Poslednja decenija donela je mnoge zaokrete u poimanju sveta, neki od njih prilično radikalni – ali beskrajno oslobađajući, drugi neslavno preinačeni u sopstvenu krajnost. U jednom trenutku smo se zatekli preplavljeni motivacionim govorima, priručnicima pozitivne psihologije, terorom „dobrih vibracija“ i „visokih frekvencija“, sa jednom naročito zanimljivom podvrstom: temom moćne, oslobođene žene.
Od Opre Vinfri kao promoterke, preko
Elizabet Gilbert (epizodno prisutne i u ovoj knjizi), do Šeril Strejd, na ispovestima ovih dama, izrečenim u gotovo zapovednom stilu i često neprimenljivim na standarde ili uslove života prosečne žene koja ih posvećenički, ujedno poluočajnički čita, pred nas su postavljeni zaista brojni primeri kako je moguće promeniti život uz „samo malo“ htenja i mnogo srušenih prepreka. Nisu svi bezrazložni, mada ne pogađaju uvek poentu ili pravu meru: viševekovno građenje jednog obrasca, patrijarhalno-maskulinog i religiozno-represivnog kalupa, oblikovalo je kolektivnu svest na način kome se odavno ne vidi veštačko poreklo. Prihvatajući stereotipe i nametnute uloge, pojedinac i ne pomisli da dovede u pitanje, kamoli spozna, meru vlastite uskraćenosti i neslobode.
Tu „apstraktnu“, a zapravo iznenađujuće dostižnu i blisku ideju,
Glenon Dojl zove
divljinom. Njena knjiga se, šire gledano, svrstava u prethodno opisanu kategoriju, a ipak nije to u pravom smislu. Nema „popovanja“, gotovih uputstava, proverenih formula. Nije reč o priručniku, ali ni fikciji, mada su pojedine situacije iz autorkinog iskustva zbilja na granici neverovatnog. Ukoliko bi se morala uvrstiti u određenu kategoriju, „
Neukroćena“ (orig.
Untamed, 2020) ponajviše odgovara publicistici koja kombinuje ispovest, uputstva za samopraćenje i dijalošku formu. Njena je struktura neobavezna, ali iznutra povezana jasnom logikom, epizode nelinearne, često gotovo „nabacane“, što ne ometa praćenje priče sa zanimanjem i pažnjom, pri čemu lako povezujemo njene po(r)uke i konce. Jer to je proces u odvijanju, promena koja traje, biće što se neprestano menja i usavršava. Naratorka možda nije uvek „simpatična“ (naročito strogim moralistima i konzervativcima), ali je iskrena, prirodna i argumente iznosi bez nadmenog tona – zapravo, lišena svega sem vlastitog primera kao potvrde da primenjena otkrića zapravo funkcionišu.
Glenon Dojl je, pre svega, žena koja je za svojih četrdeset i nešto godina prošla nekoliko istinski drastičnih unutrašnjih preobraćenja. Od poslušnog deteta iz hrišćanske zajednice, koje upravo nesvesna težnja da udovolji svim merilima osim ličnog osećaja, uvodi u bulimiju, pa alkoholizam; preko uzorne supruge koju novooformljena porodica izbavlja poroka, ali i postavlja u novi kalup na čijem doslednom ispunjavanju stiče spisateljsku afirmaciju; do prevarene žene koja zbog troje dece i slike u očima obavezujućeg društva očajnički „krpi“ uveliko raspadajući brak; stigla je na poziciju sa koje piše svoje treće po redu delo.
A ona izgleda ovako: sa sobom pomirena, upoznajući se i dozvolivši pravoj Glenon da ispliva ispod naslaga anksioznosti, straha od unutrašnjeg rasula, depresije i gubitaka; u drugom braku sa jednom ženom, a u sjajnim odnosima sa bivšim mužem i zajednički podižući troje tinejdžera; dok vodi humanitarnu organizaciju
Together Rising, putuje i razgovara, ohrabruje i uči. Glenon nije nekakav sveznajući guru. Doživljavala je odbacivanja i kritike, najbolnije kada su dolazile od hrišćanske zajednice ili antirasističkih organizacija čiji je dugogodišnji član, jer im se u određenom trenutku nisu svidele odluke koje je donosila. Međutim, zaista inspirativna jeste njena volja da traži, saznaje, neumorno upoznaje sebe i uviđa gde su se krili propusti. Jer život je stalni ciklus promena i sitnih otkrovenja na putu samoostvarenosti, ali mnogi to nikada ne uvide.
Zbog svega toga autorka od početne epizode (oblikovane, kao i ostatak knjige, u maniru porodične anegdote sa izvesnim gorkim, ali neophodnim ukusom saznanja) koristi simboliku lanaca, kaveza i „kroćenja“, kao način da ukaže na uloge koje civilizacija čiji smo deo, predugo, diskretno ili otvoreno napadno postavlja ženama. Time oblikuje našu podsvest i trezvene odluke, pa u momentima krize bivamo zaprepašćene otkrivanjem stepena zarobljenosti pod vlašću različitih diktata: lepote, podobnosti, morala, valjanog ponašanja... dok ličnost pati u potiskivanju.
Kuriozitet svakako predstavlja ponovljena, višestruka unutrašnja transformacija: slušamo, posmatramo osobu u stalnom duhovnom rastu i preoblikovanju, tako živu i pristupačnu. Metafore divljine i, nasuprot njoj, sputanosti, opravdano su primenjene na odgovarajuća iskustva. Dojlova tematizuje mnoštvo pitanja: porodicu, seksualnost, različite poremećaje (pretežno u ishrani i slici o sebi), očajanje, rasizam sa svim oblicima – ali i snagu, unutrašnju veru, povezanost između članova privatnog sveta u koji nas gostoprimljivo uvodi. Od ogromnog je značaja doticanje sindroma „žrtve“, uverenosti kako ne zaslužujemo sreću, opuštanje ili bilo kakvu nagradu, bez prethodnog „mučeništva“ ili „patnje kao zone komfora“.
Otrgnuti se nikada nije lako, pa naučeni obrasci, upravo koliko i izveštačeni radikalni feminizam, čine da na putu osvešćenja katkad osetimo samoprekor. Ali i da to nije strašno, sebično, niti tabu; da tek dobri, prihvatljivi, srećni samima sebi – isto vredimo svima drugima. Zbog toga su knjige poput ove uvek dobrodošle: iako ne sadrže kakav revolucionaran izum, niti su „otkrivanje tople vode“, važno je samo podsećanje, ispisano ličnim primerom i kroz neopterećeno izlaganje.
Autor: Isidora Đolović