Jedna od najznačajnijih biografija posvećena geniju renesanse Leonardu da Vinčiju autora Voltera Ajzaksona, posle prevoda na vodeće svetske jezike objavljena je i na srpskom jeziku. Izdavač je Laguna u saradnji sa Adiko bankom. Prevodilac ovog dela je pisac Goran Skorbonja, koji govori za Danas o slavnom umetniku i uticaju renesanse na današnje vreme.
Koliko se ova biografija Leonarda da Vinčija razlikuje od ostalih, s obzirom na to da ima mnogo biografija i monografija koje su posvećene njegovom životu i delu?
Sudeći po tome kako Volter Ajzakson pristupa radu na biografijama i kako bira ličnosti koje će prikazati bilo je za očekivati da upravo ova biografija bude jedna od najrelevantnijih kada je u pitanju Leonardo da Vinči. Tome je doprineo autorov studiozan pristup. Više godina je pisao ovu biografiju, obišao je sva moguća mesta gde se nalaze Leonardova dela, ne samo muzeje i crkve, već i kolekcije gde se nalaze njegove beležnice. Uspeo je da napravi referentno delo za proučavanje Leonardovog života zato što je sakupljeno sve što je ovaj umetnik ikada radio. Sva Leonardova dela koja je završio ili počeo da radi prikazana su hronološkim redom, te se ima kompletna slika o izuzetnom stvaralačkom životu i o postignućima koja su, da se ne zavaravamo, promenila tok čovečanstva i koja su uticala na mnogo toga: ne samo na umetnost već i na nauku, pronalazaštvo, otkrivanje novih tehnologija. Ajzakson je zaista uspeo da napravi narativ koji je interesantan, koji nije suvoparan. Iako govori o periodu pre pet vekova, stvorio je živu sliku koja može u mediju književnosti praktično da parira onome što što ljudi danas rade u TV serijama. Imamo primer TV serije „Medičijevi“ koja se bavi renesansom i najčuvenijim mecenama u istoriji umetnosti, bankarskom porodicom Mediči iz Firence odakle su Leonardo i Mikelanđelo. Ova porodica je naručujući njihova dela dovela do toga da čovečanstvo nasledi toliki broj remek-dela: impozantnih slika, murala, fresaka, kipova.
Neki kritičari u anglosaksonskoj štampi zamerili su Ajzaksonu da je pišući o Da Vinčiju pribegao preteranom pojednostavljivanju?
To je veoma dragocena veština kod svakoga ko ume da piše i to na način koji je pristupačan svakome – da delo bude naučno i faktografski relevantno, ali istovremeno da bude toliko blizu prozi i literaturi, da čitalac prenebregava činjenicu da čita nešto o stvarnoj ličnosti, stvarnim događajima i delima, već da mu to sve izgleda kao neka vrsta uzbudljivog i zanimljivog istorijskog romana, a da zapravo to nije tako: sve je zasnovano na faktima. Mislim da je to pozitivno.
Renesansa je ostala upamćena i po ostalim velikim umenicima, naučnicima...
Potrebno je svakoj generaciji da se što bolje upozna sa umetničkim nasleđem koje su nam ostavili Mikelanđelo, Karavađo ili Botičeli. To su veliki ljudi iz renesanse, jer to je vreme koje nam se možda nikada više neće ponoviti, a koje je strahovito uticalo na način na koji danas živimo kroz sve što su radili. Sami događaji: ratovi, sukobi oko toga ko će biti papa, istaknute političke ličnosti iz tog perioda kao što su Ludoviko Sforca, Čezare Bordžija, Nikolo Makjaveli, Đirolamo Savanarola, sve su to ličnosti koje su oblikovale istoriju čovečanstva, ne samo Evrope. Iz tog srca Evrope mi smo se raširili dalje. Ne zaboravimo da je to doba kada je došlo do velikih otkrića: otkrivena je Amerika delovali su naučnici poput Galijleja, nauka je bila u velikom zamahu. Svi ti ljudi bili su deo ogromnog mozaika koji je doveo do čovečanstva koje danas imamo. Zahvaljujući širini svojih interesovanja i sticaju okolnosti ako su bili nadareni kao što je to bio Leonardo da dođu do vrhunca u svemu čime su se bavili. To je ono što mi danas nemamo. Nemamo prave renesanasne ličnosti, ili ako ih ima veoma su retke. Nemamo ljude koji će se baviti naukom, umetnošću, tehnologijom i sve to objediniiti u jedan širi pogled na svet, nego imamo usku specijalizaciju. Civilizacija u kojoj živimo nas, nažalost sve više gura u tom pravcu.
