Porodični terapeut Jesper Jul: Roditelji moraju da dopuste agresiju kod dece

Svi roditelji žele da imaju dobru decu. U tom idealnom svetu često nema mesta za negativna osećanja, poput besa. Danski porodični terapeut Jesper Jul kritikuje ovu činjenicu u svojoj knjizi „Agresija. Zbog čega je neophodna našoj deci i nama“.

Uprkos svoj pažnji i ljubavi, koju većina roditelja pruža svojoj deci, tokom odrastanja ne ide sve kao po loju. Trogodišnjak će u pesku ugristi drugara ako mu ovaj uzme lopaticu. Stariji brat će iz sve snage odgurnuti sestricu jer ga je naljutila. Razbesneli potomak će u supermarketu napasti majku pesnicama jer mu ne kupuje slatkiše.

Agresija je u našem društvu „nepoželjna“

Ovakvi izlivi besa nisu neuobičajeni i bezbroj porodica ih doživljava svakodnevno. Oni su sastavni deo razvoja deteta baš kao i potreba za bezbednošću. Ipak, agresivno ponašanje je u našem društvu nepoželjno, jer se ne uklapa u pedagošku predstavu o svetu većine roditelja i pedagoga: oni teže što harmoničnijem suživotu, bez gneva i nasilja, i stoga se trude da svoju decu nežnim metodama oblikuju u fine, pristojne, ali i dobro prilagođene ljude.

Jul: „Agresija je osnovni sastojak života“

Za porodičnog terapeuta i autora bestselera Jespera Jula neprihvatljivo je i kontraproduktivno diskriminisati agresiju kao nelegitimnu emociju. Zato on u svom novom polemičnom delu „Agresija – zbog čega je neophodna našoj deci i nama“ pokušava da ovo odbačeno osećanje izvuče iz zone tabua i insistira na pozitivnom odnosu prema njemu. Ono je od elementarnog značaja kao i drugi životni aspekti i zato se ni u kom slučaju ne sme zanemarivati i iskorenjivati: „Konstruktivna agresija je nalik seksualnosti ili ljubavi“, piše Jul. „Sve tri čine život mogućim, obogaćuju naše veze, vode dubljem razumevanju i boljem kvalitetu života.“ Treba dozvoliti da zabruji muzika i poezija svih osećanja koja nosimo u sebi – uključujući razdraženost, frustraciju, bes, srdžbu, pa i mržnju. Samo na taj način ćemo postati zreli i odrasli.

Deca moraju rano da nauče kako da se nose sa svojim agresivnim osećanjima

Roditelji, vaspitači i nastavnici se moraju potruditi, zahteva Jul, da dopuste agresiju, a da pritom dečje ponašanje ne bude automatski označeno kao „zlo“ i nevaljalo. Za to su pak neophodni strpljenje i empatija: „Potrebno je celo detinjstvo da se nauči kako da se agresivna osećanja integrišu i počnu koristiti na konstruktivan i kreativan način. Ukoliko želimo svet bez ratova, moramo se postarati da naša deca najkasnije do 15. ili 16. godine nauče da se nose sa svojom agresijom.“

„Pedagogija maženja“ može doprineti agresivnosti

Ovaj stručnjak dokazuje da je to veoma teško, između ostalog i zbog široko rasprostranjenog „vaspitanja maženjem“, koje podrazumeva to da roditelji i pedagozi danas obasipaju decu beskrajnim nizom blagih, prijateljskih i razumevanja punih objašnjenja, a da odrasle pritom ne zanimaju stvarni uzroci agresije. Tako težnja da se konflikti „nežno“ razreše često vodi tome da deca postaju nesigurna i osećaju se neshvaćeno, kritikuje Jul.

