„Pisma koja su promenila svet“ – Sajmon Sibag Montefjore

U današnje vreme uglavnom komuniciramo putem elektronske pošte. Rukom pisana pisma su relikti prošlosti. Ne tako davno praktično sva komunikacija na daljinu se odvijala putem pisama. Za istoričare pisma predstavljaju pravo blago. Istorijske ličnosti, od Hitlera, preko Josifa Staljina do Oskara Vajlda, pisale su intimna pisma svojim prijateljima i voljenima. U nekim od ovih pisama naslućuju se događaji koji će promeniti svet, kao što su „Crveni teror“ ili pokret za građanska prava, dok se u drugim kriju detaljno opisane strepnje povodom seksualnosti ili tajni vojni planovi.

U ovom osvrtu otisnućemo se na putovanje u umove najpoznatijih i najozloglašenijih ličnosti istorije. U nekim slučajevima shvatićete da ti ljudi nisu baš oni kakvi ste mislili da jesu.

Usput ćete naučiti lekciju ili dve o tome koliku moć ima pisana reč i šta poruke, koje su nekada bile upućene nekolicini pojedinaca, mogu da nam kažu o nama samima.

U knjizi „Pisma koja su promenila svet“ Sajmona Sibaga Montefjorea saznaćete, između ostalog, o tome:

– kako je Mocart koristio masne šale pri flertovanju sa svojom rođakom;

– vezu između Smitsonovog instituta i prvog leta na motorni pogon;

– i zašto pisma i dalje imaju moć u doba interneta.

Ključna ideja br. 1: Pisma o ljubavi – i požudi – prevazilaze društveni status i klasu.

Ljubavna pisma nisu samo za zaluđene tinejdžere. Neke od najpoznatijih svetskih ličnosti napisale su gomilu pisama onima koje su voleli – a neke od njihovih tehnika udvaranja mogu vas i šokirati.

Uzmimo za primer Mocarta, koji je imao izuzetno neobičan pristup pri flertovanju sa svojom rođakom Marijanom, koja mu je najverovatnije bila ljubavnica. Iako je njihov odnos iritirao Mocartovog oca, to nije sprečilo muzičkog vunderkinda da svoje želje izrazi u privatnoj prepisci. Koji je bio njegov metod za podsticanje seksualne napetosti? Masne šale.

U jednom od svojih pisama Marijani Mocart je napisao da želi da udari lični pečat na njenu zadnjicu pre nego što ispusti „glasan vetar“.

Pisma njegovoj supruzi Konstanci, koja je pisao pet godina kasnije, imaju šarmantniji ton: „Uzbudim se kao dete kad pomislim da ću ponovo biti s tobom – Kad bi ljudi videli šta mi je u srcu, gotovo bih se postideo.“ Očigledno je sočniji ton bio rezervisan samo za njegovu rođaku.

Vekovima su pisma olakšavala održavanje ljubavne afere. Lična pisma su omogućavala onima koji ih pišu da otvoreno govore o svojoj požudi, ali i da uvere svoje voljene da su predmet njihovih želja.

Na primer, aristokratska pesnikinja Vita Sakvil-Vest pisala je ljubavna pisma spisateljici Virdžiniji Vulf, uveravajući je da ona zauzima posebno mesto u njenom srcu uprkos brojnim drugim vezama.

Njena požuda za Vulfovom opisana je iskrenim i jednostavnim rečima: „Naprosto mi nedostaješ, potpuno očajnički i ljudski jednostavno“. Ona kritikuje sebe zato što nije u stanju da napiše pismo u stilu koji je elegantan, poput Virdžinijinog. Pa ipak, možda je sirova iskrenost njenih reči moćnija i poetičnija od neke rečitije, kitnjastije alternative.

Ali ljubavna pisma nisu pisali samo umetnici; i diktatori su zapisivali svoje najdublje strasti.

Pismo koje je 1912. godine tridesetdvogodišnji Josif Staljin napisao svojoj šesnaestogodišnjoj ljubavnici, koju je upoznao dok je bio u izgnanstvu u jednom selu u Rusiji, nudi uvid u iznenađujuću sklonost ka romantici osobe koja će uskoro postati tiranin: „Ne šaljem ti samo poljubac nego te strastno ljuuubim (ne vredi ljubiti drugačije). Josif.“

Naklonost iskazanu u pismu teško je povezati sa rečima čoveka koji je postao poznat po masovnim ubistvima kojima je terorisao vlastitu zemlju.

