnerki za ples na početku večeri, a zatim joj ne bi odao taj pridev kako bi joj podigao očekivanja. Bio je lep i opušten u društvu devojaka. Slušao ih je onako kako drugi mladići nisu znali da ih slušaju i stavljao im je do znanja da mu je veoma važno šta misle o njemu. I kao oženjen muškarac je nastavio da zavodi žene. Nije mogao da se suzdrži. Žudeo je za njihovim odobravanjem, za njihovom ljubavlju i obožavanjem. Zelda Sejr Ficdžerald je možda bila najvažnija žena u njegovom životu, ali nije bila i nije mogla biti jedina.
Ficdžerald je doživeo emocionalni krah kada ga je jedna od najbogatijih i najlepših debitantkinja u tadašnjem visokom društvu Đinevra King, iz Lejk Foresta, severno od Čikaga, odbila kako bi se udala za mlađeg čoveka iz svoje klase. Ovo odbijanje je uništilo Ficdžeralda, mada ga je i nadahnulo jednom od osnovnih tema mnogih njegovih dela. Moguće je da je više likova u njegovim delima inspirisano i modelirano po Đinevrinom liku, nego po Zeldi Sejr, s kojom se upoznao kada se oporavljao od ovog odbijanja. Menjajući okolnosti zapleta, Ficdžerald se poigravao varijacijama na temu dobro poznate borbe među polovima.
Ono što je neobično jeste način na koji Ficdžerald pristupa ovoj temi dok ona eskalira, i u njegovom životu i u njegovom radu. Od razigranog udvaranja u svojoj mladosti preko napete borbe u doba njegove muževnosti do rata koji je buknuo u njegovoj potpunoj zrelosti. Skloni smo tome da mislimo da Amori Blejn neće previše patiti zbog odbacivanja Rozalind Konidž u „Ovoj strani raja“, Ficdžeraldovom prvom romanu iz 1920. Ali Getsbi umire za Dejzi u remek-delu iz 1925, a Dik Dajver je lišen svoga zdravlja i odbačen od Nikol i njene porodice romanu iz 1934. „Blaga je noć“. U njegovom romanesknom prikazu borbe polova, gotovo uvek je muškarac taj koji gubi. Time što postojano prikazuje pad muških likova, Ficdžerald je zamišljao šta mu se moglo dogoditi (da Zelda nije patila od šizofrenije), ali i, kako se meni čini, korio je sebe zbog svojih slabosti. Naročito „Blaga je noć“ govori o pogubnim efektima šarma. Goreći od želje da se umili svakome oko sebe (a naročito ženama), Dajver odbacuje svoj životni rad i svoju ljudsku vrednost. Kao i svoj izmišljeni protagonista, pravi Ficdžerald je počeo da prezire sebe zbog svog „fatalnog umiljavanja“, a taj samoprezir bi se obično javljao pod uticajem alkohola. Ljubav prema alkoholu je izvor bede u Fidcžeraldovom životu i životu mnogih njegovih likova. Njegov trijumf je stigao tek u poslednjim godinama njegovog života, kada je – navodno na prosjačkom štapu u Holivudu – odbacio ovu zlu naviku, prestao da pije i vratio se onome što je nazivao „samo pisanjem“.
Izvor: publicdomainreview.org