Džon Stajnbek se vraća na velika vrata. To je, možda, pomalo čudno reći za autora čije se knjige prodaju u dva miliona primeraka godišnje, ali je ipak tačno. Spisak dobitnika Nobelove nagrade za književnost prepun je imena koja kod većine izazovu pitanje „A ko je to?“. Stajnbek nije jedan od njih, ali on nikad nije bio previše popularan u akademskim i književnim krugovima. Njegov rad je smatran suviše sentimentalnim da bi se svrstao u delo vrhunske umetnosti, a njegovo pisanje kao nedovoljno dobro.
Ono što je, zapravo, zanimljivo kad je reč o Stajnbekovom povratku jeste činjenica da je njegova vaskrsla popularnost posledica sociološkog i istorijskog interesovanja, a ne književnog. Naime, katedre za američku i englesku književnost na univerzitetima i dalje uglavnom ignorišu autora klasika „Plodovi gneva“ i „O miševima i ljudima“, iako se u nastavnim programima srednjih škola obrađuje, jer mu je pored ostalih vrlina, pripisano i to da je lak za čitanje. Novo interesovanje za autora posledica je novih studijskih programa u Americi koji se bave proučavanjem onih o koje se istorija ogrešila.
Stajnbek je rođen 27. februara 1902. Kada je 2002. godine obeležavana stogodišnjica od njegovog rođenja, u 38 zemalja sveta je organizovano preko 200 događaja u čast ovog jubileja. Između ostalih, tom prilikom je premijerno izvedeno delo Alena Šoa, na tekst Džamejke Kinkejd u izvođenju simfonijskog orkestra okruga Monterej. Iste godine se obeležavalo i četrdeset godina od kad je Stajnbek postao dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Dakle, ima mnogo razloga da se bavimo Stajnbekom.
Stajnbek je savršeno oslikao jedno razdoblje, period Velike krize. Alan Tračtenberg, nekadašnji profesor američke kulture na Jejlu, kaže da „ima utisak da se interesovanje za Stajnbeka vraća, jer postoji grupa mladih naučnika koji se bave istraživanjem radikalizma iz tridesetih godina 20. veka“ i zato što „postoji zanimanje za odnos između radikalne politike i jednog dela fikcije“.
I ne samo to, Harold Blum, neka vrsta selektora kad je reč o zapadnom književnom kanonu, čak nije ni uključio ovog Nobelovca u deo koji se odnosi na američku književnost. Po njegovom mišljenju „Plodovi gneva“ su „sada postali samo jedna politički korektna knjiga“ i to je možda još jedan od razloga za ovo novo zanimanje za Stajnbeka.
A šta je sa nekim od Stajnbekovih savremenika? Na primer, šta je sa Foknerom? Ima profesora koji smatraju da je Fokner suviše težak da bi ga studenti proučavali.
Lora Brouder, asistentkinja profesora engleskog na Virdžinija Komonvelt univerzitetu i direktorka programa za kreativno pisanje, imala je zanimljivu primedbu o vezi između romanopisaca i političkog delovanja. Tokom Građanskog rata, prve velike nacionalne krize, „svi su čitali književna dela, a pisci su bili važne ličnosti“, rekla je i dodala. „Već u vreme sledeće velike krize, tokom tridesetih godina, pisce su zamenili filmovi i tabloidna kultura, što ih je primoralo da počnu da pišu knjige koje su prijemčivije za publiku koja je odlazila u bioskope i nije čitala ozbiljnu literaturu.“
Za većinu književnika to je bio mač sa dve oštrice. Pisanje je trebalo da bude prijemčivo, ne preterano intelektualno, i tako je, na primer, Stajnbekova sentimentalnost, zbog koje je kritikovan, doprinela njegovoj velikoj popularnosti. „Trebalo je za novopečene studente, kojih je mnogo, izabrati dovoljno zanimljivu literaturu sa kojim će moći da se poistovete“, kaže profesorka Brouder. „Stajnbek odgovara iz više razloga. Kao i mnogi student, i sam je pomalo levo orijentisan, društvene probleme obrađuje na svima dostupan način, i ne libi se da upotrebi sentimentalnost, na način na koji je to radila Harijet Bičer Stou u romanu 'Čiča Tomina koliba'“.
Ako studentima ponudite knjigu koja će im se dopasti, to će ih sigurno podstaći da čitaju i druge knjige, naročito kad je reč društvenoj istoriji. Kao što je i sama profesorka Brouder izjavila: „Teško je naći radikalne tekstove koji će biti razumljivi i prihvatljivi današnjim studentima.“ Stajnbek je lak, Fokner je težak.
A kad je reč o Nobelovog nagradi kao garanciji literarnog kvaliteta, profesor Blum je to najbolje objasnio rečima: „Ekipa u Stokholmu izgleda ima gomilu prašnjavih fascikli o ljudima za koje niko nikad nije čuo, koje izvlače kada treba da dodele nagradu.“
Autor: Martin Arnold
Izvor: nytimes.com
Prevod: Maja Horvat