Neprolazna fascinacija legendarnim mačevima

Artur je imao Ekskalibur. Bilbo je imao Žalac. Arja ima svoju Iglu. Danas su ovi mačevi, i to sasvim opravdano, slavni koliko i njihovi vlasnici. Ipak, ne možemo a da se ne zapitamo zbog čega u modernom svetu, u kome je upotreba ovog oružja gotovo u potpunosti prevaziđena, mačevi još uvek izazivaju toliko divljenje.



Stvorivši Pesmu leda i vatre, fantastični ep koji je najširim masama približila televizijska adaptacija pod naslovom „Igra prestola“, pisac Džordž R. R. Martin je preuzeo ulogu lučonoše u žanru književnosti kojim dominiraju smrtonosne oštrice. Od ogromnog mača Led Neda Starka do vatrenog Svetlonosca, najavljenog u proročanstvima, mačevi iz Martinovog serijala razbuktavaju maštu i hrane opsesiju vernih obožavalaca širom sveta.

Kao što istinski ljubitelji „Igre prestola“ već znaju, u seriji se pojavljuje bezbroj mačeva, ali samo neki od njih su dovoljno važni da bi bili pomenuti po imenu. Mačevi od valirijskog čelika – Dugačka kandža Džona Snežnog, Zavetnik Brijene od Oporja, Vadisrce Semvela Tarlija – predstavlju pravu retkost, a ističu se kvalitetom izrade, neumoljivom oštricom i ulogom statusnog simbola. Neki od ovih mačeva promenili su nekoliko vlasnika, neki su istopljeni i ponovo iskovani, neki ukradeni, a neki poklonjeni u znak zahvalnosti. Praćenje toga kod koga se nalazi koji mač dobilo je na težini u trenutku kada su horde neupokojenih probile Zid i počele svoj jezivi pohod protiv stanovništva Vesterosa, jer valirijski čelik je jedan od retkih materijala kojim se mogu ubiti beli hodači.

Iako bi logično rešenje bilo da se iskuje još oružja od valirijskog čelika, tajne metoda njegove obrade nažalost su izgubljene nakon Propasti Valirije, misterioznog apokaliptičnog događaja koji podseća na potonuće Atlantide. Martina često hvale zbog opiranja klišeima, ali gubitak starih znanja i veština je upravo jedan od njih i dobro nam je poznat iz mitologija raznih naroda.

Fascinacija prošlošću, verovanje da predmeti iz davno prohujalih vremena kvalitetom nadmašuju ono što posedujemo danas, jedna je od uobičajenih tema epske literature. U trilogiji Gospodar prstenova Dž. R. R. Tolkin čitaocu daje do znanja da su sve najbolje mačeve – Narsil, Žalac i Glamdring – iskovali vilovnjaci iz Prvog razdoblja, hiljadama godina pre događaja opisanih u njegovoj priči.

Ali trend ne počinje tu. Istu konvenciju nalazimo i u „Beovulfu“, jednom od najranijih tekstova napisanih na engleskom jeziku. U odlučujućem obračunu sa Grendelovom čudovišnom majkom, junak otkriva da kožu svoje protivnice može probiti samo prastarim mačem koji visi na zidu. Kasnije otkrivamo da obeležja na balčaku mača potiču iz vremena kada je užasna polava uništila rasu „divova“.

Otkud ova opsesija predmetima iz starine? Zar ne bi bilo logično da su se metode kovanja vremenom usavršavale, i da je stoga novije oružje kvalitetnije od starog? Zašto sve ove priče insistiraju na tome da su starudije neuporedivo bolje od svojih modernih varijanti? Odgovor ćemo možda pronaći u anglosaksonskoj istoriji.

Mačevi i status

Posle propasti Rimskog carstva, Anglosaksonci su postali svesni činjenice da žive u svetu krcatom predmetima i građevinama koje je za sobom ostavila jedna uništena civilizacija. Rani anglosaksonski pisci su veličanstvene spomenike Rimljana u tekstovima na staroengleskom nazivali euld enta geweorc, ili „dela divova“.

Superiornost starih mačeva odraz je percepcije da je u prošlosti svet bio ispunjen magijom, do čijeg je ičezavanja došlo postepenim napretkom čovečanstva; sačuvani stari predmeti svedočili su o davno izgubljenim vremenima. Stanovnici Vesterosa posmatraju ostatke Valirije na isti način na koji su Anglosaksonci gledali ruševine Rima.

Dugovečnost mačeva, međutim, nije samo mitološka konvencija. Za razliku od manje sofisticiranih kopalja i sekira, izrada mačeva zahtevala je angažovanje iskusnih kovača, što znači da se radilo o kvalitetnijem oružju. Osim troškova proizvodnje, baratanje mačem podrazumevalo je i ozbiljniju obuku, što je opet značilo da su mačevi najčešće bili rezervisani za vojnike višeg ranga i pripadnike bogatijih slojeva društva.

Tako je uspostavljena neraskidiva veza između mača i društvenog statusa pojedinca. Slično se dešava i u književnosti: izvlačenje mača iz kamena bilo je dokaz da je Artur legitimni vladar Britanije. Sposobnost Harija Potera i Nevila Longbotoma da iz Šešira za razvrstavanje izvuku mač Godrika Grifindora ukazuje na to da se radi o dvojici „istinskih Grifindoraca“. Neki od ovih mačeva kao da imaju sopstvenu volju i ukazuju se samo onima koji su se pokazali dostojnim da ih poseduju.

Na ivici noža

U „Igri prestola“ najmisteriozniji mač je Svetlonosac, koji bi trebalo da ukaže na „obećanog princa“ iz proročanstava, baš kao što je mač u kamenu ukazao na Artura. Kroz knjige i seriju, Svetlonosac sve vreme izmiče našem pogledu, ali o njemu ipak dosta saznajemo od Crvene sveštenice Melisandre: ona ga opisuje kao vatreni mač koji će iz plamena izvući stvarni heroj Vesterosa.

Činjenica da se radi o vatrenom maču dodaje još jedan, nešto dublji, nivo aluzije. Ovakvi mačevi javljaju se u mnogim starim tekstovima i tradicijama. U Bibliji, na primer, prilikom izgona Adama i Eve iz raja saznajemo da kapiju čuva anđeo naoružan vatrenim mačem, ali Svetlonoscu je verovatno najsličniji Dirnvin, mač iz velških srednjevekovnih predanja, koji plane isključivo kada se nađe u rukama stvarnog vlasnika.

U svakom od opisanih slučajeva, vatreni mač ne samo da otkriva status već simboliše i moć koja je njegovom korisniku zagarantovana od više sile. Pravo da se služi takvim oružjem ima samo onaj ko je pod zaštitom nekog božanstva. Svetlonosac nije izuzetak, pretpostavlja se da će njegov stvarni vlasnik biti izabranik Gospodara svetlosti.

Bez obzira na to da li se radi njegovoj povezanosti sa durštvenom hijerarhijom, nostalgiji za prošlim vremenima ili manifestaciji moći natprirodnih sila, mač još uvek opstaje kao jedan od najcenjenijih simbola čovečanstva. Iako ih danas retko viđamo u stvarnom životu, mi se još uvek oduševljavamo pričama o junacima koji se laćaju oružja i ubijaju zveri u dalekim zemljama. Mačevi iz modernih priča poput „Igre prestola“ očaravaju nas koliko i oni iz priča starih hiljadama godina. A ako nam ta činjenica posluži kao merilo, tako će biti i u budućnosti.

Autor: Kvin Hargitaj
Izvor: bbc.com
Prevod: Jelena Tanasković