On oštro postavlja pitanje: „Da li je moguće da roditelji, vaspitači i pedagozi obitavaju u nekoj drugoj sferi postojanja, u kojoj postoji samo ljubav? Ne, nikako. Oni samo govore i ponašaju se na način koji spolja ne deluje agresivno. Nasilje ljubaznosti i korektnosti. To je jedna vrsta prikrivene agresije i verbalnog nasilja, koje stariji i elokventniji otvoreno i bez ustezanja praktikuju nad mlađim i manje elokventnim od sebe.“ Na taj način je detetu onemogućeno da produbi samospoznaju i nauči da se sa svojim emocijama nosi na sve zreliji i društveno prihvatljiv način.

Agresija obično predstavlja poziv u pomoć

Jul smatra da bi pritom bilo vrlo jednostavno na otvoren i prirodan način pristupiti ovom „tabu-osećanju“. Roditelji bi morali, zajedno sa vaspitačima i učiteljima, samo pažljivije da posmatraju, a pre svega da pažljivo slušaju. Svaki agresivni, destruktivni postupak deteta, piše ovaj šezdesetpetogodišnjak, zapravo je upozorenje, uglavnom neshvaćeni poziv u pomoć, koji ne govori ništa drugo do: „ʼAlo! Ima li tamo nekoga ko želi da sazna nešto o mom svetu, o životu iz moje perspektive? U poslednje vreme se ne osećam dobro i ne mogu samostalno da otkrijem šta da radim.“

Ako ovo imamo u vidu, ne bi trebalo da čudi što, na primer, dvogodišnjaci i trogodišnjaci u takozvanoj fazi prkosa, ne samo da doživljavaju nastupe besa, već s vremena na vreme ujedaju i udaraju. Njihovo ponašanje nema apsolutno nikakve veze sa nasiljem, iako se sam impuls hrani jednom od brojnih emocija, koju nazivamo agresijom. Ta vrsta napada je u većini slučajeva odraz frustracije koju mališani u ovoj fazi često doživljavaju, jer još uvek nisu u stanju da svoje unutrašnje konflikte izraze rečima.

Treba postavljati pitanja o uzrocima besa

Zato ne bi trebalo da majke, očevi, ili drugi staratelji, prilikom agresivnih ispada refleksno počnu da grde dete zbog neposlušnosti. Ovaj porodični terapeut smatra da bi bilo bolje da mirno, licem u lice, ali i odlučno razgovaraju sa detetom i raspitaju se o konkretnim uzrocima ljutnje i očaja, i da pritom nužno prokomentarišu vlastita osećanja. To bi moglo da zvuči ovako: „Ne sviđa mi se kada me udaraš i želim da prestaneš sa tim. Ali voleo bih da znam šta te je toliko naljutilo.“ Ovakvo obraćanje, objašnjava Jul, jasno ukazuje detetu gde su granice, ali ga ne osuđuje paušalno zbog ponašanja i zato u većini slučajeva raspršava njegovu frustraciju. Dete tada ima osećaj da ga neko sluša i da je zainteresovan za njegov problem. Uprkos konfliktu, oseća se cenjeno i dragoceno.

Zdrava predstava o vlastitoj vrednosti je „protivotrov“ za nasilje

Ako roditelji dijalogom, interesovanjem, radoznalošću, priznanjem i povratnom ličnom informacijom pokažu detetu da ga prihvataju, ono će s vremenom naučiti da u koktelu osećanja razabere tugu i bes i da ih integriše: „Sa osam do deset godina ono će znati“, piše ovaj stručnjak, „kako da tuguje zbog svojih ograničenja i kako da svoj bes preobrazi u ambiciju usmerenu ka nekom cilju.“ Ovi procesi učenja se utiskuju u mozak i postaju model ponašanja, koji pomaže detetu da razvije zdravo samopouzdanje i društvene veštine, ali i saosećanje koje nije usmereno samo ka sopstvenoj porodici. To je najefikasniji način da se preduprede nasilje i agresija, kaže Jul u svojoj knjizi.

Autor: Nikola Vilbrand-Donceli
Izvor: t-online.de
Prevela: Jelena Tanasković