Jedan od najtiražnijih pisaca u regionu Marko Vidojković predstavio je u petak, 16. marta, u kafeu „Moment“ u Čačku, svoj novi roman „E baš vam hvala“, koji je punih pet meseci bio na prvom mestu najprodavanijih Laguninih knjiga.
Marko Vidojković je apsolutni književni fenomen u Srbiji u novom, XXI veku. Nakon strave i užasa, kako Marko naziva vreme devedesetih i perioda vlastitog traženja i preispitivanja, kada je utehu i smisao našao u pisanju, u vreme demokratije, posle dvehiljadite, objavljuje čak 11 knjiga (devet romana i dve knjige priča), a roman „Kandže“ se prodaje u ukupnom tiražu od 25.000 primeraka.
U vreme nestanka velikog tržišta za knjigu, kada su tiraži mali i jedva prelaze tri stotine primeraka, kada je nekad jedinstveni kulturni prostor razbijen i uloga pisca u savremenom društvu postala nebitna, Vidojković postaje čitan i uticajan u izvesnom smislu, pored pisanja bavi se i novinarstvom i društvenim aktivizmom. Međutim, sve ovo nije dovoljno ovom četrdesettrogodišnjem piscu. Njegova radoznalost i visprenost prosto su morali da zavire i u paralelne univerzume, koji istovremeno postoje sa ovim našim, što je i tema novog romana, naučnofantastične parodije „E baš vam hvala“.
U ovoj knjizi, za autora, pored našeg, čistog horor univerzuma, postoji i onaj drugi, u kom i dalje postoji SFRJ, koja je jedna, bogata, razvijena i srećna zemlja sa razvijenom ekonomijom i moćnom armijom, četvrtom na svetu. U ovom svetu i dalje postoje jugoslovenski, prepoznatljivi, brendovi, „Obod“, „Gorenje“, „EI Niš“, sada znatno tehnološki unapređeni i dalje vlada Savez komunista, postoji JNA i bratstvo i jedinstvo, domaća proizvodnja, ekonomija cveta, a svi se i dalje oslovljavaju sa druže. Saobraćajnice su najmodernije moguće, vozi se svuda u šest traka, Beograd ima metro i dobro organizovan sistem podzemnih garaža, naselja su briljantno planirana i savršeno arhitektonski uređena, ulice čiste i sa puno zelenila, fasade starih zgrada okrečene i sređene, ma raj božji na zemlji. Ups, u novoj SFRJ nema pominjanja religije, ona je kao što se zna, opijum za narod. A kad smo već kod opijuma, u SFRJ je još devedesetih legalizovana marihuana, a i mnoge druge droge su veoma dostupne, a njihov promet kontrolisan. E sad, šta je tu onda problem, rekao bi neko naivan. Problem je upravo u tome što dolazi do cepanja univerzuma, na dva paralelna univerzuma i to se događa u presudnim istorijskim trenucima, takozvanim kvantnim skretnicama. Istorijskog datuma, 13. juna 1989. godine, građani SFRJ i njihov mudri vojni vrh, odlučili su, da je za budućnost zemlje najbolje da pobiju kompletan politički vrh SFRJ i politička rukovodstva republika, obaranjem aviona u kom su putovali na još jedan od jalovih razgovora o budućnosti države. Nakon ove tragedije, svi su proglašeni Novim narodnim herojima, podignutim je veličanstven spomenik, a SFRJ je nastavila dalje, na čelu sa predsednikom Saveznog izvršnog veća, koji je jedini pošteđen stradanja. Brzo su prevaziđeni svi međunacionalni, društveni i ekonomski problemi i država je mogla slobodno da zakorači putem razvoja i prosperiteta za sve svoje građane.
