Osvrt na film „Moramo da razgovaramo o Kevinu“, zasnovanom na istoimenom romanu: Genijalni, ekstremni uvid u roditeljstvo i patnju

Nagrađivani roman Lajonel Šrajver pretočen je u izvanredan, istoimeni film pod rediteljskom palicom Lin Remzi koja se uhvatila ukoštac s neugodnim istinama.

Šta se dešava kada se loša deca zadese dobrim roditeljima? Da li to znači da oni zapravo nisu toliko dobri koliko su mislili da jesu? Sa ovim pitanjima na umu britanska režiserka Lin Remzi stvorila je nihilističku priču o krivici i užasu. Posredi je adaptacija nagrađivanog romana Lajonel Šrajver iz 2003. godine – čiji je naslov postao deo kolokvijalnog jezika – koji govori o ženi čiji sin, tinejdžer Kevin, vrši neviđeni masakr.

Ova knjiga, pa i ekranizacija, preispituje nešto što se u filmovima na istu temu do ovog trenutka izbegavalo (poput „Slona“ Gas van Sana, ili pak dokumentarca Majkla Mura „Žeđ za nasiljem“) – temu posledica. Kevinu se ne može suditi kao odrasloj osobi. Stoga, ko će na kraju biti kriv za psihopatsko iživljavanje jednog tinejdžera? Pa, majka, razume se.

Tilda Svinton tumači lik Eve, nekadašnje slobodoumne gradske devojke koja se našla u situaciji da mora da se preseli u predgrađe zbog svog supruga Frenklina (čiji lik tumači Džon K. Rajli) uz njegovu nonšalantnu opasku da grad nije mesto za odgajanje dece. A imaju ih dvoje: nesnosnog pametnjakovića Kevina (kog igra Ezra Miler) i slatku i mlađu Siliju (koju igra Ešli Gerasimovič). Njena uspešna karijera pisca putopisa omogućila im je da priušte lepu porodičnu kuću, ali čitaoci upoznaju Evu, i njen život u ruinama, dok živi sama u zapuštenom kućerku, gutajući pilule i zalivajući se alkoholom. Kevinov strašan čin doveo je do toga da su joj automobil i trem uvek uništeni, i da ne može da izađe iz kuće a da je neko ne izvređa ili ne napadne. Ostatak života će morati da provede uzalud se trudeći da prebrodi zločin za koji nije odgovorna i koji ne razume. Ona je istovremeno i u centru ovog događaja i na njegovim marginama.

Zato Eva pretresa svoj život pokušavajući da sazna da li je postojao jedan ključni, strašan promašaj ili propust, nje kao majke, koji je naveo njenog sina na put ka pokolju. Tilda Svinton u ulozi Eve izgleda poput duha, utvare koja progoni svoju prošlost i koja progoni nju. Ona je iscrpljena, upalih očiju, šokirana: njene oči su gotovo slepe, kao da može da vidi samo sećanja. I možda ipak nije ona stvorila Kevina, već je Kevin stvorio nju. Eva ima samo identitet nekoga ko je podario život užasu. Kada jedne noći Kevin prekine roditelje tokom svađe, oni pokušavaju da mu objasne da, ukoliko je nešto načuo, možda neće razumeti „kontekst“ njihove preprike, na šta Kevin izgovara gorku opasku: „Pa ja sam kontekst.“

Još u startu je jasno da je ovo najgori slučaj postporođajne depresije u istoriji, a da je njen nasilni ishod možda zapravo njen krajnji simptom. Već od početka Eva ne voli svoju bebu i njena beba ne voli nju. Ne može da ga smiri i zaustavi mu plač, pa ga u ekstremnom očaju i pod uticajem nesanice „tetoši“: „Mama je bila srećna pre nego što se maji Kevin lodio, znaš to, je li?“ U filmskoj verziji je naglašena centralna, emocionalno neprihvatljiva tema romana: majčinstvo je samo obred u kojem odrasla osoba pristaje na postepeno parazitsko uništenje. Možda filmovi poput ovog i „Rozmarine bebe“ upravo govore o nedozvoljenim strahovima, ili čak istinama, što se tiče roditeljstva.

Kako Kevin odrasta, tako prezire svoju mlađu sestru i dijabolički je fokusiran da zbuni i uznemiri nekada samopouzdanu, uspešnu Evu. Kao da se namerno trudi da sporo napreduje u govoru i, posebno, u učenju da ide na nošu. U ovom slučaju on uspeva da izbaci Evu iz takta, izvan njenih granica izdržljivosti, a zatim, đavolski lukavo, osigura pokornost zasnovanu na krivici time što će zataškati Evinu nasilnu i preteranu reakciju. Kevin odrasta u tinejdžera, a Ezra Miler ubedljivo igra ulogu ranjivog osvetnika, hladnokrvnog i usredsređenog na svoj antiedipovski plan – da se sprijatelji sa svojim ocem i uništi svoju majku.



Mnoga deca imaju ispade. Da li je Eva negde pogrešila? Da li su priče za laku noć o Robinu Hudu podstakle Kevinovo interesovanje za streličarstvo? Ili to što ga je mnogo zadirkivala kad je očigledno bio veoma impresioniran njenim velikim posterom u izlogu knjižare? Ili je prosto upio svu njenu ogorčenost, njeno sopstveno fiziološko razočaranje u samo majčinstvo?

I šta može da uradi jedna nezavisna, uspešna žena kada zaglavi kao majka užasnog dečaka, upravo onog tipa nadmenog, takmičarski nastrojenog muškarca koji je čitav život pokušavala da obuzda i nadmaši? Ono što je „Američki psiho“ bio za konzumerizam, to je „Moramo da razgovaramo o Kevinu“ za seksizam i feminizam – briljantna, ekstremna parabola, pesimistična i tragična poput opere. Na kraju publika ostaje sa istim pitanjem bez odgovora: šta je nateralo Kevina na takav jedan čin? Priroda ili vaspitanje? Majka obezbeđuje i jedno i drugo. Kevin je od njene krvi i mesa, a nesposobnost da mu sudi možda je njena strašna biološka sudbina.

Bolje nemojte gledati ovaj film sa svojim detetom. Loša ideja.

Ali knjigu obavezno u ruke!

Autor: Piter Bredšo
Izvor: theguardian.com
Prevod: Aleksandra Branković