Ratovi se nisu dešavali „nekome tamo, nekada pre“, već članovima naših porodica, našim precima. Priče iz ratova su priče svih nas i važno je da ih znamo i razumemo kako se ne bi ponovile i kako ne bi bile zaboravljene.
Australijskoj autorki
Heder Moris jedna takva priča promenila je život. A onda je, zahvaljujući knjigama koje su iz te jedne priče nastale, zaokupila misli i srca ljudi širom sveta.
Kad je 2003. upoznala Lalija Sokolova, Heder Moris nije ni slutila da će je taj susret i to poznanstvo učiniti svetski poznatom, a da će knjige „
Tetovažer iz Aušvica“ i „
Cilkin put“, nastale iz te priče, postati svetski bestseleri.
Lali Sokolov je tokom Drugog svetskog rata deportovan iz Slovačke u Aušvic, gde je tetovirao brojeve na rukama drugih logoraša, ali i upoznao Gitu, ljubav svog života. Godinama kasnije odlučio je da svoju priču podeli sa Heder Moris, a onda i sa celim svetom. Od njegove priče ova izvanredna autorka stvorila je vredno istorijsko svedočanstvo, važan podsetnik na užase Holokausta i pohvalu ljudskoj izdržljivosti – roman „Tetovažer iz Aušvica“. A Lali joj je poklonio još jednu priču „Cilkin put“, koju je Heder Moris pretočila u roman o hrabroj šesnaestogodišnjakinji koja je preživela užase logora – zbog svoje lepote prisilno je bila odvojena od ostalih zatvorenica i morala je da pristane na najstrašnije kompromise da bi sačuvala život.
Na početku ekskluzivnog razgovora za Bukmarker Heder Moris opisuje po čemu pamti prvi susret sa Lalijem.
„Kad god pomislim na prvi susret sa Lalijem, vidim osamdesetsedmogodišnjaka pogođenog bolom, koji želi da bude sa Gitom, ljubavlju svog života, koja je umrla nekoliko nedelja pre Lalijevog i mog susreta. Sa njim sam provela mnogo vremena, posećivala ga dva-tri puta nedeljno, ali tada nisam mogla da znam da li ima priču vrednu pričanja. Lali se borio da mi pruži koherentnu priču sa vremenskim linijama i likovima koji se neprestano menjaju, a tek kad me je upoznao i počeo da mi veruje, isplivala je na površinu njegova emotivna, duboko traumatična priča iz Aušvica. Znala sam da provodim vreme sa „hodajućom istorijom“, znala sam da je njegova priča izvanredna, ali nisam znala ili nisam shvatala kako će uticati na druge i u kojoj meri će zaokupiti njihova srca. Dok smo provodili vreme zajedno, mnogo puta mi je rekao: ʼKad budeš ispričala moju priču, moraćeš da ispričaš i Cilkinu. Ona je najhrabrija osoba koju sam ikada poznavao.ʼ Obećala sam mu da hoću. Nakon objavljivanja ʼTetovažera iz Aušvicaʼ, čitaoci iz mnogih zemalja su mi se javili sa pitanjem ʼŠta se dogodilo sa Cilkom?ʼ. Održala sam svoje obećanje dato Laliju i odala počast najhrabrijoj osobi koju je ikad poznavao – Cilki.
Od „Tetovažera iz Aušvica“ ipak niste napravili memoare, iako ste zbog te priče završili i kurs za pisanje memoara, jer ste želeli da u knjigu uključite i Gitu i ženski blok Aušvica. Da li ste osećali dodatnu odgovornost ili olakšanje što je priča ipak dobila romanesknu formu?
Osetila sam apsolutno olakšanje. Uspela sam da napišem priču koristeći Lalijeve reči, ponovo stvorivši razgovore koje je vodio, posebno sa Gitom, pa onda i sa drugima. Ali osećala sam odgovornost tada, osećaću je uvek prema Laliju i Giti i nadam se da ću im odati počast tako što će njihova priča biti vredna čitanja i što će ljudi osetiti povezanost sa dvoje ljudi koji su preživeli Holokaust.
Kako su na Vas uticale priče o borbi za život i užasima koje su preživeli logoraši?
