„Od šapata do vriska“ – priče strave i fantastike, savremenije nego ikad dosad

Da smo u Sjedinjenim Američkim Državama, Goran Skrobonja ne bi mogao da izađe na kraj sa ponudama filmskih studija za prava na ekranizovanje njegove proze. Ovako se mora zadovoljiti „tek“ statusom jednog od pionira i neprikosnovenog (tim pre što su takvi malobrojni) nosioca ovdašnje autentične horor i fantastične književnosti, što u domenu prevodilačke i priređivačke delatnosti, što kao aktivni stvaralac. Radi se o žanru koji, uprkos već dugoj istoriji, znatnoj rasprostranjenosti i priznatim predstavnicima (čije uticaje i te kako baštini sam Skrobonja), još uvek podleže ograničavajućem svrstavanju među trećerazrednu „palp“ fikciju nevelike umetničke vrednosti. Međutim, zbirka „Od šapata do vriska“ ubedljivo opovrgava tu vrstu predrasuda, na planu tematike, podteksta, igranja stvarnosnim i simboličkim slojevima, te besprekornim pripovedanjem koje savršeno ispunjava s početka istaknut kriterijum filmičnosti.

Ne baš svojstveno ranim radovima, pripovedna proza sabrana u sada reizdatoj i na neki način antologijskoj knjizi podnaslova Priče strave i fantastike, ne pokazuje manjkavosti, ali ni, gotovo tri decenije kasnije, bilo kakvog traga zastarelosti. Naprotiv. Usled mnogo distopijsko-futurističkih elemenata, maštovito stopljenih s arhaičnim matricama u vremenski, prostorno, kontekstualno prepoznatljive, a ipak neutralne celine, svaka od osamnaest pripovedaka podjednako uspešno korespondira sa današnjim, prošlim i svakim budućim trenutkom. Skrobonjin horor, svakako, uredno ispunjava klasične obrasce žanra u najosnovnijem obliku – i to čini prvoklasno, ali istovremeno znatno proširuje poznati kalup u više očiglednih pravaca. Strava koju ove pripovetke izazivaju potiče direktno iz najdubljeg mraka kolektivne i(li) pojedinačne (pod)svesti, psihe, duše, istorije, istovremeno u svojstvu komentara manje-više očigledno odgovarajući na društvenu situaciju.

Nastale sredinom turbulentnih devedesetih u Beogradu, piščevom vizijom transformisanom u prestonicu začuđujuće simultanosti retro i progresivnih faktora, natprirodnog i primitivnog, neobjašnjivog i krajnje transparentnog, priče koriste svoju neverovatnost da se pozabave zapravo univerzalnim pitanjima, da pruže upozorenje, povuku liniju na relaciji prošlo-buduće, kao dokaz kobne nepromenljivosti. Poroci i vrline, opsesije i ideali, traume i vizionarstvo, ovde postoje uporedo i funkcionišu zajednički baš kao džez i genetski inženjering, nuklearno oružje i različite supkulture, gejming turniri i plaćene ubice. Utvarni putnici na GSP linijama, makijavelistički naučno-medijski magnati, fatalne žene i odabrane device, vampiri i zombiji, ubistveni talenti, zaposednuti duhovi, tajna društva, figuriraju kao okidači ili refleksije unutašnjih poriva „običnih“ smrtnika. Taj dublji sloj jeste ono što pruža vremenski neograničeno važenje i vrednost Skrobonjinim pripovetkama, omogućujući im da prekorače vlastitu neospornu uzbudljivost, napetost i ostale poželjne, a postignute efekte, već očekivane od samog žanra.

Priče su raznovrsne kako dužinom i pripovednim dahom tako i intertekstualnim, kulturološkim, stilskim nijansama, pa ipak čvrsto povezane jednim važnim faktorom. On se iščitava iz samog naslova – od šapata do vriska nije samo raspon reakcija na jezovito koje postepeno prerasta u zastrašujuće, već i dijapazon izraza seksualnog nagona. A (mračni) erotizam makar pritajeno tinja ili sasvim preplavljuje bezmalo svaki od zapleta, paralelno sa ubilački destruktivnim zauzimajući krucijalno mesto, u vidu inicijacijskih procesa, potiskivanih želja, toksične ili opsesivne interakcije, sve do eskaliranja (ne)zadovoljenih telesnih poriva u psihičkom rastrojstvu i drastičnim ispoljavanjima frustracija. Svaki lik poseduje gotovo ravnopravan udeo iliti kapacitet za pad pod uticaj oboje, erosa i tanatosa.

Pisac uspeva da na zabavan i u isti mah ozbiljan način poveže svojevrsne poetičke ode Orvelu, Lavrkraftu, Kingu, sa (kako ih sam naziva) „anatomskim voajerizmom i pornografijom nasilja“, da prokrijumčari samog sebe kao junaka jedinstvenog omaža Bitlsima i magijskoj snazi muzike, te izvrši originalno preoblikovanje topografija, recimo, u slučaju Učiteljskog naselja. Teško je izdvojiti samo nekoliko priča kao posebno dobrih, jer zaista svaka nečim odudara, donoseći osobeni kvalitet i doprinoseći ujednačenosti celine. Na primer, uvodna Kuća na brdu sastavljena je u najboljem maniru „stare škole“, polazeći od generacijskog sukoba izgrađenog oko lokalne hijerarhije i naučnih eksperimenata, višestruko zakomplikovanog posledičnim uvođenjem uvrnute mesijanske legende i društvenog aktivizma. Ljubitelji vestern-atmosfere i žestokih akcija lovaca na zveri uživaće u No place like home, a epski Rouzvil evocira najbolju tradiciju (divlje)zapadne priče o neobjašnjivoj opasnosti koja iznutra rastače zatvoreni sistem. Igranjem Boga bavi se „Ljudska reakcija“, odnos stvaralačke krize i opasnosti neobuzdano probuđene slobode tema je priče Ljubavnici, dok Igra predstavlja napetu, fenomenalnu opservaciju lakog podleganja iskušenju usled nužnosti opstanka i nasuprot tome nemogućeg raskidanja lanca stvorene zavisnosti. Splav i Lift majstorski koriste prostor da uvedu pitanja putovanja kroz vreme i mentalne manipulacije, a Dodir genija možda najbolje odgovara definiciji psihohorora na tragu ranog Stivena Kinga. Na kraju krajeva, ispostaviće se kako sva ta čudovišta žive gotovo isključivo u nama i od nas…

Zbirka „Od šapata do vriska“ u svakom pogledu zaslužuje, nikako preuranjenu, titulu kultne. Vreme je nije pregazilo, usled čega je utisak koji ostavlja na današnjeg čitaoca sličan pretećem, ni za trunku oslabljenom neizbežnom dejstvu drevnih prokletstava sa njenih stranica. Kako fikcija naizgled „najpomerenijim“ mogućim (opštim) mestima, umesto pružanja pretpostavljenog otklona, zapravo aktuelnije i neposrednije komunicira sa realnim, svakodnevnim? Kao i u burnom periodu svog prvog pojavljivanja, priče Gorana Skrobonje daju nedvosmislen, sasvim zadovoljavajući odgovor, nezaboravne junake, intrigantne zaplete i veliko čitalačko uživanje.

Autor: Isidora Đolović