Koliko je renesansa ključan deo evropskog identiteta ? Da li humanistički identitet Evrope polako nestaje?
Ne. Imamo izuzetno mnogo tragova koji su relativno bezbedno uskladišteni. Imamo ih u formi kniga, digitalnih zapisa o svemu onome čega je bilo pre nas. Konkretno, kad govorimo o Notr Damu koji je nastradao u požaru. Pojavila se vest da bi rekonstrukciji Bogorodičine crkve najviše mogla da doprinese igrica Assasins Creed u kojoj je cela ta katedrala praktično skenirana i ubačena u igru i na taj način sačuvana od propasti. U tom digitalnom zapisu sačuvan je kompletan izgled katedrale pre tragedije koja se dogodila. To je jedan od putokaza za njeno obnavljanje. Siguran sam da bi renesansne ličniosti kao Leonardo bile tužne zbog tog događaja, ali ne i očajne, jer svi su ti ljudi smatrali da ono što je jednom napravljeno može ponovo da se uradi. Neću da kažem da ćemo imati veću i lepšu katedralu, ali s obzirom na to da je reč o nasleđu celog čovečanstva i na to ko se sve ponudio i sa kolikim sredstvima da u obnovi učestvuje, siguran sam da će katedrala biti obnovljena i dostupna svima koji žele da je vide.
Kako je autor pristupio sukobu Leonarda da Vinčija i Mikelanđela Buanarotija, dva najveća genija renesanse?
Celo poglavlje u knjizi je posvećeno upravo tome, što je izuzetno interesantno. Mikelanđelo je bio mnogo mlađi od Leonarda koji je bio uticajno i veliko ime. Čitaoci mogu da vide i to kako se njihov lični odnos prelamao na status umetničkih dela koja su obojica radili. Recimo, kada je Mikelanđelo uradio Davida u Firenci se vodila velika rasprava oko toga gde ga treba postaviti. Mnogi su se pitali treba li da stoji ispod trema kod Palaco de la Sinjorija. Neki su se brinuli da će Davidova golotinja odvlačiti pažnju i dezorijentisati uvažene članove Sinorije. Leonardo je čak u jednom trenutku predlagao da Davidove genitalije budu prikrivene nečim nalik na bronzani list. Čak postoji i njegova skica gde on to predlaže. Skica je objavljena u knjizi. Nije reč o tome da je Leonardo bio puritanski nastrojen, već je osećao surevnjivost prema Mikelanđelovom delu koje je vrhunac vajarske umetnosti. S druge strane, Mikelanđelovo slikanje Leonardo je veoma kritikovao i to s pravom. I sam Mikelanđelo je govorio da mu više leže dleto i čekić od kičice. Leonardo je tvrdio da Mikelanđelo slika onako kako vaja i da su njegove slike beživotne kao kipovi, da nemaju ni životni pokret, ni dinamiku. To je ono do čega je Leonardo dospeo, zahvaljujući svom geniju i proučavanju ljudske anatomije, seciranjem mrtvih u milanskoj bolnici. Dospeo je do toga da njegove figure budu maksimalno realistične. Njihovo suparništvo je tinjalo, nije ga bilo mnogo u javnosti. Mikelanđelo je bio naprasit i potpuno je drugačije živeo od Leonarda koji se oblačio kao kicoš, u odeću živopisnih boja. Mikelanđelo se često nije prao nedeljama, išao je u cipelama od pseće kože koje nije menjao tri godine. Ponekad, kad bi se sreli na ulicama Firence, dolazilo je do čarki i teških reči. Mikelanđelo je bio samotnjak, a Leonardo je bio okružen svitom svojih obožavalaca i snishodljivo je razgovarao s mlađim umetnikom. To suparništvo je kulminiralo kad su obojica od Sinjorije dobili zadatak da oslikaju dva zida u sali za sastanke. Obojica su na tim muralima radili istovremeno. Ni jedan ni drugi to nisu završili. Obojici su ponuđeni drugi zadaci, a Leonardo više nikada nije dobio nijednu javnu narudžbinu, zato što se pročuo glas kako započinje i ostavlja svoja dela nedovršena.
Razgovarao: Vladimir Matković
Izvor: Danas