„Pola rata“ je poslednja knjiga u Aberkeombijevoj triologiji „Skrhano more“. Poput prethodna dva naslova iz serijala, „Pola rata“ prati likove na pragu zrelosti, dok uče kako da nose breme odgovornosti u situacijama koje uništavaju volju i najčvršćih veterana.
„Pola rata“ nastavlja da prati priču prethodnih delova ispunjavajući pri tom sva obećanja koja je serijal dao cepajući dušu kompulsivnije od svega što je Aberkrombi do sada napisao.
Kada smo poslednji put videli naše „heroje“ Skrhanog mora, slab savez Getlanda, Vansterlanda i Trovenlanda se uzdigao protiv visokog kralja i njegove sveštenice babe Veksen. Mnogi od starih likova – Trn Batu, Brand, Rolf i Kol – se vraćaju, neki u manjim ulogama, neki u većim. Kol posebno istupa kao šegrt oca Jarvija dok se Brand više nalazi u pozadini kao Trnin muž. Otac Jarvi ostaje u centru, ali u ovoj knjizi ga Aberkrombi ne koristi kao lika iz čije perspektive vidimo stvari.
„Pola rata“ počinje ubistvom kralja Trovenlanda i osvajanjem njegove zemlje, zbog čega se njegova unuka Skara nalazi u bekstvu. „Pola kralja“ je bila Jarvijeva knjiga, Trn Batu je centralni lik „Pola sveta“, a Skara nosi ovu poslednju. Ona mora da stvori čvršći savez između Getlanda i Vansterlanda, sve vreme se navikavajući na to da je kraljica i da samim tim predstavlja odlučujući glas u beskrajnim planovima oca Jarvija.
Ovaj koncept o mladoj osobi koja postaje odrasla se javljao u svakoj knjizi serijala. Zbog toga su mnogi „Skrhano more“ klasifikovali kao tinejdžerski serijal. Čak je i sam autor govorio na tu temu. Ne dovodi se u pitanje to da Aberkrombi koristi tragediju da bi likove ostavio bez roditeljskih saveta i naterao ih da odluke donose sami za sebe. To jesu motivi knjiga za tinejdžere, ali istovremeno predstavljaju i motive epske fantastike.
Na način na koji su sve banane biljke, može se reći i da je sva epska fantastika tinejdžerska. Ali problem je u tome što nisu sve biljke banane, pa tako ni svi tinejdžerski romani nisu epska fantastika. Mnogo toga što se danas smatra tinejdžerskim romananima ne spada u epsku fantastiku pa je tako i svaki pokušaj svrstavanja Aberkrombijevih dela u tu kategoriju u najboljem slučaju zavaravajući.
„Pola rata“ je, poput „Pola sveta“ i „Pola kralja“, prepoznatljiv Aberkrombi koji ni ne pokušava da bude nešto drugo. Knjige nisu ništa više tinejdžerske nego što su to dela Brendana Sendersona ili Brenta Viksa, a ni manje za odrasle od romana Marka Lorensa ili Kamerona Harlija. Za razliku od prethodnih Aberkrombijevih romana, u ovom ima manje turobnosti i eksplicitnih scena seksa, ali problemi sa kojima se suočavaju Jarvi, Trn i Skara nisu ništa manje ozbiljni zato što se dešavaju mladim ljudima od onih sa kojima su se suočavali ljudi u četrdesetim poput Logena Devetoprstog i Monce Murkato.
Ipak postoje i izbori koji su napravljeni tokom trilogije „Skrhano more“ koji je razlikuju od drugih Aberkrombijevih dela. Većina njegovih romana govori o lošim ljudima koji pokušavaju da budu dobri i ne uspevaju, dok je u ovom serijalu reč o dobrim ljudima koji pokušavaju da rade loše stvari i u tome uspevaju. To je najizraženije u „Pola rata“ gde se Jarvi, Trn i Skara suočavaju sa idejom, ako žele da ostvare ono što su naumili, da moraju biti spremni na užasna dela. Moraju biti na sve spremni kako bi pobedili. Svi oni žele da budu dobri, ali počinju da preispituju ideju dobrote. U drugim Aberkrombijevim delima, glavni junaci poput Logena i Šiversa prave mnogo kompromisa, Jarvi i Trn ih ne prave uopšte. I na kraju deluje da nam Aberkrombi poručuje da iako se sredstva razlikuju, ciljevi su isti.
Kako je „Pola rata“ završna knjiga trilogije, svaki prikaz je mora posmatrati i proceniti ne samo na osnovu njenih kvaliteta, nego i kao knjigu koja daje kontekst celokupnom serijalu. Koliko ova knjiga uspeva u svom cilju kao roman? I koliko dobro uspeva da ispuni očekivanja postavljena u prvoj knjizi? „Pola rata“ je uspeh u svakom pogledu i postavlja čudesan poslednji kamen na vrh trilogije „Skrhano more“.
Malo toga je rečeno o priči u „Pola rata“ pa i o celokupnom zapletu serijala. Postoji razlog za to. Za razliku od mnogih koji stvaraju epsku fantastiku, Aberkrombijeve knjige nikada nisu o tome šta se desilo već o uticaju koji određeni događaji imaju na živote ljudi koji ih prožive. On je pisac karaktera, majstor u oživljavanju ovih čudnih i potpuno izmišljenih pojedinaca. Ništa u romanu ne uspeva da skrene pažnju sa toga – ni magijski sistem, ni panteon, čak ni sam zaplet. Rezultat je očaravajuće bogato iskustvo tokom koga se čitalac beznadežno zaljubljuje u likove koje bi inače izbegavao na ulici.
Ako je postojao neko ko se pitao da li će Aberkrombi uspeti da napiše nešto novo, svaka sumnja je sada otklonjena. Može li da piše za tinejdžere? Verovatno ne u savremenom smislu, ali gledano kroz prizmu u kojoj su Tamora Pirs i Dejvid Edings ikone ove forme, trilogija „Skrhano more“ predstavlja istu ideju samo trideset godina unapred. Kako naši mediji, čak i oni namenjeni mladima, postaju sve odrasliji, isto se dešava i sa konceptima odrastanja u epskoj fantastici. Ne postoji pravi čitalac trilogije „Skrhano more“ kao što ne postoji ni pogrešan. Reč je o fantastici za sve uzraste i sva vremena dokle god ste emotivno spremni da vam neko iščupa srce. Jer, uprkos naslovima ovih romana, Džo Aberkrombi ništa ne radi na pola.
Izvor: tor.com
Autor: Džastin Landon
Prevod: Dragan Matković