U onoj drugoj dimenziji, desilo se sve suprotno, Jugoslavija se raspala u krvavom ratu, a pripadnici svih naroda i narodnosti, postali su robovi domaćih tajkuna, kriminalaca, korumpiranih političara i međunarodnog korporativnog kapitala, prosto rečeno, beda i jad. Do obrta dolazi kod paranja šava između dve stvarnosti, i kada se otvara portal (prolaz) između dva univerzuma i kada se najednom u SFRJ pojavljuju pijani četnici i ustaše iz onog drugog sveta, a u Jugoslaviji su davno likvidirani. U jedan svet sređenih odnosa, društva koje funkcioniše, prodiru međudimenzijski toksini, podmukli virus pakla sa druge strane portala. Onda na scenu stupa glavni junak romana Mirko Šipka, zaposlen u Saveznom sekretarijatu za unutrašnje poslove, kao istraživač u „Upravi za analizu neobjašnjivih fenomena“. Njegov zadatak je da, uz pomoć operativaca iz elitne vojne jedinice, reši i zaključi slučaj. Uz niz komičnih i fantastičnih obrta, kojima potpuno upravlja i vlada pisac, koji je napravio uspešan stilski i tematski zaokret, čitalac se susreće sa apsurdnošću dva paralelna univerzuma, ali otkriva sa bolom i da svako od nas živi paralelno u dva univerzuma. U jednom su snovi, ideali, principi, uzvišene vrednosti i želje, a u drugom stvarnost ispunjena užasom koji ledi krv u žilama. Vidojković vešto zabavlja čitaoca apsurdnostima dva sveta, ali i suočava tragikom svakodnevlja, koju smo živeli i živimo, a da li ćemo je živeti i dalje, zavisi od nas i od naših odluka. Do cepanja univerzuma može doći u nekim istorijskim trenucima, a do cepanja ličnosti, ako nemamo dovoljno lične i građanske hrabrosti, da živimo svoj život punim plućima i da se borimo za vrednosti do kojih nam je stalo.
Dokaze o postojanju dva univerzuma, posetioci promocije romana „E baš vam hvala“, u kafeu „Moment“, pored knjige, mogli su osetiti i u gotovo svemu što se dešavalo te večeri. Promociju romana najtiražnijeg pisca u Srbiji nije organizovala neka kulturna institucija, već omladinsko udruženje „Alternativa za Čačak“ i DUK festival, čiji je koordinator Anđelka Matijević, koja je bila i voditelj programa. Po priznanju samog pisca, koji i sam živi dve paralelne stvarnosti (uspešan autor velikog izdavačkog sistema, ali i voditelj političkog špageti isterna „Dobar loš zao“ na RTV Šabac), njegove promocije isključivo, sem u dva slučaja (Kulturni centar Šabac i Gradska biblioteka u Somboru) organizuju pojedinci, lokali i pabovi, udruženja građana i NVO. Da čudo bude veće i da u potpunosti bude potvrđena teza o postojanju dve stvarnosti, u isto vreme, jedna biblioteka je organizovala promociju knjige jednog drugog autora koji i pripada jednom drugom univerzumu.
I kao što piše na koricama Vidojkovićeve knjige, ovaj roman nam pomaže da u vreme globalne apatije i opšteg osećanja bezizlaza jasnije sagledamo prošlost i vreme u kojem živimo, ali i mogućnost za bezbedan prolaz kroz portal u neku bolju i drugačiju stvarnost.
Veliki broj mladih na ovoj promociji, koji su strpljivo slušali u prepunom kafeu i postavljali zanimljiva pitanja autoru, koji je dugo nakon promocije potpisivao svoju novu knjigu, ali i stare, koje su donosili čitaoci, samo je dokaz da nova generacija čita, ali pisce koji na briljantan način pišu o onome što im se dešava i što ih se tiče i da ih ne zanimaju klasična i prevaziđena predstavljanja pisaca, koji gotovo da nemaju nikakvog osećaja za stvarnost koju živimo i kojom smo okruženi. I sam Marko Vidojković je nezainteresovan za pisce i knjige inspirisane prošlošću i piše knjige kakve bi voleo da čita.
I na kraju pisac nam je šaljivo obećao da ćemo se videti 2028 godine, to je tačno deset godina i onoliko koliko mu je trebalo da dođe ponovo u Čačak, nakon promocije u „Zanzibaru“ 2008.
Autor: Dušan Darijević
Izvor: caglas.rs