Poznati pisci u Parizu

U godinama nakon Prvog svetskog rata u Parizu se nastanio izvestan broj američkih pisaca. Sledi osvrt na neka dela koja su proizašla iz vremena koje su proveli u inostranstvu.

U ovom članku, autor se bavi piscima koji su pisali na engleskom jeziku (uglavnom poreklom iz Severne Amerike), a koje je privukla ideja da napuste svoju zemlju da bi živeli i radili u francuskoj prestonici, u deceniji nakon Prvog svetskog rata.

Dvadesete godine prošlog veka bile su zlatno doba književnog modernizma, a baš u to vreme Pariz je bio književna i umetnička prestonica zapadnog sveta. Među piscima egzilantima bio je i veliki broj muškaraca koji su kao dobrovoljci vozili kola hitne pomoći tokom rata, a među njima i mladi Ernest Hemingvej, koji je bio teško ranjen na italijanskom frontu.

U Hemingvejevim posthumno objavljenim memoarima o tom periodu, „Pokretni praznik“ (1964), pojavljuju se mnoge poznate ličnosti tog doba: Ezra Paund, Vindam Luis, Ford Medoks Ford, Džejms Džojs, F. Skot Ficdžerald, i osoba oko koje se sve okretalo – Gertruda Stajn. Hemingvej je posećivao njen stan pun umetničkih dela, i delimično je usvojio njen gnomski, kvazinevin književni stil. On je zapisao:

„Otkrila je mnoge istine o ritmovima i ponavljanju reči koje su bile validne i vredne i zaista je umela da o tome govori.“

„Izgubljena generacija“

Gertruda Stajn je prva upotrebila termin „izgubljena generacija“ da bi opisala Hemingveja i njegove savremenike:

„'To si ti. To ste svi vi', rekla je gospođica Stajn. 'Svi vi mladi koji ste ratovali. Vi ste izgubljena generacija... nemate poštovanja ni za šta. Napijete se do smrti...'“

Hemingvej se nije složio sa ovom optužbom Gertrude Stajn, ali je svejedno tu frazu ironično iskoristio za jedan od dva epigrafa u svom prvom romanu „Sunce se ponovo rađa“ (1926). Osvrćući se na Pariz iz 1920-ih, američki pesnik Arčibald Mekliš je napisao 1966. godine:

„Nije izgubljena generacija bila izgubljena: svet iz koga je ta generacija proizašla je bio izgubljen. To nije bila generacija iseljenika koja se zatekla u Parizu, već generacija koju otadžbina, gde god ona bila, više nije čekala.“

„Šekspir i družina“

Dok je još bio pisac u usponu, Hemingvej nije imao dovoljno novca za knjige. Imao je tu sreću da „u jednoj hladnoj i vetrovitoj ulici“ otkrije knjižaru sa knjigama na engleskom jeziku u okviru koje se nalazila biblioteka.

To je bila knjižara „Šekspir i družina“, a njena velikodušna vlasnica Silvija Bič dozvolila je Hemingveju da pozajmi onoliko knjiga koliko je želeo i plati račun kada bude pri novcu. Tako je već nakon svoje prve posete ovom „toplom i veselom mestu“ Hemingvej sa sobom poneo gomilu knjiga Turgenjeva, D. H. Lorensa, Tolstoja i Dostojevskog.

Džejms Džojs je takođe bio redovan posetilac. Nakon što Džojs nije mogao da svoj roman objavi nigde drugde, izdavačka kuća Silvije Bič je 1922. godine objavila „Uliks“, koji se i dan-danas smatra jednim od najboljih dela književnog modernizma.

Dve godine kasnije, Silvija Bič je ubedila Džojsa da napravi audio-zapis odlomka iz knjige. Snimljeno ih je samo 30, a većina je poklonjena Džojsovoj porodici i prijateljima. U Britanskoj biblioteci se nalazi jedan od retkih sačuvanih primeraka, na čijoj etiketi piše „Džejms Džojs, Pariz, 27. novembar 1924“.



Mirni dani na Klišiju

Kao i Hemingvej pre njega, Henri Miler je lutao ulicama Pariza dok je još bio pisac u usponu. Bio je siromašan, često gladan, ali zato srećan – „najsrećniji čovek na svetu“ ako je verovati njegovom alter egu iz „Rakove obratnice“.

