Švajcarski istraživač istorije detinjstva Remo Largo nakon trideset godina rada došao je do radikalnog zaključka da dete ne smemo da učimo nečemu za šta ono još nije spremno. Njegova istraživanja jasno pokazuju da dete može da nauči samo ono što je za njega razumljivo.
Postoje deca koja se nakon obdaništa brzo naviknu na školski život. U ovom periodu roditelji bi trebalo da im budu najveća podrška. Prelazak iz vrtića u školu ima za decu posebnu draž. Učitelji moraju da budu svesni toga koliko su deca različita i da podstiču njihovu samostalnost. Roditelji bi takođe trebalo da budu skoncentrisani na dečje, a ne na svoje potrebe.
Svake godine iznova me zadivi proslava za đake prvake, u školi u kojoj predajem.
U nedostatku veće svečane sale ova proslava održava se u lepom školskom dvorištu. Za đake prvake i njihove roditelje postavili smo klupe u samom dvorištu. Svečanost počinje izlaskom devetoro učenika na pozornicu koji igraju razne igre, između ostalog i polonezu. Učenici se vrte, prave lukove, spirale i staju u red držeći se za ruke. Na kraju igre obrazuju veliki krug. Lakoća s kojom učenici plešu bez pomoći odraslih ostavlja nas bez reči i izaziva radost u roditeljima. Učenici zatim recituju pesmu o vodi, koja u obliku vodene pare odlazi u atmosferu i stvara oblake, a zatim se u vidu kiše opet vraća na zemlju: „Oblaci stvaraju sneg i kišu…“ Na sredini pozornice nalazi se malo drvo u saksiji (drvo generacije), koje deca treba da zaliju. Ono će se prvog školskog dana zasaditi u školskom dvorištu. Svaka generacija ima svoje drvo. Nakon dečje igre i recitovanja roditeljima se obraća direktor škole koji kaže: Život u školi sličan je ovom dečjem plesu. Deca će se u školi osećati srećno kao i u ovom plesu, zato što će zajedničkim snagama rešavati teške zadatke. Na kraju proslave deca se upoznaju sa svojim drugarima iz odeljenja i sa njima ulaze u školu.
Roditelji i deca izuzetno ozbiljno shvataju početak školskog perioda. Svaki roditelj zna da deca u školi uče ono što će im biti od velike koristi u kasnijem životu. Često roditelje čujemo kako kažu: u školi počinje surova strana života. Tom rečenicom roditelji ne misle samo na neizbežne domaće zadatke, već i na sledeće: u ovom periodu saznajemo da li se dete pre polaska u školu zdravo razvijalo i koliko je vaspitni stil roditelja bio uspešan. Sada su u centru pažnje dečje sposobnosti. „Kako će učitelj oceniti naše dete?“ Roditelji često postavljaju to pitanje, zato što znaju da se u školi testiraju i njihove vaspitne sposobnosti.
Nema nikakvog smisla nazivati đake prvake početnicima u učenju. Vrlo dobro znamo da deca najviše nauče u periodu pre polaska u školu, kao i da tada izgrađuju najvažnije lične osobine. Dete se suočava s činjenicom da u školi mora da bude samostalno, da će ga učitelj ocenjivati i porediti sa ostalim učenicima.
Pri prvom susretu sa novim đacima učitelji treba da budu svesni toga da je svako dete različito. Pored fizičkog izgleda, deca istog godišta nemaju jednako razvijenu motoriku ili jednako razvijeni govor. Dečja kreativnost takođe je različita, kao i njihovo socijalno ponašanje. Dakle, đaci prvaci razlikuju se po mnogo čemu.
Na lični uspeh deteta utiču sposobnosti koje razvija tokom života. Mlađa deca lako se navikavaju na školske obaveze. Ona lako savladavaju svakodnevne zadatke. Takođe se lako navikavaju da ponavljaju i uvežbavaju ono što su naučila u školi. Kao što smo već napomenuli, dete je produktivno ukoliko u školi ima dobar odnos s učiteljem i drugim učenicima. Deca u odnosu sa svojim vršnjacima uče da ne budu egoisti, već da razvijaju empatiju prema drugima.
