Nenad Gajić: Veliki ljudi su odani čovečanstvu

Vaša dela bazirana su na motivima slovenske mitologije i srpske narodne epike. Da li je to nekakav podžanr epske fantastike i kako je počelo vaše interesovanje za njega?

– Vrlo sam obazriv prema žanrovskom određenju koje pisca može staviti u kutiju iz koje je teško izaći. Na prvom romanu serijala Bajka nad bajkama stoji: „Prema motivima bajki i pesama na kojima su odrastale generacije”; kada je izdavač predložio da istu rečenicu na koricama druge knjige započne odrednica „Epska fantastika“, priznajem da sam se odmah složio. Takvu fantastiku na engleskom često zovu „high fantasy“, što naglašava stvaranje čvrstog alternativnog mitskog sveta u pozadini priče. A kada se taj svet u potpunosti oslanja na istoriju ovog, poznatog sveta, delo sklizne u “alternativnu istoriju”. Mislim da tu granicu nisam prešao, iako ponekad koristim istorijske tekstove. Ali, više koristim narodnu epiku, u kojoj me najviše zanimaju mitski motivi – ovo je razumljivo, jer sam godine proveo istražujući mitove, običaje i verovanja za moju prvu knjigu enciklopedijskog tipa, koju je Laguna nazvala, hrabro i jednostavno, „Slovenska mitologija“. U mojim romanima, imena istorijskih ličnosti su izmenjena, dok mitske junake (poput Relje Krilatice, devet Jugovića, Baš Čelika i sličnih) ostavljam u takvom, izvornom obliku. Oduvek sam ih smatrao dostojnima i duže forme, poput romana ili filma. I zato mi se učinilo prikladnim, čak subverzivnim, da knjigu napisanu na osnovu epskih pesama i pripovedaka definišemo kao „epsku fantastiku“. Usudio bih se reći da nema knjige kojoj bi takva odrednica više pristajala.



Iz štampe uskoro izlazi nastavak vašeg serijala, tj. trilogije, „Bajka nad bajkama“ – Dva cara. Pomenuti serijal prati tradiciju tog žanra kojoj autori ostaju verni sve od rodonačelnika žanra epske fantastike Dž. R. R. Tolkina – sukob beskompromisnog dobra i nepatvorenog zla. U kom pravcu se nastavlja vaš serijal ovim nastavkom?

– „Dva cara“ su izašla, naglašavajući ideju koju razvijam od prve knjige, da realne junake nije moguće jednostavno okarakterisati kao dobre ili zle. Tolkin jeste postavio kanone ovakve podele, ali čak i njegovi likovi povremeno postanu bolji no što jesu, ili lošiji, kada im se pomrači svest. Svako nosi senku u sebi, a naša borba i jeste u tome da postanemo najbolja moguća verzija sebe. U prvoj Bajci čitaoce navodim da zavole junaka čija je sudbina i veličanstvena i tužna i predodređena; on na kraju prve knjige prelazi na „mračnu stranu“, kako bismo rekli Star Wars rečnikom, ali je to, zaista, ispravan izbor za njega, takvog kakav jeste. Sada, u drugoj knjizi, imate uvid i u „zlu“ stranu, gde su i junaci koji nisu jednodimenzionalno zli, i obratno. Moji junaci – odnosno naši junaci, jer je većina inspirisana arhetipskim junacima narodnih pesama i bajki – stalno prolaze tu unutarnju borbu, trudeći se da budu bolji nego što jesu. Nekada uspeju u tome, nekada, poput običnih ljudi, očajno zgreše. Njihova mitska veličina i jeste u tome da se, i nakon loših odluka, upinju da ostanu najbolje verzije sebe, umesto da dozvole da ih proguta mulj u koji su zagazili. Ta ambivalentnost oduvek je prisutna u našoj epici, mnogo pre no što su nijanse sive postale trend u modernoj fantastici i šire. Postoji, naravno, i čisto „zlo“, oličeno u drevnim silama koje ljudi jednostavno ne mogu razumeti. A za razliku od recimo Martina, koji možda i preterano relativizuje likove, postoji i čisto „dobro“, iako tek kao ideal kome junaci streme, nikada ga sasvim ne dosežući.



Najpoznatija imena u svetu ove vrste epske fantastike su Ruskinja Marija Semjonova i Poljak Andžej Sapkovski, koji svoja prva dela počinju da objavljuju sredinom devedesetih godina XX veka. Možemo li u tom kontekstu reći da se od tada razvila evropska (i čak možda svetska) scena kojoj su zanimljivi mitovi i legende starih Slovena?

