Gomilanje knjiga je dobro dokumentovana navika.
U stvari, većina ljubitelja književnosti je ponosna na to, istrajni su u svojoj želji da napune police do maksimuma. Ne trude se da se zaustave sa gomilanjem, jer je rastanak sa komadima pažljivo kreiranih gomila težak, a zaustavljanje sebe od kupovine sledeće knjige je još teže. Tako da, žao mi je Mari Kondo, ali knjige ostaju.
Želja za kupovinom više knjiga nego što možete fizički da pročitate za vreme ljudskog života je prilično univerzalna, postoji i određena reč za to: cundoku. Definiše se kao gomilanje knjiga koje nikada nećete pročitati, termin je ustvari japanska kovanica, koja kombinuje reči „cunde“ (što znači „gomilati“), „oku“ (što znači „ostaviti da odleži“) i „doku“ („čitati“).
I dok je većina koji su pisali na temu o cundoku, koristila tu reč da opiše stanje gomilanja knjiga, „LA Tajms“ je koristio termin kao imenicu koja opisuje osobu koja pati od sindroma gomilanja knjiga, ili „osoba koja kupuje knjige i ne čita ih i onda ih pušta da se gomilaju na podu, policama i ostalim komadima nameštaja.“
Za cundoku ne postoji sinonim u engleskom jeziku, Oksfordski rečnici su na blogu definisali ovu reč kao „čin nečitanja knjige nakon što ste je kupili, tipično gomilajući je sa drugim nepročitanim knjigama“. Infromativni sabredit daje nam još konteksta, objašnjavajući da „cundoku skala“ ide od jedne nepročitane knjige do ozbiljne gomile. Upozaravaju da „Svako može patiti od cundoku ’kletve’ na ovaj ili onaj način.“
Prema sajtu „Quartz“ cundoku ima popriličnu istoriju. Pojavio se kao igra reči krajem devetnaestog veka, tokom Meiji ere u Japanu. Na početku se „oku“ u „tsunde oku“ transformisalo u „doku“, što znači „čitati“, ali zato što je „tsunde doku“ malo teško za izgovaranje, fraza se na kraju svela na „tsundoku“. I tako se rodila reč za zavisnike od čitanja.
Kada govorimo o zavisnostima – termin „bibliomanija“ se pojavio skoro u isto vreme kao i „cundoku“. Tomas Fronal Dibdin, engleski sveštenik i bibliograf, napisao je „Bibliomania“ ili „Book Madness: A Bibliographical Romance“ u devetnaestom veku, naglašavajući fiktivnu „neurozu“ koja tera one koji pate od nje da opsesivno sakupljaju knjige svih vrsta.
Bibliomanija ima mračnu prošlost, dokumentovana je uglavnom kao pseudobolest koja je inspirisala stvaran strah, a ne kao bezopasna veština nabavke više knjiga nego što imamo vremena da ih pročitamo. „Neki kolekcionari su trošili čitava bogatstva da naprave lične biblioteke“, napisala je Loren Jong za Atlas Obscura. „I dok nikada nije medicinski klasifikovana, ljudi u devetnaestom veku su se stvarno plašili bibliomanije.“
Izgleda da cundoku bolje objašnjava svetliju stranu kompulzivne kupovine knjiga, reč koja budi slike precizno naslaganih tomova, na dašak daleko od rušenja. Iako u našem jeziku ne postoji podjednako lep ekvivalent, niko vas ne sprečava da koristite ovu japansku reč u svakodnevnom rečniku.
„Kao i sa drugim japanskim rečima poput karaoke, cunami i otaku, smatram da je vreme da cundoku uđe u engleski jezik. Još kad bismo mogli da pronađemo i reč koja opisuje nepročitane knjige na vašem Kindlu. E-cundoku? Cundokindl?“, piše Open Culture.
Izvor: huffingtonpost.com
Miloš Vulikić