U tom romanu su prikazane seksualne i ostale avanture jednog tipičnog američkog boema u Parizu. Knjigu je 1934. godine, u tiražu od 1000 primeraka, objavila izdavačka kuća Obelisk pres, koja se bavila ozbiljnom, modernom i avangardnom engleskom književnošću, ali i knjigama lascivnog sadržaja kojima su želeli da privuku turiste sa engleskog govornog područja.

Kao i u slučaju Džojsovog „Uliksa“, knjiga je mogla biti objavljena u Francuskoj bez ikakvih zakonskih posledica (zakoni o opscenosti su se primenjivali samo na knjige objavljene na francuskom jeziku), ali joj je zabranjen uvoz u SAD ili Ujedinjeno Kraljevstvo zbog eksplicitnog seksualnog sadržaja. Ilustraciju na naslovnici – džinovskog raka koji drži ženu u svojim klještima – kreirao je četrnaestogodišnji sin Džeka Kahanija, vlasnika izdavačke kuće.

Kada je odrastao, Moris Kahani (tada već poznat kao Moris Žirodijas) nastavio je porodičnu tradiciju. Nakon rata, promenio je ime izdavačke kuće u Olimpija pres i  nastavio da objavljuje ključna modernistička književna dela, poput romana Watt (1953) Samjuela Beketa, kao i dela lake erotike poput Helen and Desire (1954) Fransis Lengl (što je bio pseudonim škotskog romanopisca Aleksandra Trokija).

Doba džeza i vreme nakon toga

Afroamerička zajednica, koja je bivala sve veća, obitavala je u Parizu od 1920-ih, kada su crni muzičari i plesači prvi put postigli uspeh u klubovima na Monmartru.

Pisci Langston Hjuz, Klod Mekej, Gvendolin Benet i brojne druge ključne ličnosti afroameričkog umetničkog pokreta koji je imao sedište u Njujorku, poznatiji kao „Harlemska renesansa“, proveli su neko vreme u Parizu tih godina, jer su smatrali da u Francuskoj jedva da ima rasne diskriminacije koja je u Americi preovladavala. Međutim, malo ko je ostao duže od godinu ili dve.

U posleratnom periodu, romanopisci kao što su Ričard Rajt, Džejms Boldvin i pisac krimi romana Čester Hajms bili su pioniri trajnije crnačke, američke književne zajednice. Rajt je bio etabliran, veoma uspešan romanopisac, ali progon koji je doživeo zbog otvorenih izjava o rasnim pitanjima u Americi ga je praktično primorao na političko izgnanstvo. Gertruda Stajn je u poslednjim mesecima svog života pomogla Rajtu da dobije vizu i 1946. godine mu poželela dobrodošlicu u Pariz.

„Bit hotel“

Krajem pedesetih godina prošlog veka, pripadnici Bit generacije i njihovi prijatelji stigli su u Pariz ne zato što su bežali od rasne diskriminacije (pošto su uglavnom bili belci), već zbog ograničenja američkog društva.

Romanopisac Vilijam S. Barouz, pesnici Alen Ginsberg, Gregori Korso i Harold Nors i slikar Brajon Gajzin, nastanili su se u legendarnom „Bit hotelu“ (hotel zapravo nije imao ime) u ulici Žit-le-Ker, u broju 9, na levoj obali Sene.

„[Ovo] svetilište za klošare će dokumentovati istoričari umetnosti“, napisao je Nors.

Upravo u „Bit hotelu“ je Gajzin upoznao Barouza sa literarnom tehnikom „isecanja“, u kojoj su već postojeći tekstovi koji su prvobitno preuzeti iz novina i časopisa isecani i uklapani kako bi se formirale nove rečenice.

Među romanima na kojima je Barouz u to vreme radio bio je i „Goli ručak“, koji se sada smatra jednim od ključnih dela američke književnosti 20. veka. Knjigu je u Parizu 1959. godine objavila izdavačka kuća Morisa Žirodijasa. Po dobrom starom običaju, knjiga je smatrana opscenom u Barouzovoj domovini, i objavljena je tek 1962. godine.

Autor: Stiven Kliri
Izvor: bl.uk
Prevod: Kristijan Vekonj