– Mislim da se tek razvija. Vukodav Semjonove jeste koristio motive slovenske mitologije, ali pomalo stidljivo, o čemu mogu da sudim jer ruska i srpska mitologija dele mnogo zajedničkog i panslovenskog; na kraju mi se čini da je, po pitanju internacionalnog uspeha, taj serijal više obećavao. Ono što sam čitao od Sapkovskog ukazuje na njegovu bogatu naraciju, ali on je dugo čekao na engleske prevode svojih dela, koji kreću tek u poslednjih desetak godina; najveći svetski proboj ostvaren je kompjuterskom adaptacijom njegove sage o Vešcu (The Witcher), gde je slovenska mitologija prisutna tek u tragovima, delom i zbog nedovoljno narativne prirode svakako uzbudljivog medija kakav su kompjuterske igre – ono što odlikuje i knjige i igre jeste ponekad neprimeren jezik koji daje dubinu svetu. I sam to koristim kada osetim da je neophodno, na primer kada oskudno odevene žene ispred bordela dobacuju hromom čoveku sa druge strane ulice (citat iz knjige: Najmanje skaredna rečenica koju je tada čuo došla je od devojke bujnih oblina čija je ofucana garderoba otkrivala više od ribarske mreže; ona mu se osmehnula, oblizujući usne, i dubokim promuklim glasom dobacila: „Lepotane, ako kao štap koristiš to između nogu, dala bih ti popust da se oslonim na njega.“) Da se vratimo na Semjonovu i Sapkovskog: kako oni zaista jesu, u svetskim okvirima, najpoznatiji pisci fantastike sa naglašenim slovenskim mitskim motivima, verujem da najbolje tek dolazi, a videćemo odakle.

Na koji način mitološki obrasci uslovljavaju fabulu i karakterizaciju junaka? Drugim rečima, u kojoj meri se može tu napraviti otklon?

– Ne znam kako je drugim autorima, ali meni je s jedne strane lako, jer moji junaci prate te arhetipove uspostavljene u našoj usmenoj književnosti, a s druge strane sam se zato i namučio pišuću „Dva cara“, sve vreme osećajući nedostatak slobode koji će biti manje prisutan od sledećeg dela. Otklon je u pokušaju da objasnim sebi, a time i čitaocu, zašto junaci čine to što čine, jer narodni pevač, kroz prepevavanje, ume da izgubi motivaciju likova, koja ponekad ostane površna. Karakterizaciju junaka ostavljam nepromenjenom, a u velikoj meri i fabulu, jer moj ep prati naš nacionalni mit, prenet u neko drugo vreme i neki drugi svet. Ne vodi me želja da izmislim nešto sasvim novo, već da na način primeren ovom vremenu sačuvam i prenesem naše priče, koje su u opasnosti da nestanu, baš kao i mi kao narod.

Srpska književnost je u istorijskom smislu bila svesna slovenske mitologije i svoje epske tradicije (vidimo to u delima Rastka Petrovića, Momčila Nastasijevića, Milorada Pavića i Gorana Petrovića). Danas, pored vas, ova dva aspekta su okosnica stvaralaštva i nekolicine domaćih autora kao što su Aleksandar Tešić, Miloš Petković, Aleksandar Stamenković… Postoji li nekakva književna komunikacija između ovih različitih generacija?

– Slovenski mitovi i epska tradicija nezaobilazni su pratioci srpske fantastike, koja tek otvara prostor u našoj književnosti. Kažem „tek otvara“, jer bi se većina autora dvadesetog veka, uključujući i nesporno značajne autore koje ste naveli, pobunila protiv takvog, fantastičnog određenja. Mogli bi se navesti još neki koji sebe nisu smatrali piscima fantastike: na primer, verujem da je prilično nepoznato da je, poput Ivane Brlić-Mažuranić u Hrvatskoj, i Desanka Maksimović pisala priče inspirisane slovenskim mitskim bićima, ali i pesme o starim bogovima (npr. ciklus Letopis Perunovih potomaka). Crnjanskog niko ne pamti po mitologiji iako je ima u njegovim delima, uključujući i rad koji izučava misteriju mitskih slovenskih toponima u Britaniji. Pavića lično smatram možda najvećim srpskim piscem fantastike; njegov sočan rečnik i unikatne složenice kao da namerno prikrivaju fantastične priče u pozadini. Čak i pisci na prelazu vekova, poput Petrovića, izbegavaju određenje ka fantastici koju koriste, težeći literaturi visokog ranga. Ako malo proširimo vizuru ka onima koji se fantastike „ne plaše“, mora se pomenuti i Živković, naš veoma prevođen moderni autor… Mislim da danas postoji prilična doza poštovanja, pa i prijateljstva, između autora koji su, prilično hrabro, svesno odabrali da se bave fantastikom. Tešića i Petkovića, a i njegovog „prezimenjaka“ Nebojšu, poznajem i lično, uz  još neke autore koji obrađuju mitske i fantastične motive – npr. Jankovića, Stojiljkovića… tu su i, uslovno, mlađi pisci, poput pomenutog Stamenkovića ili Jovanovića koji u prvencu „Severna kapija“, prema sopstvenim rečima, koristi moju „Slovensku mitologiju“ kao inspiraciju, zatim sjajni Uroš Petrović kao pretežno dečji pisac kome ni epska fantastika nije strana, itd. To je sve, ipak, jedan veliki lonac različitih pristupa, i nisam siguran da se o ovako širokoj grupi autora može pričati sa jednog gledišta. Uz to, iako tu i tamo pročitam po koji odlomak pomenutih kolega po peru, moram priznati da, svesno, izbegavam modernu domaću fantastiku, kako bih sačuvao srpsku epiku i slovensku mitologiju kao glavne izvore inspiracije. Obećao sam sebi da ću, po završetku trilogije Bajka nad bajkama, nadoknaditi sve što sam propustio.