Od Staljinove razigranosti do Mocartovog zadirkivanja, ljubavna pisma otkrivaju neočekivanu stranu najuticajnijih ljudi u istoriji.

Ključna ideja br. 2: Patnje zbog zabranjene ljubavi često su predznak propasti autora pisma.

U većini slučajeva, dok su pošiljalac ili primalac još bili živi, lična pisma su ostajala tajna. Zbog toga su retko nastajali problemi prouzrokovani sadržinom pisama. Međutim, kada posthumno objavljena pisma sagledamo iz ugla istorije, znajući kako se ona odvijala, ta pisma često označavaju prekretnicu ka propasti njihovih autora.

To možemo videti i u načinu na koji je Oskar Vajld u pismu svom prijatelju Robiju Rosu otkrio vlastite strepnje koje će mu doći glave.

Vajld se uvredio kada ga je markiz od Kvinsberija, otac njegovog ljubavnika lorda Alfreda Daglasa, optužio da je homoseksualac. Odgovarajući na Vajldovo pismo, Ros je zamolio svog prijatelja da ne podleže markizovim provokacijama. Vajld ga nije poslušao. Tužio je markiza za klevetu, izgubio slučaj, a potom je krivično gonjen zbog homoseksualizma. Osuđen na teški rad, ubrzo je oslabio i zaradio bolest koja ga je dokrajčila.

Ros je bio uz Vajlda u vreme njegove smrti, a kasnije je preneo to tužno iskustvo u pismu jednom prijatelju. Ovakva pisma nam pružaju jedinstven uvid u živote pisaca.

Još jedna žrtva zabranjene ljubavi bio je Alan Tjuring, koji je izvršio samoubistvo tako što je pojeo jabuku otrovanu cijanidom. Pismo koje je uputio prijatelju Normanu Rautlidžu, dve godine pre ovog nemilog događaja, prenosi patnju zbog koje će oduzeti sebi život.

Tjuringovu homoseksualnost su slučajno otkrili policajci nakon što je opljačkana kuća njegovog ljubavnika Arnolda Marija. Nakon suđenja Tjuringu dozvoljeno mu je da izbegne zatvorsku kaznu uz uslov da se podvrgne tretmanu koji je zapravo bio vid hemijske kastracije. Ovo je drastično uticalo na njegovo mentalno zdravlje.
 
Njegovo melanholično pismo Rautlidžu kulminira logičkom dedukcijom kojom ilustruje strah da ceo njegov opus više neće biti shvatan ozbiljno zbog njegove homoseksualnosti: „Tjuring veruje da mašine misle. / Tjuring spava s muškarcima. / Prema tome, mašine ne misle“. To je emocionalno iscrpljujuća misao sa kojom teško može da se živi.
 
Nagoveštavajući ono što će uslediti, pismo potpisuje na srceparajući način: „Tvoj prijatelj u nevolji, Alan.“
 
Ključna ideja br. 3: Pisma koja sadrže poziv na akciju su prethodila ključnim događajima u svetu.
 
Da li su ljudi koji su stajali iza velikih istorijskih događaja mogli da predvide njihov dalji uticaj? U najvećem broju slučajeva – ne. Analiziranjem pisama možemo početi da otkrivamo misaoni proces koji je stajao iza odluka koje su menjale svet u trenutku njihovog donošenja.
 
Redosled događaja koji su doveli do stvaranja jevrejske države može se ispratiti u nizu pisama – iako autori nisu možda bili svesni njihovog uticaja u vreme pisanja istih.
 
Godine 1917. vršilac dužnosti britanskog ministra spoljnih poslova Artur Balfur napisao je lordu Rotšildu otvoreno pismo, koje je danas poznato pod nazivom „Balfurova deklaracija“. U njemu se zaklinje da će dozvoliti stvaranje jevrejske države u okviru tadašnjeg britanskog mandata nad Palestinom. Takođe je obećao da će zaštititi prava autohtonih Arapa u tom regionu.
 
