Pisci koji su mrzeli filmske adaptacije svojih romana

Možda ste i vi među onima koji više vole knjige? Baš kao i vi, neki pisci počnu da se guše (jedan je i umro) kad vide adaptaciju sedme umetnosti njihovog kultnog dela, iako je većina ovih filmova doživela veliki uspeh kod publike i kritike! Toliko je primamljivo preneti na platno ta savršeno filmična dela…



Uderzo: „Asteriks i Obeliks: Misija Kleopatra“

Započnimo neprijateljski krug ostvarenjem „Asteriks i Obeliks: Misija Kleopatra“ Alena Šabaa. Pošto je postao jedini zaštitnik hrama nakon smrti Renea Gosinija (koautora mitskog stripa), Uderzo je ocenio da je predmet obožavanja oskrnavljen: izgubljen je duh originalnog dela, humor je previše „uprošćen“, sporedni likovi su zasenili naša dva junaka… Ukratko, nije bio naklonjen adaptaciji. „Nisam ovako zamišljao likove“, rekao je. Donekle je prigušio svoj bes nakon velikog uspeha filma u bioskopima. Zatim je kategorično odbio predlog Žerara Žinjoa da snimi nastavke avantura Gala.

Stiven King: „Isijavanje“

Majstoru horor priče nije se nimalo dopala filmska verzija „Isijavanja“ i nije oklevao da to i kaže! Po mišljenju Stivena Kinga, Stenli Kjubrik je izmenio njegov roman: „njegov film je kao veliki prelepi kadilak bez motora pod haubom“… Daje ubistveni prikaz časopisu Roling Stoun: „Knjiga je topla, film je hladan; knjiga se završava u plamenu, film na ledu. I on je mizogin“ (jer je Vendi u filmu pretvorena u „neuračunljivu domaćicu“). Među glavnim pritužbama je i nimalo psihološki iznijansiran lik kog je glumio Džek Nikolson: „U mojoj knjizi Džek Torens u jednom trenutku pokušava da bude dobar, i on malo-pomalo stiže do stadijuma ludila. U filmu mi je Džek izgledao lud od prve scene.“ Na kraju je sam nadgledao snimanje TV filma po njegovoj knjizi, kojeg se niko ne seća…

Pamela Lindon Travers: „Meri Popins“

„Meri Popins“, koja je na ekranu pretočena u mjuzikl sa glumcima i animacijom, nagrađena je sa pet Oskara i smatra se remek-delom filmskog studija Dizni. Previše zaslađena adaptacija po mišljenju Pamele Lindon Travers, koja je izmislila lik čuvene dadilje. Iako je odobrila scenario koji joj je dostavljen, napomene i ispravke koje je Traversova unela bile su ignorisane! To je prilično iznerviralo spisateljicu… Uprkos negodovanju, pojavila se na premijeri, i ako je verovati onome što kažu, „nije mogla da prestane da plače“. Ovaj sukob je prikazan u filmu „U Merinoj senci“.

Vinston Grum: „Forest Gamp“

„Forest Gamp“. Poput svojih kolega i koleginica, Vinston Grum zamera filmu Roberta Zemekisa da je zasladio temu (manje seksa, manje prostog rečnika), da je izostavio pojedine delove intrige, ukratko, da je izmenio delo. Pritom, nije video ni 3% od ugovorene dobiti. Po rečima producenta, film nije ništa zaradio! Grum čak nije ni pomenut tokom dodele Oskara kad je film dobio šest statua.

Entoni Bardžis: „Paklena pomorandža“

Entoni Bardžis je mrzeo adaptaciju svoj romana „Paklena pomorandža“, toliko da je zažalio što ga je uopšte napisao. Videvši u filmu samo glorifikaciju seksa i nasilja, zažalio je što će njegovo delo i njegovo ime biti povezani sa ovom porukom koja će ga pratiti do smrti.

