Jadna Ema Bovari. Nikada neće umaći svojim željama, nikada neće pobeći od teskobe koju oseća zbog svojih uobraženih osećanja, nikada neće pasti u zaborav koji je očekivala nakon, možda, najsporije napisanog ubistva u književnosti. Osigurala je svoje mesto u književnom svetu. Nijedna druga heroina ne može da je zaseni. Umesto toga, zauvek će živeti na stranicama koje svakodnevno čitaju brojni čitaoci, intrigirani misterijom njenog života i
Floberove sposobnosti da oživi lik samo uz pomoću reči.
Moć romana „
Gospođa Bovari“ leži u Floberovoj odlučnosti da svaki predmet svog ispitivanja prikaže tačno onako kako izgleda, kako zvuči, miriše ili oseća. Nije nam fascinantan samo njegov talenat, jer to ne bi bilo dovoljno, već njegova odlučnost i upornost. Pisanje knjige „Gospođa Bovari“ išlo je polako, jer je autor vagao svaku reč i tražio baš onu koja bi se savršeno uklopila. „Dobra rečenica u prozi trebalo bi da bude poput dobrog stiha u poeziji – nezamenljiva“, kazao je Flober.
Lidija Dejvis, u uvodu svog prevoda knjige, koja je „trajno promenila način pisanja romana“, opisuje Floberov način pisanja i kaže da je obraćao pažnju i na najsitnije detalje. Mesecima bi po dvanaest sati dnevno provodio za svojim stolom, odbacujući mnogo više materijala nego što bi ubacio u knjigu, napredujući jako sporo i pišući po jednu stranu nedeljno. S obzirom na trud koji je Flober uložio u pisanje svake rečenice, ne postoji veći test za prevodioce, do prevođenja romana „Gospođa Bovari“.
Uzevši k srcu savet svog najboljeg prijatelja, pesnika Luja Bulea (kome je posvetio „Gospođu Bovari“), Flober je odabrao da piše o sveprisutnoj temi, kako bi suzbio svoju „tendenciju da lirski i živopisno odgovara na egzotične materijale“. (Rani nacrt „The Temptation of Saint Anthony“ bio je toliko prepravljan da mu je Bule predložio da ga spali.) Preljuba, finansijska propast: ove drame odvijale su se u svim društvenim krugovima, uključujući i onaj kom je pripadao i sam Flober. Emin život inspirisan je dvema pričama iz stvarnog života, o preljubi i samoubistvu Delfine Delamare i neobuzdanog trošenja Luja Pradijea, što ga je, na kraju, dovelo do bankrota. Jednostavnoj radnji dodao je jedan uzaludan, sebičan čin za drugim, dok zajedno nisu rezultirali katastrofom, a Flober je strogo i detaljano opisao ovu temu.
Čitaoci ne vole Emu Bovari, a ipak pažljivo prate svaki njen korak. Kako nas može fascinirati pohlepna, maloumna žena, koja je nesposobna da voli (pošto ne oseća istinsku povezanost ni sa kim) i kojoj je život krajnje dosadio, dok redom podleže svojim impulsima? Flober drži pažnju svojoj publici, prikazujući svaki aspekt Eminog života (ovaj roman nazvao je „biografijom“) takvom veštinom da čitaoci ostanu u neverici. Bez obzira na to da li se dive Floberovom majstorstvu ili ne, ne mogu da sumnjaju u njegov očaravajući i često neobični realizam.
Na prvi pogled, život Eme Bovari poprima oblik života druge poznate heroine.
Ana Karenjina ima muža koji joj se gadi, ulazi u vezu sa čovekom koji na kraju izdaje njenu ljubav, zbog čega ona izvršava samoubistvo. Ali Ana je simpatična; njena tragedija proističe iz okolnosti (žene koja mora da popusti konvencijama ruskog društva iz 19. veka) kao i njenog karaktera. Udata za dvadeset godina starijeg bezosećajnog muškarca, Ana ne guši strast koju Vronski budi u njoj. Njeno vaspitanje ne može da pobedi glad za ljubavlju. Čitaoci podržavaju Anu, a Emu posmatraju sa užasom, jer nas Emina priča tera da se suočimo sa egzistencijalnom i nezasitom prazninom koja postoji u ljudima. Uobražena i bezosećajna, Ema ne može da vidi dalje od romantičnih stereotipa, večito tražeći ono nešto što ona smatra srećom. Ana je ranjiva jer suprug preti da će joj oduzeti sina kojeg voli, dok s druge strane imamo Emu, koja, kada nije okrutna prema ćerki, onda je ignoriše, jer ni majčinstvo, između ostalog, nije ispunilo njena očekivanja.
Ema nema toliko karakternih mana koliko nema karaktera. Iako je osetljiva i senzualna, jako je uobražena. Kao učenica iz samostana, Ema svoje „gorljivo poštovanje prema slavnim ili nesretnim ženama“ poput Jovanke Orleanke meša sa duhovnošću, sanjajući o slatkim žrtvama obavijenim mirisom tamjana. Kada je razmišljala o svojoj budućnosti sa Šarlom Bovarijem, želela je da se „uda u ponoć, uz svetlost baklji“, očekujući da će je brak naučiti značenju „reči 'blaženstvo', 'strast' i 'opijenost', koje su joj se činile tako lepim u knjigama koje je čitala“. Kad je Rodolf zavede, Ema svoje najintenzivnije zadovoljstvo oseća sama, ispred ogledala, kada se pogleda i iznova ponavlja: „Imam ljubavnika! Ljubavnika!“
Što se tiče ljubavnika, nakon što je Emu odvezao u šumu i tamo je očarao, „Rodolf, sa cigarom među zubima, perorezom je popravljao jednu od uzdi koja je pukla.“ Flober je na ovoj rečenici radio ceo dan, kako bi opisao tako važan trenutak Eminog posrnuća. Zarivanje zuba u gospođu Bovari, kako bi zadovoljio svoj apetit; falični nož i slomljene uzde; zavođenje čedne žene – govori nam kakav je Rodolf lik. Nakon što ju je zaveo, bilo je pitanje vremena kada će je ostaviti, kada će Emu razočarati još jedan ljubavnik, pre nego što postane plen zelenaša Lerua.
Floberov „prezir prema buržoaziji“, koji je predstavio likom Eme Bovari, zasnivao se, pre svega, na težnji da nesvesno prisvaja i služi postojećim osećanjima. Budući da Ema nikada ne dovodi u pitanje ispravnost svojih fantazija inspirisanih ljubavnim romanima ili aristokratskim balom kojem je prisustvovala, ona iznova prihvata da bude razočarana.
Okrećući leđa stvarnoj ljubavi koja joj se nudi, Ema čeka nekoga ili nešto bolje, nekakvu distrakciju koja će joj skrenuti misli. Njena smrt iz 19. veka može se dogoditi u bilo kom periodu, uključuju i 21. vek. Ema je progutala otrov, jedinu stvar koja će joj trajno utoliti glad, čime je, napokon, rešila problem same sebe.
Autor: Ketrin Harison
Izvor: nytimes.com
Prevod: Lidija Janjić