Još sredinom minule decenije četiri do šest godina pre no što je objavila svoju drugu i uspešniju knjigu, engleska aktivistkinja i novinarka
Kerolajn Krijado Peres (1983) proglašena je, prema BBC-ju, jednom od sto najuticajnijih žena i dobila je odlikovanje Reda Britanske imperije za doprinos jednakosti i različitosti. Tek nakon toga je postigla da se – pošto je slika Elizabet Fraj, dotad jedine žene koja se nalazila na nekoj engleskoj banknoti ne računajući Kraljicu, „zamenjena“ slikom Vinstona Čerčila na novčanici od pet funti – spisateljica Džejn Ostin nađe na banknoti od deset funti; da se na londonskom Trgu parlamenta podigne spomenik jednoj ženi (sifražetkinji Milisent Foset) i pobrala je vrlo značajne književne nagrade (Nagradu Kraljevskog društva za naučnu knjigu, Nagradu čitalaca
Books Are My Bag i Nagradu za poslovnu knjigu po izboru Fajnenšal tajmsa). Potonje otpada na njene zasluge za naslov „
Nevidljive: Kako podaci kroje svet po meri muškaraca“.
Tek kad se ima na umu podnaslov knjige, može se naslutiti kako je bilo moguće da Krijado Peres za isto delo dobije nagradu ne samo za naučni doprinos i za omiljenost među čitaocima nego i za poslovno štivo. Među raznovrsnim činjenicama koje autorka nudi u prilog stavu da se malo šta primenilo od 1949, otkad datira citat Simon Bovoar koji je i moto ove knjige („Predstava o svetu, poput samog sveta, delo je muškaraca; oni ga opisuju sa svoje tačke gledišta koje smatraju apsolutnom istinom“), nalaze se i one koje (ne)posredno svedoče o tome koliko svet i ekonomski trpi jer je pravljen po meri fizički jačeg pola. To se očituje čak i kroz primere kakve ni rodno izrazito osvešćena autorka ne bi primetila na prvi pogled. Recimo, u jednoj opštini u Švedskoj – inače jednoj od retkih zemalja gde je polna zastupljenost u parlamentu ravnopravna – lokalni funkcioneri su 2011. rešili da promene sistem čišćenja snega, ne fokusirajući se više na velike bulevare i drumove kojima cirkulišu pre svega vozači, nego na trotoare i rute javnog saobraćaja, delove grada koji više koriste žene. Pre 2011. pešaci bi se okliznuli i pali triput više nego od tada a u dve trećine slučajeva posredi su bile žene: procenjeni iznos ovih nesreća samo za jednu zimu bio je, otprilike, četiri miliona dolara. Kao što ovaj primer nagovešćuje, u svetu pravljenom po meri muškarca ugroženiji pol trpi i znatnije zdravstvene posledice: recimo, u Britaniji ima pedeset odsto više šansi da se ženama pogrešno dijagnostikuje srčani udar jer su ispitivanja rađena pretežno na muškarcima, čiji su simptomi drugačiji od onih kod žena; slično je veća verovatnoća da će žene poginuti u saobraćajnom udesu jer je sigurnosni pojas dizajniran po meri visine i težine prosečnog muškarca; zato što je formula za određivanje prosečne sobne temperature rađena po meri muškarca od četrdeset godina i sedamdeset kilograma, trenutno su kancelarije za oko pet stepeni prehladne za žene itd. Podaci sežu i do savremenih, tehnoloških oblasti: zbog uzroka sličnih navedenim, „pametni“ telefon je preveliki za većinu ženskih ruku, a one moraju i da se naprežu čineći glas dubljim dok koriste softver za prepoznavanje glasa.
Gotovo da nema kutka, a kamoli sfere života u kojima ova knjiga ne donosi činjenice u prilog autorkinog stava. O tome koliko su njeni podaci raznoliki, svedoči popis pet od šest uvrštenih poglavlja: svakodnevica, radno mesto, dizajn, zdravlje i javni život. Pritom se ne može reći da je Krijado Peres ogorčena; njen stav jeste da nije stvar u tome da muškarci žele zlo ženama, nego naprosto nisu razmišljali o njima dok su određivali merila kakva su pominjana u tekstu. Konačno, šta će gorčina tamo gde su činjenice neumoljive. Preostaje samo aktivizam, u kom se autorka dokazala.
Autor: Domagoj Petrović