Popodne sa slavnim autorom - Henri Miler, razmišljanja kosmičkog turiste

Odlomci intervjua koji je objavljen 27. februara 1975. u časopisu Rolling Stone, prikazuju poznog Henrija Milera i njegov odnos prema optužbama da je ženomrzac.

Zapravo, studija iz 1970. psihoanalitičarke Kejt Mile „Sexual Politics“ skrenula je pažnju na Milera kao seksistu i patrijarhalno orijentisanog pisca. Njena knjiga se danas smatra feminističkim klasikom, ali je u to vreme otvorila vrata debati o „političkoj korektnosti“ muško-ženskih odnosa u modernoj književnosti.

Delove razgovora koje prenosimo u ovom tekstu vodio je sa Henrijem Milerom Džonatan Kot, čuveni novinar Rolling Stonea i publicista bogatog opusa. Kot je u tom trenutku imao 33 godine, a Henri Miler 83.
Milerovi poštovaoci – ovo je za vas!
 
Henri Miler, „rasejan, bezobziran, osion, pohotan, vulgaran, razigran, zamišljen, taktičan, lažljiv, dijabolično iskren čovek koji sam ja“, pisac mnogih poznatih i zloglasnih knjiga „punih mudrosti i gluposti, istina i laži, noktiju, kose, zuba, krvi i jajnika“ (njegove reči).
 
Nazivali su ga i „kontrarevolucionarnim seksualnim političarem“ (Kejt Mile) i „istinskim seksualnim revolucionarom“ (Norman Mejler), piscem koji zanemaruje „formu i meru“ (Frenk Kermod)  i „jedinim iole maštovitim piscem kvalitetne proze, koji se pojavio na engleskom govornom području proteklih godina“ (Džordž Orvel).
 
Uprkos nedavnim bolestima, Miler (83) i dalje slika, piše i podnosi ono što je nekad nazivao „klimatizovani košmar“ sa veselom nevericom, još uvek tražeći sebe i pokušavajući da nam sebe približi. Prošle godine je bila četrdesetogodišnjica objave prvog pariskog izdanja knjige „Rakova obratnica“ (Milerove prve objavljene knjige) i sada je jasno da Milerov opus, koji obuhvata preko 40 dela, prosto mora da se čita kao jedno ogromno delo koje evoluira, kao večiti bildungsroman, karneval koji se stalno preobražava, a ostaje isti, svest o bogolikosti čoveka i njeno slavljenje, kao i slavljenje puta istine, koji, kaže Miler, vodi ne do spasenja, već do prosvećenja. „Nema spasenja, samo konačnih dimenzija iskustava, koje nas stalno testiraju i zahtevaju neizmernu veru. Kada nešto proživimo do kraja, nema smrti i nema žalbi, niti lažnog proleća; svaki proživljeni trenutak otvara veći, širi horizont odakle nema bekstva sem daljim življenjem.“
 
Nedavnu Mejler/Miler/Mile književnu raspravu je objavila Kejt Mile u svojoj knjizi „Sexual Politics“, optužujući Milera da depersonalizuje žene svojim otrovnim i bojažljivim seksualnim stavovima, dok ga Norman Mejler u „The prisoner of sex“ brani kao ,,seksualnog pionira.” Mejler ističe da nema sumnje da Mileova iskrivljuje Milerove nestašluke i namerno previdi piščev raznoliki, slikoviti humor. Ali što se tiče traganja za korenima Milerovih seksualnih stavova, ni Mileova, ni Mejler nisu se približili utemeljenijem kriticizmu žene koja je bila prijatelj sa Milerom preko 40 godina, Anais Nin, ni Milerovim sopstvenim komentarima na ovu temu u dopisivanju sa raznim prijateljima.

U svojim dnevnicima, Anais Nin često spominje raskol između onoga što smatra nežnim i nasilnim pisanjem svoga prijatelja, koje se kreće od sentimentalnosti do grubosti, od nežnosti do podsmeha, od ljubaznosti do besa. I ona implicira da ono što ona smatra Milerovim „potpunim potčinjavanjem“ njegovoj ženi Džun (Mona, Mara, Alraun u njegovim romanima), Miler iskorišćava u svojim knjigama da bi joj se osvetio.