Pre nego što ste počeli da se bavite pisanjem romana, književnoj sceni ste se predstavili jednim zanimljivim i sistematičnim, enciklopedijskim delom pod imenom „Slovenska mitologija“. Uz obilje savremenih ilustracija, ova knjiga želi da pruži iscrpan pregled  bogova, demona, običaja i rituala iz slovenske mitologije. Kako je izgledao rad na ovom obuhvatnom delu?

– Beskonačno! (smeh) Zaista, kada pomislim da mi je sedam godina oduzela ta jedna knjiga, shvatam da ne mogu napisati mnogo takvih. Krenuo sam u tu avanturu nepripremljen, ogrnut samo laganom idejom da „prikupim nešto građe za roman-bajku“, i upleo se u lavirinte protivurečnosti iz kojih sam jedva pronašao izlaz. A opet, mislim da je vredelo. Mnogi me ne poznaju kao pisca, ali tu knjigu znaju skoro svi! Neverovatno kako je ona započela sopstveni život, potpuno zaboravljajući na mene. Učini mi se ponekad da se ljudi pomalo i razočaraju kada shvate da je to napisao neko nedovoljno sed za takve stvari. Jer, tu govorimo o sistematizaciji slovenskih bogova i mitskih bića, o običajima i o magiji, o mitskim mestima koja i ja, kao i drugi autori, posećujem u budućim knjigama. A meni je, kao ponosnom roditelju, drago da postoji nešto što će me sigurno nadživeti, i da ću imati dovoljno vremena da posmatram dokle će stići.

Epskoj fantastici se najčešće zamera izostanak stilističkih specifičnosti i formalne eksperimentalnosti. Da li to od ovog žanra zahteva posebnost tematsko-motivske građe koju koristi kao predložak ili je insistiranje na tradicionalnoj epskoj formi i stilu posledica nečeg drugog?

– Dobra fantastika podrazumeva dobru priču. U tome nema razlike, bila to epska fantastika, naučna fantastika, ili dečje bajke. Mnogo toga može se nadomestiti stilom i rečitošću, ali ne u okviru ovog žanra. Ako nemate bar solidnu priču, nemate ništa. Ako niste postavili čvrste temelje sveta, on će izgledati skučeno i trošno. Da biste ispričali dobru priču, vi ste, istorijski, ograničeni na postupke koji takvu priču uspešno prenose. Ne mogu se složiti da eksperimentalnost ne postoji u epskoj fantastici; tek malo pre osvrnuli smo se i na neke srpske autore koji su i te kako eksperimentalni u svom korišćenju fantastike, ali ne verujem u originalnost radi originalnosti, iako je poštujem. Možemo se još ceo vek diviti inovativnosti dadaističkih pesama nastalih izvlačenjem nepovezanih rečenica iz šešira, ali neka dela, jednostavno, zahtevaju ozbiljnije utemeljenje i godine pripreme. Bez obzira što ih čitalac, ciljno, doživljava kao zabavu.

U kojoj meri, po vašem sudu, mitologije i legende utiču na život savremenog čoveka? Da li oni i dalje (pre)nose znanje koje ima potencijal da nam govori nešto o stvarnosti i metafizici sveta u kojem živimo danas?

– Mislim da mitovi i bajke prenose ono suštinsko, što usmerava i određuje, a što se na drugi način možda i ne može preneti. Znate, ja sam dosta putovao, i zaista se osećam građaninom sveta, ali vremenom je jačalo ono „naše“ u meni, kako sam uviđao da svetu bogatstvo daju baš različitosti. Ako poštujemo ono što jesmo, i drugi će nas poštovati; odredivši sebe, lakše ćemo poštovati i druge. Najveći pripadnici našeg naroda, i nekada i sada, bili su svetski ljudi, a znate li šta je to? Pupin se izjašnjavao kao Srbin, založivši svoju imovinu kao pozajmicu srpskoj vladi u I svetskom ratu, ali je istovremeno zagovarao zajedničku državu svih Slovena, dok se Pupinova medalja u SAD dodeljuje za doprinos – američkoj naciji. Tesla je, kaže, „Srbin i preko mora, gde se ispitivanjima bavi“, objašnjavajući, uz prevođenje pesama o Kraljeviću Marku, da koncept nacionalnosti remeti uspostavljanje trajnog mira. Zajedničko za velike ljude je da su, uz lične preferencije vezane za poreklo, odani i – čovečanstvu. Te stvari nisu u suprotnosti. Mitovi čuvaju legende o našem poreklu i posebnosti, kojima možemo obogatiti ne samo sebe, već i ljudski rod u celini.

< allowfullscreen="" frameborder="0" height="338" src="https://www.youtube.com/embed/jbXZA2wdCJk?rel=0" width="600">

Autor: Danilo Lučić
Izvor: glif.rs