Nikada nije previše kasno da se vratite knjigama

Sledeći put kad odustanete od neke knjige, zapamtite: nije problem u vama. Nije problem ni u knjizi. (U redu, ponekad jeste problem u knjizi.) Problem je u trenutku.


 
Prestao sam da čitam upravo zbog jedne knjige. Do traume nije došlo iz estetskih razloga ili zbog nekog hira: nije se radilo o lošem štivu od kojeg bih se osećao kao da sam se otrovao morskim plodovima, koje više nikada neću moći ni da pomirišem. Do odbojnosti je došlo iz straha.
 
Ovaj strah potiče još iz 2016 – godine, koja inače nije bila posebno značajna, ali jeste bila odlična godina kada je reč o knjigama. Posebno kad je reč o fikciji. Naročito spekulativnoj fikciji. Osim novih izdanja i neoklasika, konačno sam uspeo da pročitam i roman „Američki bogovi“, da ne pominjem sve preporuke književnog kluba. Tokom te godine sam bio najdosledniji i u praćenju, inače zapostavljanih, sajtova posvećenih književnosti. Knjige su predstavljale beg. Početkom te godine imao sam sreće da mi se ukaže prilika da i sam napišem knjigu. Moja reakcija bila je da pobegnem od tog projekta glavom bez obzira, uranjajući u zamišljene svetove, kao da bih mogao u njima i da se nastanim.
 
Svestan zadatka koji je preda mnom i moje ogromne želje da ga izbegnem, neko bi pomislio da ću pronaći nekakvu meru. Pomislio bi da ću jednom, kada uspostavim neku rutinu u pisanju, u sve uspeti da uklopim i čitanje iz zadovoljstva. Ali, ispostavilo se, da nisam! I ne samo to – knjige su postale zastrašujuće. Počeo bih da čitam roman, i moje zanimanje bi nestalo gotovo momentalno. Pročitao bih 100 strana, ili 60, ili 20, i samo bih ga odložio. Razlog nikada nije bio nedopadanje, već niz drugih razloga. Pri samom pogledu na objavljenu knjigu setio bih se da ja svoju nisam završio – niti ću je završiti. Opterećivala me je pomisao da će me nečiji talenat obeshrabriti, da ću nesvesno početi nekoga da podražavam. Ove brige nisu bile racionalne, to su zapravo bili podsvesni odjeci sumnje u sebe i sitničavosti koji sve nas opsedaju na neki način; ipak, njihovi odjeci, koliko god bili daleki, nadjačali su sve dobro što se odnosilo na knjigu. (Da sve bude još tužnije, radio sam na knjizi koja nije spadala u fikciju. Trebalo je da romani ublaže moju nesigurnost, a ne da je podstaknu.)

 
 
Tako se završila 2016; tako je prošla i 2017; tako je počela 2018. U nekom trenutku sam završio knjigu, i oblaci su polako počeli da se razilaze. Ponovo sam počeo da obilazim knjižare, da fotografišem korice knjiga kako bih mogao da ih zapamtim za kasnije. Ponovo sam počeo da kupujem romane. I mada mi je to pomoglo da o sebi ponovo razmišljam kao o čitaocu, nisam ih čitao. Umesto toga, gomilao sam ih – na noćnom stočiću pored kreveta, na naslovnoj strani mog Kindla. Kao što sam nedavno otkrio zahvaljujući BBC-ju, postao sam školski primer za fenomen pod nazivom „tsundoku“: kupovina iz dobrih pobuda koja vremenom iz ljubavi prema književnosti prerasta u nešto što spada u domen arhitekture. Ali, kako se ispostavilo, činjenica da za neku pojavu postoji japanski termin uopšte ne pomaže.
 
Bilo mi je potrebno nešto da me pokrene. Ponekad vam – odnosno, meni – nije potrebna uzbudljiva proza epskih razmera, sa promenama perspektive i nepouzdanim naratorima; ponekad vam je samo potreban dobar zaplet. Ili, u mom slučaju, to znači – kriminalistički roman. Za to je zaslužan moj otac koji me je u detinjstvu kljukao knjigama o Spenseru, Roberta B. Parkera, i od tad sam navučen. Tu je i Patriša Kornvel sa svojim romanima o ekspertu forenzike, Kej Skarpeti; serijal o Burku, autora Endrua Vahsa, junaku koji je preživeo zlostavljanje u detinjstvu, zbog čega se posvetio nemilosrdnom uklanjanju zločinaca. Ne sećam se kako sam došao u dodir sa knjigama o Džeku Ričeru, ali sam prvih osam delova ovog serijala Lija Čajlda o bivšem vojniku koji se preobrazio u borca za pravdu, pročitao u nezamislivo kratkom roku, ne obazirući se na činjenicu da sam već posle trećeg nastavka bio savršeno svestan šablona po kom su svi pisani, koji me je podsećao na nizove jedinica i nula u Matriksu. Romani o Parkeru, Donalda Starka? Oh, bože, da, to je prava stvar.

