Roman „Osama“ u izdanju Lagune, predstavljen u petak, 20. novembra u Delfi Caféu beogradskog SKC-a, potresna je priča iz bratoubilačkog rata devedesetih, priča o moćnicima i žrtvama, a neimenovani pripovedač i svedok priseća se iz njujorškog paba svoje orijentalne kasabe i priče o Bajazidu...
„Pre nekoliko godina sam u Americi, u jednom pabu, upoznao Bošnjaka u poznim godinama. Bio je vrlo živopisan čovek. Nismo dugo razgovarali, ali taj susret i priča koju sam čuo o mladiću koji je umislio da je Bin Laden bili su inicijalna kapisla. Takvih ljudi sam sretao i ranije, ali sam osetio da je njegova vizura, iz koje taj roman treba da bude ispričan, prava“, kaže Vladimir Kecmanović.
Urednik Dejan Mihailović je istakao da je „Osama“ ispričana u prepoznatljivom Kecmanovićevom stilu, u najboljoj tradiciji srpske književnosti, maniru skaza, te da pripovedač na izuzetan način gradi likove u svom pripovedanju na jednom kolokvijalnom, lokalnom jeziku, saramagovskim postupkom, a opet originalno.
„’Osama’ je na tragu već prepoznatljive i u nekoliko knjiga iskazane Kecmanovićeve forme, tih kratkih pasusa. Po meni, zrelija i suštinski bolja knjiga od ’Topa’, jer je šira i u zahvatu i u periodu koji obuhvata, i u broju likova i načinu na koji su realizovali. Starinskom terminologijom, ’Top je bio vreo’ je novela, a ovo je pravi roman u kontekstu u kom je Dušan Matić govorio o romanu kao o velikoj maturi književnosti“, kaže Muharem Bazdulj, pisac i novinar.
U naslovu romana autor sugeriše dvostranost; ne samo na identifikaciju sa čovekom koji se zove Osama bin Laden i priču o terorizmu, već na „osamu“ kao samoću, usamljenost i otuđenost, prizivajući asocijacije na Andrića i „Prokletu avliju“.
„Ako pišeš prozu koja se događa u Bosni, i inače prozu na srpskom jeziku, Andrić je svakako jedan od pisaca a njegov opus taj prema kome se, svesno ili ne, gradiš, i na koji tvoja književnost referiše, hteo ti to ili ne“, smatra Kecmanović.
Na pitanje da li jezik kojim je roman pisan može biti komlikovan za čitaoce, autor kaže da je bio svestan opasnosti da će čitalac možda zastati kad vidi progutane slogove na papiru, ali da se toga nije mogao odreći.
„Kada sam video dr Neleta Karajlića na naslovnoj stranici NIN-a, setio sam se da je u prošlom broju na naslovnoj bila Jadranka Stojaković, pa sam pozvao prijatelje i kazao ’Ovo je kao sarajevski Ven iz ’85.’. Činjenica da u Beogradu posle raspada Jugoslavije u nedeljniku kakav je NIN, nedelju za nedeljom u ovakvoj političkoj i globalnoj konstelaciji, imate potrebu da svoj simbolički kapital i svoju kulturološku popudbinu gradite na sarajevkoj i bosanskoj mitologiji dovoljno govori o njenoj važnosti u mnogo širem smislu“, dodaje Bazdulj.
On je zatim podsetio na zanimljivu poziciju autora romana „Osama“, koji je postao odrasla osoba u momentu kada je bosanski dijalekat prestao da bude nešto čega je trebalo da se stidiš, već da se njime možeš ponositi i izraziti svaku vrstu emocije.
„Inicijalno, verovatno je to počelo sa Sidranovom ’Sarajevskom zbirkom’, ali početkom osamdesetih, taj dijalekat ulazi u mejnstrim. S tim da nam je ta vrsta idioma bila mnogo bliža kroz pesme Zabranjenog pušenja i Kusturičine rane filmove, a u književnosti je suštinski bila manje prisutna. Ta vrsta naracije koja bi književno bila uobličena u takvom idiomu bila je retka. Kecmanović pravi bajpas upravo tog Sarajeva sa Venom iz ’85. i NIN-a iz 2015“, zaključuje Bazdulj.
Na opasku da je knjiga filmična, Kecmanović smatra da bi „Osamu“ bilo teže adaptirati u scenario, te da je za knjigu možda i bolje da ostane film u rečima.
Osvrnuvši se na aktuelne događaje u Parizu, Kecmanović je rekao: „Nažalost, nedavni teroristički napadi nisu iznenađenje za mene. Mi samo ne znamo gde će se i tačno kada dogoditi, a sve je počelo pre blizu dve decenije i mali su izgledi da neće potrajati.“
Izvor: Blic, Sonja Šulović
Foto: Laguna