Učitelj takođe mora da se posveti svakom detetu. Ponuda radnog materijala treba da bude raznovrsna i da budi u detetu motivaciju za učenjem. Deca tako uče u kreativnoj atmosferi. Učitelj ocenjuje lične sposobnosti deteta i ne upoređuje ga s drugom decom.
Mnoga deca vole da idu u školu i njihovi roditelji su toga svesni. Polazak u školu za decu je period neizmerne radosti. Takva deca ne mogu da dočekaju dan kada će postati pravi đaci. Deca znaju da će u školi naučiti mnogo toga. U prvom razredu ona su oduševljena slovima. Takođe se upoznaju i sa brojevima. Znanja koja deca usvoje u školi pomažu im da postanu samosvesni ljudi. Deca žele da nauče da čitaju, pišu i računaju. Da li će deca dobro ovladati ovim veštinama zavisi od metode učenja, suočavanja sa slučajevima neuspeha i roditeljske podrške. Usvajanje veštine čitanja jeste osetljiva tačka ranog školskog perioda. To je proces kojem bi trebalo posvetiti izuzetnu pažnju. Deca različitom brzinom usvajaju govor, kao i veštinu čitanja. Isto je i sa usvajanjem veštine računanja i osnovnih znanja iz matematike. Učitelji moraju da obrate pažnju na individualni razvoj svakog deteta. Kako bi deca imala bolji uspeh u školi, gradivo mora da bude usklađeno s njihovim sposobnostima i primereno njihovom uzrastu.
Deca u školi usvajaju različite veštine. Ocenjivanje dečjeg rada i poređenje dece s drugim đacima stvara ogroman pritisak. Deca su po prirodi egoisti i smatraju da moraju uvek da budu u centru pažnje. Ona zato ne razumeju kada ih učitelj poredi sa gorim ili boljim učenikom. Dete postaje egocentrično kada ga porede sa lošijim đakom. Takođe se oseća inferiornim kada ga porede s boljim đakom. Sve to negativno utiče na dete i njegovo socijalno okruženje.
Učitelj treba da prepozna sposobnosti svojih đaka. On takođe treba da prati i procenjuje napredak svakog deteta, ne upoređujući ga s drugim učenicima. Dete tako nije izloženo stresu i može da uči bez osećanja pritiska. Danas đaci prvaci ne dobijaju brojčane ocene kao ranije, već se ocenjuju opisno. Ocene predstavljaju vrstu poređenja s ostalim đacima. Dete zbog toga nije dovoljno usredsređeno na školske zadatke i zato ne može da ostvari dobre rezultate. Učitelji moraju da budu stručni i objektivni u proceni dečjeg rada i da pomognu detetu da usvoji nova znanja.
Pored odgovorne i objektivne procene rada svakog deteta važna je i komunikacija koju učitelj ostvaruje sa svojim đacima. Učitelj treba da bude upoznat s potencijalima đaka i znanjima koja su stekli pre polaska u školu. Svako dete polazi u školu s različitim iskustvima i sposobnostima koje je steklo u predškolskom periodu. Odrasli podržavaju decu i najčešće im pomažu onda kada im pomoć uopšte nije potrebna. Tako ograničavaju potencijale deteta. Deca poseduju veliku količinu energije koju moraju da izbace iz sebe. Deca razvijaju svoje potencijale kroz igru, naporan rad, fizičke aktivnosti, druženje s drugarima. Ona su izložena različitim pritiscima i naporima. Višečasovno sedenje u učionici, slaba fizička aktivnost, sedenje ispred televizora ili za kompjuterom, ispunjavaju dečju svakodnevicu i svakako nisu dobri za dete. Roditelji koji prenose svoje ambicije na dete i zahtevaju od njega da bude najbolji đak, misle da mu pomažu tako što svakog dana nose njegov ranac kući. Kao da je to jedino što ga opterećuje u životu.
