Prema pedagogu Jesperu Julu, roditelji ne treba da potiskuju agresivnost kod svoje dece.
Svi roditelji bi najviše voleli dobru decu. Za negativna osećanja, kao što je bes, u tom idealnom svetu često nema mesta. Danski porodični terapeut Jesper Jul tome se suprotstavlja u svojoj knjizi „Agresija. Zbog čega je neophodna našoj deci i nama“.
Uprkos svojoj ljubavi i naklonosti koju većina roditelja svojoj deci pruža, na putu odrastanja često ne ide sve baš glatko. Trogodišnjak koji se s drugom decom igra u pesku ugrišće druga u igri ako mu uzme lopaticu, veliki brat će svom snagom gurnuti malu sestru jer se naljutio na nju, ili će gnevni potomak u samoposluzi navaliti na majku pesnicama jer mu nije kupila slatkiše.
Agresija je u našem društvu „nepoželjna“
Ove scene besa se kao takve zapravo odigravaju u bezbroj porodica i sastavni su deo dečjeg razvoja, baš kao i potreba za zaštitom. Pa ipak, agresivno ponašanje je u našem društvu nepoželjno jer se ne uklapa u pedagošku sliku sveta većine roditelja i pedagoga: oni teže što harmoničnijem zajedničkom životu, bez besa i nasilja, i stoga pokušavaju da blagim metodima postignu da njihova deca izrastu u fine, učtive, ali i prilagođene ljude.
Za porodičnog terapeuta i autora bestselera Jespera Jula ova „diskriminacija“ agresije i njene emocije koja nije legitimna neprihvatljiva je i kontraproduktivna. Stoga on pokušava da u svojoj polemičkoj knjizi izvuče ovo prezreno osećanje iz zone tabua i zalaže se za pozitivan odnos prema njemu, jer je od elementarnog značaja, baš kao i svi drugi aspekti života, te se stoga ni u kom slučaju ne sme zamagljivati i iskorenjivati: „Konstruktivna agresija je poput ljubavi i seksualnosti“, piše Jul, „sve tri nam omogućavaju život, obogaćuju veze, vode nas dubljim uvidima i boljem kvalitetu života. (…) Treba pustiti da zazvuči celokupna muzika i poezija osećanja koju u sebi nosimo – uključujući i razdražljivost, osujećenost, bes, gnev i mržnju. Samo na taj način, tako što ćemo izražavati i razmenjivati svoja raznovrsna osećanja, možemo postati zreli i odrasli.“
Deca rano moraju da nauče da se nose sa svojim agresivnim osećanjima
Roditelji, vaspitači, pa i nastavnici moraju da se trude, zahteva Jul, da agresiju dopuste, i da detetovo ponašanje zbog toga ne žigošu od samoga početka kao „loše“. Za to su, međutim, po Julovom mišljenju, potrebni strpljenje i sposobnost da se uživimo u tuđa osećanja (empatija). „Emotivni i mentalni proces koji omogućava razlikovanje konstruktivne od destruktivne agresivnosti i integrisanje agresivnosti odvijaju se progresivno i traju tokom čitavog detinjstva.“
„Pedagogija maženja“ može da podstakne agresiju
Činjenicu da to često teško polazi za rukom ovaj stručnjak za pedagogiju objašnjava, između ostalog, i vrlo rasprostranjenim „vaspitanjem maženjem“, u kome danas roditelji i pedagozi pokušavaju da na decu utiču neprekidnom poplavom blagih, ljubaznih i razumevanja punih objašnjenja, a da pritom odrasle uopšte ne zanima pravi uzrok agresije. Tako nastojanje da se sukobi reše „blago“ često vodi do toga da deca postaju istinski nesigurna i osećaju se neshvaćenom, kritikuje ovakvo ponašanje Jul.