 

A onda se, 2018, dogodio preokret zahvaljujući – kome drugom? – Stivenu Kingu. Čitajući komentare na „Amazonu“, dok sam se zabavljao mišlju da kupim roman „The Outsider“, negde sam pronašao da se priča nadovezuje na Kingovu takozvanu detektivsku trilogiju o Bilu Hodžisu. I tako sam nabavio prvi deo, „Mr. Mercedes“. Dve nedelje kasnije, progutao sam sve tri. Da li su bile odlične? Ne, nisu bile. Da li me je bilo briga? Ni najmanje. Uprkos svim zamerkama, King je majstor svog zanata.
 
Osim toga, pomogle su mi da vratim stari osećaj. Ponovo sam se radovao čitanju, ponovo sam radije posezao za knjigom nego za telefonom. Ali umesto da se bacim na savladavanje svoje „tsundoku“ planine, iznenadio sam i samog sebe vrativši se na jedan od romana od kojih sam odustao tokom svog izgnanstva: „The Night Ocean“, Pola Lafarža, izmišljenu priču o novinaru koji je nestao nakon to je napisao knjigu o homoseksualnoj aferi H. F. Lavkrafta. Kad sam prešao stotu stranu – istu onu kod koje sam odustao više od godinu dana ranije – osetio sam da se nešto u meni vratilo na svoje mesto. A kada sam stigao do poslednje strane, shvatio sam da sam pronašao nešto više od predivno nerazrešenog kraja. Shvatio sam u čemu je poenta.
 
Vidite, neću da okolišam. Čitanje je teško. Ne sam čin, već težnja. Uvek postoji nešto drugo što bi moglo da se radi – nešto lakše, nešto važnije ili glasnije, nešto zbog čega se osećate bolje, nešto zbog čega se osećate gore. (Govorim, naravno, o društvenim mrežama.) Ali ništa od toga ne menja činjenicu da svi mi želimo da budemo čitaoci. Zbog toga sajtovi o književnosti istovremeno izazivaju osećanje nade i nesposobnosti; to je razlog zbog kojeg u torbi nosimo neko džepno izdanje iako ga nismo otvorili otkako smo ga kupili pre dva meseca. I zato nam odlaganje čitanja neke knjige koju nismo završili ostavlja svojevrstan ožiljak. Nisam mogao da je završim, pomislite. Nisam uspeo. Dodajte na to svakog dana sve veću listu knjiga koje želite da pročitate, i jedino što vam preostaje jeste da krenete hrabro napred; vraćati se unazad je bolno.
 
Međutim, nešto se dogodilo kad sam se vratio na odbačenu knjigu. Shvatio sam da uživam u ostatku knjige, ali i u svemu što je prethodilo mementu kad sam je prvi put zatvorio. Bila je to priča i sveta tajna u jednom, ozdravljenje kojem se nisam nadao. I tako, umesto da počnem sa nekim od novih naslova koje sam nagomilao, vratio sam se na mesto zločina.
 
Zbog svega onoga što me čeka na mojoj čitalačkoj listi, spreman sam da prošlost ostavim za sobom. Ali, sledeći put kad odustanete od neke knjige, zapamtite: nije problem u vama. Nije problem ni u knjizi. (U redu, ponekad jeste problem u knjizi.) Problem je u trenutku. Godinu dana kasnije, ili koju godinu više, možda će vam baš ta knjiga biti potrebna. Možda vam je potrebno da se naviknete na nju; možda ona treba da se navikne na vas. Ali nećete otkriti tu vezu ako se pretvarate da do prekida nikada nije došlo. Bilo šta vas može odvratiti od čitanja – ali samo vas knjiga može vratiti čitanju.
 
 
Autor: Piter Rubin
Izvor: wired.com
Prevod: Maja Horvat