Sam Miler je napisao: „Možda razlog za to što sam u toj meri istakao ono nemoralno, grešno, ružno i okrutno u svom radu leži u tome što sam želeo da drugi znaju koliko su vredni ovi pojmovi, koliko su jednaki, ako ne i više važni od dobrih… Izbacivao sam otrov iz svoga tela. Zanimljivo je da je ovaj otrov imao isceliteljski efekat na druge. Kao da ih je učinio imunim.“
 
Ponekad u Milerovim pismima vidimo kako se Miler brani, opisujući sebe kao „malog dečaka koji ide na ulicu da se igra, bez namere ili svrhe, bez cilja, bez prijatelja koje traži, božanski ispunjen samo time što će izaći na ulicu da vidi šta može da mu se desi. Kao da ih nisam voleo! Ali ja sam voleo i druge… Ne u smislu na koji obično mislimo, već na prirodan, krepak, jednostavan način. Kao što neko voli beli luk, med, divlje jagode.“
 
Ali on i sebe nemilosrdno kritikuje: „Kukavica u meni se sakrila iza teškog oklopa tupe pasivnosti. Ponovo sam počeo da osećam tek kada sam stekao nešto slobode... Iživeti svoje želje i time suptilno izmeniti njihovu prirodu je cilj svakog pojedinca koji želi da napreduje.“
 
Ideja samooslobođenja ‒ ono što psiholozi danas nazivaju samoaktualizacijom ili individuacijom ‒  oduvek je bila Milerova ključna tema svih njegovih romana, koja se razvija od via purgativa (pročišćenja) do via unitiva (prosvećenja). Čak i kad se radnja njegovih romana odvija unazad („Rakova obratnica“ govori o Milerovom životu u Parizu tridesetih godina, „Jarčeva obratnica“ i „Ružičasto raspeće“ o njegovom životu u Njujorku), Miler daje, kako nam on kaže, „svakim odvojenim fragmentom, svakim delom, osećaj upotpunjenosti dok idem dalje, jer zadirem dublje i dublje u život, zadirem dublje i dublje u prošlost i budućnost... Pisac živi između gornjih i donjih svetova: on krči put da bi na kraju sam postao put.“



Ovaj put odiše  „opojnim smradom seksa“ koji je po Mileru „aroma rođenja, i sa time se ne slažu samo oni koji ne umeju da prepoznaju njegov značaj.“ I to je put koji vodi do njegovog ponovnog rađanja u grobnici Agamemnona — opisanim u romanu „Kolos iz Marusija“ kao „veliki mir koji dolazi sa prepuštanjem“ — a o svom ponovnom rođenju u završetku „Jarčeve obratnice“ kaže: „Ti si za mene i zvezda i zamka, kamenčić na tasu Fortunine vage, sudija sa povezom preko očiju, rupa u koju padam, put kojim hodam, krst i strela. Do sada sam putovao u smeru suprotnom od Sunca, od sada putujem u oba smera, kao Sunce i kao Mesec. Odsad sam oba pola, obe hemisfere, oba neba, oba svega. Odsad ću biti dva tela i dva pola. Sve što se desi, desiće se dvaput. Biću gost na ovoj Zemlji, uživaću u njenim blagoslovima i nosiću njene darove. Neću ni služiti, ni biti služen. Tražiću kraj u sebi.“
Ovaj izuzetni pasus implicira, ako ne da je Henri prototip za Normana O. Brauna, onda da je nešto sasvim drugačije od onoga o čemu Mileova i Mejler raspravljaju.

Henri Miler zasigurno nije zagriženi podržavalac psihološkog kriticizma: „Zar sve mora imati dublji smisao?“, jednom je uzviknuo. „Tako germanski! Ova potreba da sve bude dubokoumno. Kakva glupost! Da još samo mogu da naprave sve i nevažnim i važnim!“ Ali odlučio sam da ga odmah upitam o njegovom stavu prema ženama.

„Henri“, rekao sam, „Anais Nin je napisala u svojim dnevnicima da si u 'Rakovoj obratnici' stvorio knjigu u kojoj imaš samo polne organe i stomak. U 'Jarčevoj obratnici' i 'Crnom proleću', kaže ona, imaš oči, uši i usta. Na kraju ćeš, pretpostavlja Anais Nin, konačno stvoriti celovitog čoveka, nakon čega ćeš umeti da pišeš o ženama.“

„Ne sećam se da je to napisala“, odgovara Henri. „To bi mi verovatno ostalo u sećanju. To je zaista divno. Ali je i interesantno, zar ne? To je poput one Čuang Ceove priče koju si mi čitao, o bušenju rupa u Haosu, zar je se ne sećaš?“, Henri se nasmejao. „Ali ako bih danas sreo Anais, mislim da bi o meni mislila kao o celovitom čoveku.“

