Od njega smo navikli na misterije raznih vrsta i trilere sa elementima fantastike smeštene u naše krajeve, ali ove godine nas je pozitivno iznenadio dečjim detektivskim trilerom koji, kako kaže, mogu da pročitaju svi. To nije bilo jedino čime se Oto Oltvanji bavio i što planira za bližu budućnost, tako da u nastavku pročitajte o tome šta on kaže da nikako ne smemo da propustimo na domaćoj i stranoj sceni.
Kakva je ova godina bila prema tebi?
Ah, ta 2019. Delovala je apokaliptičnije od prethodnih, ali prema meni je bila dobra. Nije svaka. Pozvan sam da učestvujem u legendarnom serijalu antologija američkog izdavača
Akašik buks sa pričama u noar ključu smeštenim u razne svetske gradove. Knjiga iz serijala već ima stotinak, a ove godine je na red došao i Beograd. Rame uz rame sa pregršt zanimljivih domaćih kolega, u
Belgrade Noir-u dobio sam priliku da se oprobam pričom smeštenom u neki karakteristični deo našeg glavnog grada (u mom slučaju, konkretno u Bloku 45) i predstavim je međunarodnoj publici. Reakcija urednika bila je sjajna, a knjiga je, koliko sam informisan, već u štampi, mogla bi da se pojavi još ove ili početkom sledeće godine. Takođe, dovršio sam prvu knjigu za decu, koja je u međuvremenu objavljena i već stigla do čitalaca. Slušam prve reakcije i uživam. Jedna od njih je ulazak u najuži izbor za „Radeta Obrenovića™“, nagradu koja se uručuje na Zmajevim dečjim igrama.
Otkud žanrovski zaokret iz krimi trilera i fantastičnog u dečju književnost u romanu „Kako sam postao detektiv“?
Zaokret je samo po tome što je to dečja književnost, inače i dalje ostajemo suvereno u domenu kriminalističkog žanra. Štaviše, do sada nikad nisam napisao ovoliko čistu žanrovsku knjigu. I dopalo mi se. Urednik Male Lagune Zoran Penevski pozvao me je i pitao želim li da napišem krimić za decu, jer tako nešto nema u svom katalogu iz pera domaćeg autora, a ja sam poziv oberučke prihvatio jer mi je zvučao uzbudljivo, izazovno i zabavno. To što je u tom trenutku moje dete već uveliko bilo na putu samo je slučajnost i sudbinski znak koji nisam smeo da ignorišem. Naravno, knjigu bez problema mogu da čitaju i odrasli, samo mi ne veruju previše kad im to kažem [smeje se].
Da li bi ova knjiga, s obzirom na uzrast glavnog lika, mogla da bude metafora za ključno doba u kome svaka individua pokušava da pronađe sebe, kroz naizgled detektivsku formu?
Ta metafora u ovoj knjizi nije čak ni previše prikrivena. Glavni junak, naime, dvanaestogodišnji Teo, oduševljen je svim mogućim zanimanjima i želi da bude sve kad poraste – bibliotekar, slikar, glumac, poštar, veterinar, programer. Sudbina mu je, međutim, namenila da ga čuva tetka Elena, bivša policajka, svetska putnica i sveukupno gledano vrlo ekstravagantna osoba, koja je usput još i detektiv. Zajedno će nabasati na pregršt kriminalističkih slučajeva tokom kojih će Teo malo bolje upoznati omiljena zanimanja i, iako ga to neće odvratiti od njih, počeće da bude sve bolji u zanimanju o kom ranije nije razmišljao – detektivskom. Tako da ovde detektivska forma ima istovremeno preneseno i vrlo konkretno značenje.
Koje su knjige na tebe najviše uticale u tom uzrastu?
Razne, naravno. Mnoge od njih detektivske. Ali možda najviše od svih obeležila me je jedna kojoj od tada nisam smeo da se vratim najviše iz straha da se ne razočaram.
Vinetu Karla Maja. Za ono doba, kad sam bio već relativno dobro upoznat sa mitom o Divljem zapadu, preko filmova, stripova i knjiga, ovaj Majev slavni trotomni roman čak je i u tom društvu bio nešto posebno. Uspeo je da me iznenadi i da se osećam kao da otkrivam potpuno novi svet. Pri tom je bio naizgled realističniji od drugih slavnih vesterna, nekako produhovljeniji, nije svako mogao da bude dobar traper, izviđač, kauboj, morao si intuitivno da osećaš prirodu oko sebe, a Majevi junaci kao da su je osećali više od drugih. Od tada mi je ostalo da najviše volim da čitam pisce koji deluju kao da o ovom svetu znaju mnogo više od mene.
Koje su to preporuke za 2020. godinu koje nikako ne bismo smeli da propustimo?
Veoma sam srećan što su neki veterani ove godine bili nadahnuti, poletni i nimalo za bacanje (između ostalog, daje mi utehu za budućnost kad ja stignem u njihove godine). Više od četrdeset godina posle debitantskih pojavljivanja, Stiven King i Brus Springstin imali su nova uzbudljiva ostvarenja u kojima sam silno uživao. Kingov
The Institute je opušten i svež, kao da ga je pisao neko u najmanju ruku dvaput mlađi, dok je
Western Stars zreo i melanholičan album koji, opet, uspešno pristaje Springstinovim godinama. Na domaćem frontu najviše me je zaintrigirao Darko Tuševljaković, koji je u svom do sada najzrelijem romanu „Jegermajster“ uspeo da isplete dve paralelne radnje, realističnu i nadrealističnu, od kojih vremenom ova prva postaje košmarnija. Oprobajte se ako želite nešto novo i drugačije. Od TV serija najviše su me dojmile
The Boys i
Chernobyl. Kad je ovaj potonji u pitanju, što reče neko na društvenim mrežama, mnogo govori o 2019. godini to što nam je kao vrhunski eskapizam poslužila pogubna havarija nuklearke iz stvarnog života.
Čemu se lično najviše raduješ u narednoj godini?
Manje-više već je iscrtana, ali je u ovom konkretnom slučaju to dobro. Prvo, početkom godine treba da dovršim prilog za antologiju posvećenu Reju Bredberiju; posle toga radim priču za antologiju posvećenu jednom velikom domaćem piscu. Nakon čega svečano otpočinjem sa pisanjem novog romana za odrasle. To će se protegnuti na čitavu godinu, možda preliti i na sledeću. Nastavak dečje knjige takođe nije isključen. Sve me to beskrajno veseli. Jedva čekam.
Autor: Filip Milosavljević
Izvor: citymagazine.rs