Dvadeset četiri godine kasnije, 1941. godine, Hitler je napisao pismo u kojem je obavestio svog bliskog prijatelja i političkog saveznika Musolinija o svojim planovima da sledećeg dana izvrši invaziju na Rusiju. Bio je to potez koji je doveo do kolapsa Trećeg rajha. Pismo je razmetljivo i puno poluistina, koje su trebale da sugerišu da je plan invazije bio relativno nova ideja, a zapravo se mesecima radilo na njemu. Takođe je trebalo da ubedi Musolinija da je invazija ispravna odluka. Ali danas pismo odražava Hitlerovo verovanje u vlastitu nezaustavljivost.
 
Kada je Hitler konačno poražen, holokaust šest miliona evropskih Jevreja jasno je pokazao svetu da jevrejska država mora biti uspostavljena. Tako je 14. maja 1948. osnovana država Izrael, a Balfurovo obećanje je time bilo ispunjeno.
 
Međutim, drugi pozivi na akciju u pismima brže su realizovani. U ranim godinama postojanja SSSR-a pismo koje je napisao Vladimir Lenjin nagovestilo je vladavinu terora koja je eskalirala nakon njegove smrti.
 
U pismu je naredio svojoj tajnoj policiji da nasumično odaberu bogataše i obese ih. Naređenje o pogubljenju bilo je zamišljeno kao upozorenje za Lenjinove neprijatelje. Očigledno je pretnja bila efikasna jer se tadašnji građanski rat završio u njegovu korist. Štaviše, to je bio rani oblik „crvenog terora“, koji je nagovestio sudbinu sovjetskih građana tokom Staljinove vladavine, kada je nemilosrdno nasilje postalo osnovi princip Sovjetske države.
 
Kao što smo videli, Hitlerova i Lenjinova pisma označavaju najgore sile razaranja u istoriji. Ali postoje i druga pisma, koja nam daju nadu i pružaju snagu da se suprotstavimo ugnjetavačima.
 
Ključna ideja br. 4: Slavna pisma dokumentuju glasove otpora u istorijskim oslobodilačkim pokretima.
 
Da li ste se ikada zapitali o čemu su najhrabriji aktivisti na svetu razmišljali u svoje vreme? I ovde pisma mogu da nam pruže neke odgovore.
 
Nakon što je bila uhapšena 1955. godine, Roza Parks napisala je pismo Džesiki Mitford, engleskoj aristokratkinji i novinarki, koja je bila udata za advokata za ljudska prava u Kaliforniji.
 
Parksova je bila uhapšena kada je odbila da ustupi svoje sedište u autobusu belkinji, pošto su u odvojenom delu vozila za belce sedišta bila popunjena.
 
Iako još nije znala ishod svog slučaja, pismo Parksove otkriva kako čak ni boravak u zatvoru nije slomio njen duh. Umesto toga, učinio ju je još otpornijom: „Nama je ovde vrlo teško, ali ne gubimo hrabrost. Sve veći pritisak kao da nas ojačava za sledeći udarac.“

Možda nismo ni očekivali ništa manje od ove heroine, ali svedočanstvo o njenoj snazi koju otkrivaju lična pisma uistinu je zadivljujuće.
 
Pismo poznate sifražetkinje Emelin Pankherst otkriva koliko žestoko je pozivala na nasilnu borbu da bi se obezbedilo pravo glasa ženama.

Metode Pankherstove bile su toliko nekonvencionalne da su se i njene vlastite kćerke otuđile od nje. Ignorišući ljude koji su joj se suprotstavljali unutar njenog pokreta, 1913. godine je objavila otvoreno pismo članicama Ženskog društvenog i političkog saveza, u kome je tvrdila da će žene dobiti pravo glasa samo ako pojedinci budu što je više moguće agresivniji.