Osnovni zadatak roditelja jeste da pruže detetu pomoć tamo gde mu je ona zaista potrebna. Odrasli često imaju naviku da reaguju pre vremena i tako uskraćuju detetu priliku da samo dođe do rešenja nekog problema.
Deca u istom odeljenju znaju da pomognu jedna drugoj. Često sam primećivala kako deca znaju da procene da li njihov drug iz odeljenja može sam da reši određeni zadatak ili mu je u tome potrebna pomoć. S jedne strane, deca su izuzetno strpljiva i brižna u odnosu sa svojim vršnjacima, s druge strane, mogu da budu surovo iskrena i da se u svemu takmiče s njima. Deca treba da budu vaspitana tako da poštuju i cene različitosti.
Mnoga deca prihvataju činjenicu da njihovi drugari iz razreda imaju različite talente i razvijene sposobnosti. Ona su zato izuzetno humana i razvijaju svest o jednakosti među ljudima. Međutim, odrasli su ti koji ih uče da poštovanje zavređuju samo jaki. U sećanju su mi ostala dva primer iz osnovne škole. Imali smo posetioce na času. Nakon završetka nastave, posetioci su pitali đake da li je njihov drug Matijas, dečak koji ima Daunov sindrom, drugačiji od njih. Deca su s postojanom sigurnošću odgovorila da Matijas nikako nije drugačiji, već da je samo usporeniji. Emil, paraplegičar, počeo je da radi u našoj školi. Kada su ga deca videla prvi put, učiteljica ih je pitala da li žele da porazgovaraju s njim. Jedino pitanje koje su mu deca postavila bilo je: „Da li invalidska kolica imaju kočnice?“ Deca su se kasnije toliko navikla na Emila da su počela da se interesuju o tome kako paraplegičari žive.
Sramoćenje i ismejavanje drugih, svađe, nasilni konflikti i sve zastupljeniji mobing u školi jesu simptomi bolesti današnjeg preopterećenog društva, u kojem deca uče da usvajaju loše osobine. Konkurencija, velika preopterećenost i napetost, nedostatak odraslih uzora razlozi su zbog kojih deca postaju brutalna i sklona agresivnom ponašanju. Deca su neprestano izložena pritisku od toga da sve moraju da urade na vreme. Kada dete oseća da nema dovoljno vremena za obavljanje nekog zadatka, ili kada mora da nauči nešto što mu nije jasno, neće usvojiti školsko znanje na pravi način.
Često se zanemaruje to koliko je faza latencije izuzetno važna za razvoj deteta (pročitajte poglavlje Marijane Lojcinger-Bohleber). Deca primaju nadražaje iz spoljnjeg sveta i zatim ih obrađuju. Nakon izvesnog vremena, deca poseduju neku novu sposobnost, a mi prosto ne znamo kako se to dogodilo. Dobar primer za to su periodi školskih raspusta. Učitelji su iznenađeni koliko deca tokom školskog raspusta napreduju u razvitku, naročito kada je reč o školskim sposobnostima. Činjenica je da su deca u tom periodu opuštena i nisu opterećena, pa sve savladavaju s lakoćom. Da bi se dete brže razvijalo, potrebno je dozvoliti mu da se bavi aktivnostima koje u njemu bude interesovanje i radoznalost. Dete tako razvija interesovanje za čitanjem, brojevima, prirodnim fenomenima. Kada bi reflektorom osvetlili određeni predmet, privukli bismo nakratko dečju pažnju i zainteresovali ga za određenu oblast. Kada je dete zainteresovano za nešto, strastveno mu se posvećuje. Međutim, dete iznenada može da se okrene i nekoj drugoj sferi interesovanja. Sposobnost deteta da se u miru posveti nekoj aktivnosti jeste osnova samostalnog učenja. Osnova pedagoškog metoda Marije Montesori jeste značaj senzibilnih faza razvoja. Temelj uspešne školske prakse, koja je orijentisana na napredak svakog deteta, čine kreativna sredina koja budi u detetu interesovanje i pažnju i mogućnost deteta da u slobodno vreme samo izabere aktivnosti kojima će se baviti. Pored toga, svakako je važan i period latencije u razvoju deteta. Dakle, nemamo nikakvu korist od toga da dete opterećujemo gradivom kome ono još nije doraslo.
