Sudeći po
Horheu Luisu Borhesu, ono što zaista pretvara jednog pisca u klasika jeste njegov kapacitet da stvori „neizbežnost otkrića do kojeg ne dolazi“. Od ove tajne koju smo opazili ježi nam se koža dok čitamo; ona nam izmiče kao voda između prstiju i nismo u stanju da je otkrijemo. Više od otkrića, u pitanju je percepcija; emocija, više nego izvesnost. Ukoliko postoji definicija koja bi mogla važiti za Borhesovo delo, to je upravo ova: njegova književnost je fascinantna, složena, a ponekad čak i neprijatna i nerazumljiva. Ali uvek čuva jedan genijalni kvalitet koji se ne može definisati, koji se sve vreme filtrira posredstvom reči. Piscu i dobitniku Nobelove nagrade
Mariju Vargasu Ljosi dotična senzacija nikada nije bila tuđa. Otkrio je Borhesa već u svojoj mladosti, iako su ličnosti i nemiri njih dvojice bili dijametralno oprečni. Jer, Vargas Ljosa uvek je imao društvenu svest i nije razumeo književnu akciju bez socijalnog učešća; Borhes je oduvek ravnodušan prema društvu od kojeg je više voleo društvo sopstvene mentalne biblioteke. Knjiga kojom se bavimo predstavlja ponovni susret Vargasa Ljose i argentinskog autora posredstvom tekstova, zabeleški i prikaza koji je prvi pisao o drugom za vreme pet decenija. Sve je to nijansirao i komentarisao pisac koji ne samo da briljira svojim romanima, nego je i jedan od najboljih književnih analitičara poslednjih vremena.
Strast prema književnosti uopšte (a posebno prema opusu Horhea Luisa Borhesa) odbljeskuje se na svakoj stranici knjige, kao i proklamovano divljenje Marija Vargasa Ljose argentinskom autoru. On priznaje da pred svakom od njegovih stranica oseća „nostalgiju koja se ne može definisati i utisak da će me nešto u tom sjajnom univerzumu nastalom u njegovoj mašti uvek odbijati, koliko god mu se divio i uživao s njim“. Autor knjige priznaje ogromnu udaljenost koju je oduvek osećao prema Borhesovom moralnom i socijalnom fokusu, koji je toliko različit od njegovog. Godine 1963, Vargas Ljosa intervjuiše pisca u njegovom pariskom stanu i iznenađuje se svedenošću tog mesta, kao i odsustvom njegovih dela u biblioteci. „Ko sam ja da se laktam sa Šopenhauerom ili Šekspirom?“, uzvraća mu. Peruanskog autora uvek je iznenađivala i Borhesova tolerancija prema diktaturama poput Videline ili samog Pinočea. Uprkos tome, njegovo divljenje Argentinčevom opusu i priznavanje njegovog uticaja na pojedine među najznačajnijim južnoameričkim autorima (uključujući i samog sebe) do danas se nije ni najmanje izmenilo. Postojani kapacitet Vargasa Ljose da sopstvenim zaslugama pretvori književnu analizu u književnost ponovo se odbljeskuje na stranicama „
Pola veka sa Borhesom“, veličanstvene knjige koja nam omogućuje da uživamo u talentu dvojice velikih pisaca književnosti dvadesetog veka. U pitanju je neophodan omaž posebno argentinskom autoru i izjava ljubavi književnosti uopšte.
Autor: Marta Sanćes
Izvor: alejandradeargos.com
Prevod: Igor Marojević