On oštro postavlja pitanje: „Da li je moguće da su roditelji, vaspitači i pedagozi skliznuli u neku drugu sferu postojanja, u kojoj postoji isključivo ljubav? Nisu, nipošto. Samo su usvojili jedan način govora i ponašanja koji se spolja gledano ne smatra agresivnim. Nasilje ljubaznosti i korektnosti – tako bismo mogli da ga nazovemo. To je neka vrsta zamaskirane agresivnosti i verbalnog nasilja, koje stariji i rečitiji mirne duše i otvoreno sprovode na račun mlađih i manje rečitih – bez ikakvog rizika jer se prava priroda ovog oblika agresivnosti otkriva samo preko iskustva slabijih.“ Tako se deci onemogućava da prodube svoju samospoznaju i da nauče da sa svojim emocijama postupaju na sve zreliji, društveno prihvaćeni način.
Agresija uglavnom predstavlja poziv u pomoć
A pritom može biti tako jednostavno da se ovo „tabu osećanje“ razmotri otvoreno i kao nešto što se podrazumeva. Roditelji bi, baš kao i vaspitači i nastavnici, morali samo bolje da pogledaju, a pre svega da pažljivije slušaju! Svako agresivno, destruktivno ponašanje dece, piše ovaj šezdesetpetogodišnji psiholog, predstavlja uglavnom neshvaćeni poziv u pomoć, koji u stvari neće da kaže ništa drugo do: „Ej, da li tamo napolju ima nekoga ko hoće da upozna moj svet i da pokuša da život doživi iz moje perspektive? U poslednje vreme se ne osećam dobro i ne mogu sam/sama da ustanovim šta da radim.“
U ovom kontekstu je razumljivo i zbog čega, recimo, deca od dve do tri godine, u takozvanoj fazi prkosa, ne samo što zapadaju u napade besa, već povremeno i udaraju i grizu. To ponašanje nema apsolutno nikakve veze s nasiljem, objašnjava Jul, mada se impuls hrani jednim mnogostrukim osećanjem koje nazivamo agresijom. Ovakvi dečji napadi u većini slučajeva predstavljaju znak frustracije koju dete u toj fazi često doživljava, jer svoje unutrašnje sukobe još ne može tačno da izrazi rečima.
Treba pitati šta su uzroci besa
Zbog toga će majke i očevi, ili drugi vaspitači, prilikom provale agresije kod dece najbolje učiniti ako ne počnu refleksno da grde dete što je neposlušno. Bolje bi bilo da mirno, posvećeno, ali i odlučno porazgovaraju s detetom i pitaju ga koji su konkretni uzroci njegovog gneva i očajanja, pri čemu ne moraju obavezno da spominju i sopstvena osećanja, preporučuje ovaj porodični terapeut. Taj razgovor bi mogao da izgleda ovako: „Ne sviđa mi se kad me udaraš i hoću da prestaneš. Ali ipak bih volela da znam šta te je toliko naljutilo?“ Takvo saopštenje, objašnjava Jul, detetu jasno pokazuje granice, ali ga ne osuđuje paušalno zbog njegovog ponašanja i stoga u većini slučajeva otklanja njegovu frustraciju. Dete tada ima osećaj da ga neko sluša i da je zainteresovan za njegov problem. Uprkos sukobu, ono se i dalje oseća cenjenim i vrednim.
Zdrav osećaj sopstvene vrednosti je „protivotrov“ za nasilje
Ako roditelji već rano pokušaju da svom potomstvu pristupe s ovim stavom prihvatanja, koji se odlikuje dijalogom, zanimanjem, radoznalošću, priznanjem i ličnom povratnom informacijom, dete će s vremenom naučiti da napravi razlike u koktelu osećanja koja se kreću od tuge do besa i da ih integriše: „s osam do deset godina ono će znati“, piše ovaj stručnjak, „kako da bude tužno zbog svojih ograničenja i kako da svoj bes pretvori u ambiciju usmerenu na određeni cilj.“ Ovaj proces učenja utiskuje se u mozak i postaje model ponašanja, koji doprinosi da dete stekne zdrav osećaj sopstvene vrednosti i društvenu kompetenciju, a takođe i da razvije empatiju, i to ne samo prema sopstvenoj porodici. A to je, kako Jul u svojoj knjizi kaže, najefikasnija preventiva protiv nasilja i agresije.
Piše: Nikola Vilbrand-Adonceli
Izvor: t-online.de
Prevod: Dušica Milojković