Ona piše da bi svaki vid borbe koji nije agresivan značio potčinjavanje – a to je za Pankherstovu bio zločin koji je bio jednak ugnjetavanju žena. Pismo jasno otkriva njen misaoni proces: „Znam... da oslanjanje na mirne i strpljive metode vodi neuspehu i da su smeli postupci neophodni.“

Dok je Prvi svetski rat u početku zaustavio kampanju za davanje prava glasa ženama, na kraju je doprineo tome da se napori Pankherstove isplate: ključna uloga koju su žene preuzele u ratnim uslovima značila je da su ljudi počeli da ih shvataju ozbiljnije. Naposletku, to je doprinelo uspehu pokreta za pravo glasa žena.

U pismima Parksove i Pankherstove prepoznajemo njihovu nepokolebljivost koja im je dala snagu da se direktno pozabave svakodnevnim problemima u svetu u kome su šanse bile protiv njih.

Ključna ideja br. 5: Osvrćući se na početak i kraj života, lična pisma mogu sadržati univerzalne poruke.

Život se sastoji od početaka i završetaka, baš kao i pisma. Prihvatanje promena i mirenje sa prošlošću su, naravno, lična iskustva. Ali dok istražujemo emocije kojima su istorijska pisma prožeta, u njima možemo pronaći i univerzalnu mudrost.

Uzmimo za primer Vilbura Rajta, koji je 1899. godine napisao ozbiljno pismo Smitsonovom institutu uz molbu da veruju u njega.

Danas znamo da su braća Rajt promenila tok istorije svojim pronalaskom prvog uspešnog aviona. Ali tri godine pre nego što su braća izvela prvi let na motorni pogon, Vilbur je bio čovek koji je tragao za nekim ko će u njega položiti nadu i rizik. U pismu koje je uputio instituciji moli da mu dozvole da se pretplati na njihove publikacije – a to je nešto što su u to vreme mogli da urade samo naučnici.

Vilbur je uveravao članove Smitsonovog instituta da su njegovi snovi i teorije održivi i obećao da ih neće razočarati: „Ja sam zaljubljenik, ali ne osobenjak koji ima neke omiljene teorije o ispravnoj konstrukciji leteće mašine.“ Više od jednog veka kasnije njegov optimizam na početku novog životnog poglavlja nešto je sa čime se većina nas može poistovetiti u nekom trenutku.

Još jedan odličan primer su oproštajne reči Leonarda Koena koje je uputio bivšoj muzi Marijani Ilen dok je ležala na samrti u julu 2016. godine.

U jednostavnom, ali ljupkom pismu, Koen se priseća zajedničkog života za koji niko osim njih dvoje nije znao. On piše: „Nisam zaboravio tvoju ljubav i tvoju lepotu. Ali ti to znaš. Ne treba više ništa da kažem.“ U pismu dalje govori o prihvatanju života takav kakav je bio, kao i o putu koji je pred njima. Koenova ideja da je kraj života kakav poznajemo samo novi početak može biti inspirativan, što bi trebalo zapamtiti kada se budemo opraštali od voljene osobe.

Pisma mogu biti jednostavna ili zamršena, sve u zavisnosti od toga kakvu nameru su imali autori dok su ih pisali. Bez obzira na to da li sadrže bezazlenu ili osuđujuću poruku, pisma su pre svega artefakti ljudske komunikacije. Njihovo postojanje, čak i dugo nakon što su njihovi autori nestali sa lica zemlje, može nam pružiti uvid ne samo u pojedince koji su ih napisali već i u kompletno čovečanstvo.

Zaključak:

Od ljubavnih pisama do naloga za pogubljenje, pisma su sredstva komunikacije koja otkrivaju mnogo toga. Ona nam daju lični uvid u živote ličnosti za koje smo mislili da ih poznajemo i pružaju nam širi kontekst za razumevanje istorijskih događaja. Pisanje pisama je možda izgubilo svoju popularnost u današnjem svetu u kom dominira tehnologija, ali to nije umanjilo uticaj koji i dalje imaju.

Savet: Pošaljite nekome rukom ispisano pismo!

Lako je osetiti se usamljeno u ovom digitalnom i anonimnom dobu. S druge strane, rukom ispisana pisma zasigurno će učiniti da se njihov primalac oseća posebnim. I zato, sledeći put kada budete imali slobodnog vremena, sedite i napišite lepo pismo nekome sa kim niste komunicirali duže vreme.

Izvor: lifeclub.org
Prevod: Kristijan Vekon