Švajcarski istraživač istorije detinjstva Remo Largo nakon trideset godina rada došao je do radikalnog zaključka da dete ne smemo da učimo nečemu za šta ono još nije spremno. Njegova istraživanja jasno pokazuju da dete može da nauči samo ono što je za njega razumljivo. Sposobnost povezivanja pojmova takođe je važna u učenju. Učitelji moraju da budu upoznati sa interesovanjima svakog đaka. Mnogi roditelji i učitelji smatraju da saznanja iz nastavnih predmeta koji su deci zanimljivi nisu dovoljna za ono što ih čeka u životu. „Deca bi u tom slučaju učila samo ono što žele, a ne ono što moraju!“ To je mišljenje većine roditelja. Jasno je da roditelji svoja interesovanja treba da ostave po strani i okrenu se potrebama deteta. Dete ne možemo da nateramo da bude zainteresovano za neki predmet, da uči sa velikim entuzijazmom i željom za istraživanjem. Motivacija deteta dolazi iznutra. Deca žele da upoznaju svet u kojem žive, da ga istražuju i razumeju.
Deca imaju prirodnu potrebu za kretanjem, za istraživanjem i učenjem. Razvoj deteta povezan je sa njegovom najvažnijom aktivnošću, a to je kretanje. Svaka škola mora da obezbedi pouzdano i kreativno okruženje koje će stimulisati dete na učenje. Učionice takođe treba da budu kreativno uređene, kako bi se deca u njima osećala prijatno. U njima treba da vlada atmosfera koja ne opterećuje decu, već ih motiviše na aktivnost. Današnja deca otkrivaju i istražuju svet kroz igru i rad sa različitim edukativnim materijalima.
Učionice koje su kreativno uređene bude interesovanje za učenjem. Deca u takvom edukativnom okruženju mogu da se skoncentrišu na određene zadatke, razvijaju svoja interesovanja i osećaju radost u učenju. Deca koja još idu u osnovnu školu znaju da se izuzetno udube u svoj rad. Kreativno okruženje takođe doprinosi tome da deca budu istrajna u svom radu.
Postoje određeni faktori koji dovode do samostalnog učenja.
Kao što smo već napomenuli, da bi dete bilo uspešno u školi potrebno je obratiti pažnju na njegove lične sposobnosti i nivo njegovog individualnog razvoja. Takođe je važno da se uspostavi sklad između naučenog gradiva. Predmeti u osnovnoj školi ponekad znaju da stvore konfuziju u detetu. Deca crpe motivaciju iz sveta koji ih okružuje i koji istražuju sopstvenim čulima. Njima nije potrebna podela na školske predmete. Glavni zadatak osnovne škole kao pedagoške ustanove jeste da deci ponudi takav nastavni sadržaj koji će biti u skladu s njihovim uzrastom i kulturnim poreklom. Kroz školsko gradivo deca se upoznaju s najvećim dostignućima čovečanstva. Učitelj deci treba da približi ta dostignuća objašnjavajući im njihovo istorijsko poreklo. Deca su podjednako zainteresovana za istoriju brojeva kao i za nastanak slova, za priče o postanku sveta i čoveka, priče o svetskim religijama i prirodnim pojavama, za zakone iz fizike. U nastavi osnovnih škola trebalo bi da vlada interdisciplinarni pristup (povezivanje sadržaja različitih predmeta). Nastava u osnovnoj školi mora da bude interesantna, da u detetu izazove oduševljenje i podstiče njegov istraživački duh.
