Ana Karenjina odoleva životnim nedaćama. Završila je drugu turneju po svetu, svratila povremeno u televizijske studije i na filmske setove, a između ostalih, njen lik, tumačile su Greta Garbo, Sofi Marso, Vivijen Li i Žaklin Biset. Ruski crtači stripova su je čak oživeli u grafičkoj noveli zajedno sa mobilnim telefonima, kokainom, suši barovima i kabrioletima u Novoj Rusiji. A poslednja filmska adaptacija, u kojoj Anin lik tumači Kira Najtli, u potpunosti nas je odvela u neki novi svet, predstavljajući nam ovu priču kroz oživljenu pozorišnu produkciju.
I, naravno, ovaj roman je mnogo puta do sada preveden na mnoge jezike.
Šta ako je Tolstoj bio pregalac novog stila, baš kao što je bio briljantni pisholog i pripovedač?
Kada sam 1990. godine, godinama nakon poslednjeg čitanja, ponovo pročitao „Anu Karenjinu“, Tolstojev stil me je oduševio i zapravo zadivio. On je bio pisac po mom ukusu, rušio je pravila i kazivao činjenice, ideje i mišljenja ne samo nekonvencionalno, nego i provokativno.
Tolstoj je ogolio svoj rečnik, koristio je ponavljanja da bi stvorio ritmičnost, da istakne i stvori mreže značenja koje su razbacane po celom romanu. I to je samo početak svega.
I sam pogled na prvu stranicu, otkriće neke od ovih inovativnih metoda kojima se služio.
Tolstoj vas već u prvoj rečenici dočeka dobro poznatim rečima o srećnim i nesrećnim porodicama. „Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način“ (i ostale verzije prevoda).
Prirodno je da čitalac ovde poželi skladnu dihotomiju: srećne porodice idu na jednu, a nesrećne na drugu stranu. Sve srećne porodice su slične (kako se to često pogrešno prevodi), a nesrećne porodice imaju svoje načine rešavanja problema. Ali Tolstoj, zapravo, nikada nije napisao „identične“ ili „slične“. On je rekao da srećne porodice „liče jedna na drugu“. Drugim rečima, srećne porodice imaju mnogo toga zajedničkog, ali ih razlike čine zanimljivim. On ih ne odbacuje olako.
Ova leksička nijansa je samo polazna tačka. „Liče jedna na drugu“ je jednostavno duže od „slične“ ili „identične“. Puko dodavanje reči usporava čitaoca skrećući njegovu pažnju na ovu suptilnu poruku. Velika dramatičnost knjige možda se gradi oko nesrećnih porodica, ali Tolstoj takođe želi da pažljivo čitamo o Ljevinu i Kiti, jednoj komplikovanoj, ali na kraju krajeva, srećnoj porodici.
To je tehnika koju Tolstoj iznova i iznova koristi u romanu. On gomila reči kako bi usporio čitaoca. On primorava čitaoca da fizički provede više vremena u delovima romana koje on želi da naglasi.
Da pogledamo to odmah i na pasusu koji prati rečenicu kojom počinje roman.
Stiva Oblonski, koji je, kako ćemo kasnije saznati, Anin brat, imao je ljubavnu aferu sa bivšom guvernantom svoje dece. Opravdana su sva očekivanja čitalaca koji su pomislili da će nam Tolstoj naširoko opisati koliko je Stiva loš čovek (jer ovo nije njegov prvi incident) i koliko zbog njegovog postupka pate njegova žena i deca.
Međutim, on ovde ne koristi mnogo reči. Zapravo, junaci se opisuju kao „loši“ jedino onda kada opisuju sebe (primer za to je i Ana kada to čini u retkim trenucima jasnog rezonovanja).
Međutim, ono što Tolstoj kaže jeste da su Stivini postupci uništili poredak u njegovom domu – „U kući Oblonskih prava je uzbuna“ (kao da je u pitanju Vavilonska kula). Tolstoj praktično zbunjuje čitaoca insistiranjem na tome da bi trebalo da pazi na posledice Stivinih postupaka koje će se odraziti na domaćinstvo Oblonskih, ne toliko kakve će posledice Stiva pretrpeti, i to mu uspeva ponavljanjem (uz nekoliko varijacija) iste fraze tri puta u dve rečenice:
„To stanje traje evo već treći dan, i muči i njih dvoje i sve članove porodice, i svu čeljad u kući. Svi članovi porodice i čeljad osećaju da nema smisla da i dalje žive zajedno, i da među ljudima koji se slučajno nađu u kakvoj drumskoj mehani ima više veze nego među njima, članovima porodice i ukućanima Oblonskih.“
Tolstoj je lako mogao da nastavi drugi deo rečenice zamenicom ili da jednostavno podeli prvu na dve, kao što su u prošlosti činili prevodioci. Mogao je i odmah da kaže da je ta afera uzdrmala celo domaćinstvo. Umesto toga, Tolstoj tera čitaoca da uspori na važnim delovima u tekstu, nagoveštavajući svoju najveću zabrinutost: šta se desi mužu, supruzi ili detetu kada osoba koju vole, kojoj veruju i na koju se oslanjaju naudi toj ljubavi, poverenju i osloncu. Stiva to čini Doli. Ana to čini Karenjinu, Vronskom, i ono što je za najveću osudu, svom sinu i ćerki. Njihove greške povređuju druge.
Baš kao i njen brat Stiva, i Ana je previše egocentrična da bi se vodila brigom za druge. Suprotno uvreženom mišljenju, „Ana Karenjina“ ne velična tragične sudbine dvoje ljubavnika. Ana Karenjina nije lepa i strastvena žena koja žrtvuje sve da bi zadržala ljubav svog života, već je ona lepa i strastvena žena koje je, takođe, egoistična i neiskrena i koja razara one koji je vole, a na kraju i samu sebe.
Niko nije pisao o ljubavi i patnji veličanstvenije od Tolstoja. Međutim, ne očekujte da ćete srž romana ili njegovu lepotu pronaći u nekoj od holivudskih ekranizacija. „Ana Karenjina“ nije sapunica. Ona je remek-delo.
Autor: Marijan Švrac, prevodilac
Izvor: huffpost.com
Prevod: Nataša Đuričić Marković
Iskoristite priliku ovog vikenda i kupite na sajtovima www.laguna.rs i www.delfi.rs klasike po povoljnijim uslovima. Više o akciji pročitajte
ovde.