Dok sam slušala Lalija, bilo je perioda kad se nešto njegovog bola i traume prenosilo na mene. Jedan prijatelj me je podsetio da nemam pravo na posedovanje njegovog bola i krivice, jer to je samo njegovo i ja neću moći da mu pomognem da progovori o tome ako ne pronađem način da ostanem usredsređena na sebe. Naš odnos se menjao, izlazili smo na kafe i u bioskop, išli zajedno na društvene događaje, i sve mi je to pomagalo. Bili smo prijatelji, bio je član moje porodice. Ja sada govorim reči koje je Lali živeo svakog dana. Progovaram o nepravdama koje su ljudi počinili zbog religije, boje kože, etničke pripadnosti. Zalažem se za neophodnost razgovora o seksualnom zlostavljanju žena i devojaka tokom sukoba ili rata.
Na šta ste sve bili spremni da odbranite svoje junake, njihove postupke i da njihove priče ispričate celom svetu bez ulepšavanja?
Uvek sam imala na umu da ne pričam priču o Holokaustu, već samo Lalijevu i Cilkinu priču. Lali mi je ispričao svoju i delimično Cilkinu priču. Ako njegovo sećanje nije uvek pratilo istoriju, nije ni važno, jer to je njegovo sećanje. Te priče ne treba da se dovode u pitanje. Ne treba da im se sudi. Verujem da sam verno prenela njihove priče, bez potrebe za ulepšavanjem.
Zbog čega Vam je bilo važno da ih ispričate?
Ovo troje mladih bili su samo obični ljudi koji su živeli u neobičnim vremenima istorije. Pisalo se o Holokaustu i, u manjoj meri, o užasima sovjetskih gulaga. Sve je dokumentovano na filmu. Verujem, a i drugi su mi rekli da dele moje uverenje, da je lakše povezati se sa ovim zlim periodima naše istorije kada o njima čitate putem kazivanja pojedinaca. To su milioni priča, a ja sam počastvovana što trenutno pišem još jednu, priču o tri sestre čiji će opstanak i nastavak života u Izraelu ne samo edukovati o ovim događajima nego će čitaocima reći i da smo svi mi ljudi. Nikada ne smemo zaboraviti da su se ti događaji desili i nikada ne smemo dozvoliti da se ponove.
Kako je na Vas uticala Cilkina priča, ali uopšte i položaj žena i njihove sudbine u ratu?
Istraživanje i pisanje Cilkine priče, priče o mladoj ženi koja je bila zatvorena i prema kojoj su se brutalno ophodili u čak dva zla sistema, učinilo je da poželim da vrištim na nekoga. Posebno sam se naljutila kada su sva moja istraživanja pokazala koliko je istorija malo govorila i obznanjivala seksualno zlostavljanje žena. Kada sam pročitala da istoričari nisu želeli da postide žene ispitujući ih o tome, pomislila sam kako to nije sramota tih žena, već svih nas koji smo im uskratili mogućnost da govore o tome što im se desilo, ako su to želele. Nikada ne bih očekivala od žena da govore o zlostavljanju ako to ne žele, ali drugi su odlučili umesto njih. Saznanje da je Cilka nakon rata imala dug i srećan život u Slovačkoj, gde su je voleli i gde je volela, govori o njenoj neizmernoj hrabrosti da ne dozvoli da je definiše zlostavljanje koje je preživela. Kad god imam priliku, govorim o odsustvu dokumentovanog priznavanja seksualnog zlostavljanja žena.
Uz Lalija ste savladali veštinu slušanja. Koliko je to dragocena veština, posebno za pisca?
Slušanje nije neophodno samo kad posle želite da prenesete nečiju priču. Važno je da slušate sebe i to što vam stvoreni likovi govore dok pišete čistu fikciju. Slušanje drugih, ali istinsko slušanje, nagrada je i za govornika i za slušaoca. Dopuštanje drugoj osobi da govori slobodno, znajući da je slušate, ne nudeći svoje mišljenje ili sud o onome što vam priča, jedna je od najfinijih stvari koju, čini mi se, svako može da pruži.
Veoma rano ste počeli da pišete. Čuvate li prvu napisanu priču?
U fioci radnog stola imam mnogo napisanih scenarija. Možda bi trebalo da ih izvučem i vidim da li neki od njih može da se pretvori u roman.
Šta tražite od knjiga i koji biste nam naslov preporučili?
Čitam različite žanrove. Kad sedim dvadeset sati u avionu ili kad sam na odmoru, čitam detektivske priče koje mi pomažu da pobegnem od stvarnosti. Volim savremene memoare, jer mi omogućavaju da naučim više o ljudima i vremenu koje sam proživela. Takvi su na primer memoari Mišel i Baraka Obame. Ako treba da preporučim jednu knjigu koju sam nedavno pročitala, onda je to roman odrastanja „Tamo gde rakovi pevaju“ Delije Ovens.
Razgovarala: Maja Šarić
Izvor: časopis Bukmarker br. 7