Sledeći uslov za uspešno usvajanje znanja jeste postojanje kvalifikovanih pedagoga u školama (poznato je da u osnovnim školama najčešće rade žene). Kao što smo već napomenuli, učiteljica treba da bude svesna toga koliko su deca različita. Dobro znamo da učiteljice igraju važnu ulogu u životu svakog deteta. Učiteljica koja je stručna u svom poslu brine se o tome da njeni đaci steknu sva potrebna znanja i napreduju u svom razvitku. Učiteljicina ljubav prema đacima i njena sposobnost da ih zainteresuje za učenje i izazove u njima želju za istraživanjem, najlepše su karakteristike koje može da poseduje jedan pedagog.
Znamo da deca u potpunosti zavise od odraslih. Učiteljica takođe može u deci da izaziva i osećanje radosti i tuge. Učiteljica takođe treba da zna kako da se ponaša prema deci i kako da razgovara s njima. Učiteljica bi trebalo da poštuje mišljenje deteta. Ukoliko između učiteljice i dece postoji obostrano poštovanje, ona će se u školi osećati odlično i biće motivisana za učenje.
Na osnovu čega će roditelji prepoznati da li je određena škola dobra ili nije? Šta roditelji treba da urade da bi dete bilo uspešno u školi?
Da bi se neka škola smatrala kvalitetnom potrebno je da zadovoljava određene kriterijume. Ovde je prvenstveno reč o stručnosti nastavnika i načinu na koji prihvataju različitost među učenicima i učenicama, za koje su odgovorni. Takođe su važni i kvalitet nastave, nastavna praksa i rezultati koji iz nje proizlaze. Roditelji često pitaju koliku odgovornost imaju đaci u okviru svoje školske zajednice, kao i to koliko su učitelji odgovorni za svoje đake. Ukratko rečeno, roditelji žele da znaju da li je atmosfera u školi produktivna za đake. Oni takođe ispituju da li je škola kao obrazovna ustanova sposobna za samoprocenu svog rada i da li u njoj vlada timski rad.
Da bi se dete u školi osećalo ispunjenim i oslobođenim od straha potrebno je da učitelji koji rade u njoj budu pouzdani i prihvataju različitost među decom. Deca moraju da osete da pripadaju školskoj zajednici, nezavisno od uspeha koji postižu.
Trebalo bi napomenuti koliko je za decu u školskom uzrastu važna uloga roditelja. Ovaj period izuzetno je opterećujuć za decu i donosi sa sobom različite probleme. Deci su često potrebni privatni časovi iz različitih predmeta, a neka od njih imaju i problem sa koncentracijom. Takođe moramo da obratimo pažnju i na ponašanje roditelja prema deci. Mnogi roditelji nisu zainteresovani za dečje probleme i ponašaju se neodgovorno. Neki od njih prenose svoje neostvarene ambicije na decu i nemaju dobru komunikaciju s učiteljima. Često se događa da roditelji i učitelji vode beskorisne dijaloge i okrivljuju jedni druge zbog problematičnog dečjeg ponašanja u školi. Na osnovu mojih iskustava u školi, osnovu za dobar razvoj deteta čine pouzdan odnos i dobra komunikacija između roditelja i učitelja. Normalno je da detetu i roditeljima ne može da odgovara svaka škola. Ukoliko i pored velikih napora roditelji i učitelj ne izgrade pouzdani odnos, trebalo bi razmisliti o novom početku u nekoj drugoj školi. Roditelji bi trebalo da budu svesni činjenice da će im dete uvek biti zahvalno za pomoć pri obavljanju školskih obaveza, ali i toga da ono mora samo da se izbori sa svakodnevnim problemima u školi. Dete uči šta je poverenje iz odnosa sa svojim roditeljima, a ne iz odnosa sa učiteljima. Zato bi roditelji trebalo da budu podrška detetu i u teškim školskim situacijama.
Autor: Ulrike Kegler
Odlomak: iz knjige „
Velika knjiga o roditeljstvu“,
Klaus Koh,
Miha Brumlik,
Sabina Andrezen