Ričard Metison: „Ja sam legenda“

Ričard Metison je imao tu privilegiju da prezire tri filmske adaptacije svog romana. „Poslednji čovek na Zemlji“ (sa Vinsentom Prajsom): loša režija i loša podela uloga. „Čovek Omega“ (sa Čarltonom Hestonom): „toliko daleko od onog što sam napisao da sam potpuno ravnodušan“. I bum! Kad je čuo da će izaći „Ja sam legenda“ (sa Vilom Smitom), rekao je pomalo s divljenjem: „Holivud je toliko očaran mojom knjigom a nikada je nije snimio onako kako sam je napisao, ne razumem.“ Sada kad je mrtav, možda će neki studio konačno uraditi vernu adaptaciju…

Ken Kizi: „Let iznad kukavičjeg gnezda“

„Let iznad kukavičjeg gnezda“. Svi vole dugometražni film Miloša Formana… Osim autora originalnog dela Kena Kizija. Najpre je nadgledao snimanje, i nakon dve nedelje ga je napustio i nastavio da loše govori o filmu koji je osvojio grend slem Oskara (film, reditelj, scenario, glumac, glumica). Uvek je govorio da ga nije gledao, mada je posle njegove smrti supruga priznala da je ipak bio srećan što je snimljen.

Bret Iston Elis: „Američki psiho“

Bret Iston Elis ne okoliše: „Američki psiho“ je neuspeo, nezanimljiv, i izdao je delo koje ga je stvorilo. Po njegovom mišljenju, nemoguće je preneti ga na platno. „Govori o savesti, i nemoguće je preneti tu kompleksnost na platno.“ Film će neizbežno prikazati Patrika Bejtmena kao monstruma, dok „roman ima više značenja“. Nije bio nežniji ni prema adaptaciji „Život van granica“, za koji je međutim pisao i scenario. „Film ne funkcioniše iz mnogo razloga, ali mislim da nisam ja tome doprineo.“ Možda veliki ego Breta Istona? Kad je reč o romanu „Manje od nule“, njegova filmska adaptacija je „očigledno loša“. Ukratko, nije mu se dopala.

Frensis Skot Ficdžerald: „Veliki Getsbi“

Na svu sreću, Frensis Skot Ficdžerald je imao vremena da vidi samo jednu od brojnih adaptacija njegovog predivnog „Velikog Getsbija“. To je dakle prva (ona iz 1926, nema verzija), koju su on i njegova supruga Zelda mrzeli. Čak su izašli iz sale pre kraja projekcije. Ne postoji zvanična izjava američkog pisca, ali njegova draga je okarakterisala film kao „truo i užasan i grozan“… Eto, lakše je kad se izgovori!

Margerit Diras: „Ljubavnik“

Iako se najpre pridružila snimanju „Ljubavnika“, koji je režirao Žan-Žak Ano, Margerit Diras je ubrzo napustila ceo projekat. Kad je film izašao, najviše je kritikovala to što je Ano previše banalizovao i pojednostavio priču. Počela je čak da mrzi i sopstveni roman. „Bila sam pijana kad sam ga pisala“, govorila je. A zatim je naprasno izjavila da nije autobiografski i iznova je napisala drugu verziju: „Ljubavnik iz severne Kine“. Njene izjave su pak kontradiktorne: ako je u početku mrzela film, na kraju je govorila da je „izvanredan“. Žena često menja mišljenje…

Boris Vijan: „Pljuvaću po vašim grobovima“

Očaran senzualnošću filmova zlatnog doba Holivuda, koji su uostalom direktno inspirisali njegov pseudonim Vernon Saliven, Boris Vijan će potpisati tokom svog kratkog života tridesetak scenarija, koji će završiti na nekoj polici. Ironija sudbine, jedini koji će preneti na ekran bio je onaj koji mrzi, adaptacija njegovog romana „Pljuvaću po vašim grobovima“. Čuveni Boris se nije libio da masakrira film u medijima, najavljujući čak da će otkriti i svoje pravo ime. Uprkos svemu, 23. juna 1959, pojavio se na filmskoj projekciji. Podlegao je srčanom udaru u mraku bioskopske sale. Poslednji propušteni susret sa filmom…

Izvor: unmondelitteraire.com
Prevod: Maja Mihajlović