„Tom Šiler mi je rekao da je u Kopenhagenu bilo pretnje bombaškim napadom kada su hteli da prikažu njegov film o meni („Henry Miller Asleep and Awake“). Jedna ženska liberalna grupa je pozvala upravu bioskopa da bi zaustavili projekciju filma — mada su ga ipak prikazali — ali sam tako silno želeo da napišem pismo tim ženama koje su bile protiv mene. Džermejn Grer je bila žena kojoj sam mogao da pišem. Obožavam je — druge žene ne znam — i želeo sam da joj kažem: Moja draga Džermejn Grer, zar nije očigledno iz mog rada da volim žene? Da li je toliki greh što što ih jebem, a da ih ne pitam za ime? Ne smatram ih za seksualne objekte... Dobro, možda sam nekad to radio, ali nisam to uradio sa zlom namerom ili sa namerom da ih ponizim. Desilo se da su u pitanju bili slučajni susreti  — sretnete se i raziđete, i tako bi se neke stvari desile. Po mom mišljenju, kod mene nikad nije bilo problema u odnosima sa ženama."

„Kritikovali su te, možda sa razlogom“, rekao sam, „što pišeš o ženama kao ili o  fatamorgazmičnim anđelima koji nestaju u oblacima ili kao o prizemnim kurvama. Misliš li da je to tako?“

„Ne mislim da je tako. Zaista ne mislim“, odgovara on. „Ako bih se našalio, rekao bih: Sve se one mogu pojebati, pa i anđeli. A i kurve se mogu obožavati. Prirodno. To je i Isus radio. Slavni verski vođa je sa poštovanjem govorio o kurvama.“

„Ali, Henri“, rekoh mu, Anais Nin je rekla da misli da se u 'Rakovoj obratnici' bojite ideje Žene jer je u vama bila jedna žena koju niste mogli da prihvatite.“

„To je bila moja majka“, odgovara Henri bez oklevanja, „koju nisam mogao da prihvatim. Uvek smo bili neprijatelji. Nikad se nismo slagali – nikad. Ni onog dana kada je umrla. I tada smo bili neprijatelji. I tad me je kritikovala i tretirala kao dete. Nisam to mogao da podnesem. Zgrabio sam je i gurnuo na jastuk. Onda sam shvatio brutalnost toga što sam uradio – nisam je povredio – ali sama pomisao da sam uradio to toj ženi! Onda sam izašao u hodnik i plakao i jecao.“

„Nedavno sam video sliku tvoje majke“, spomenuo sam. „Izgledala je kao jaka i privlačna žena.“

„Da li zaista tako misliš? Iskreno?“, kaže Henri sa interesovanjem. „Oduvek sam mislio da je hladna žena... Ali ponekad mi se čini da je Anais sve previše analizirala. Ona iskreno veruje da joj je psihoanaliza mnogo pomogla, a ja uvek kažem: 'Jebeš tog psihoterapeuta, on je poslednji čovek kod koga treba da ideš. On je šarlatan.' Ali iskreno rečeno, on nije šarlatan, on je iskren i među psihoterapeutima ima divnih ljudi. Čitao sam Junga i znam da je Herman Hese rekao da mnogo toga duguje Jungu i Frojdu. Ne mogu više da čitam Frojda, ali bio sam spreman da se potučem za njega kada mi je bilo 19-20 godina. Ali u ovim godinama mislim da ne treba trošiti vreme na njega, ali to može biti moja predrasuda, ne negiram to. Ne vidim zašto ne bismo imali prava da imamo predrasude prema nečemu.“

„Ali psihološki, postoji mnogo interesantnih stvari u tvojim knjigama, Henri“, kažem mu. „U zaključku 'Jarčeve obratnice', na primer, gde kažeš da ćeš od tada biti i muškarac i žena – sve će se u knjizi desiti dva puta. Ili ranije, još briljantniji 'Land of Fuck' prelaz, koji je fantazija o čistoti i detinjstvu seksualne želje, u kojoj se čini da postaješ sam seksualni proces na jednom vantelesnom putovanju.“

„Da“, slaže se Henri, „izdigli ste se iz tela priče, plutate negde, a seks je nešto poput x, y, z – ne možete to imenovati. Vidite, to je bio dar sa neba. Često vam se desi, a vi nemate ništa sa tim, radite ono što vam je neko došapnuo. Ne uzimam zasluge za taj prelaz... A završetak ,'Jarčeve obratnice'... Da, to je bio divan pasus. Ponekad ne znam šta sve ove stvari znače. One izranjaju iz nesvesnog. Interesantna su mi tvoja pitanja. Niko se ne seti da začeprka po njima.“
 
Autor: Džonatan Kot
www.rollingstone.com