Verovatno nikad pre nisam primetila a što me muči jeste da na poleđini starih izdanja nema sinopsisa – o čemu je knjiga, niti
blurbova – šta je neko rekao o knjizi. Korice su hladne i misteriozne. Morao si da se pomučiš, da knjigu hrabro odabereš i da zaroniš u redove da bi video o čemu je reč. Nije bilo prečica kao što je to danas, gde na svakoj knjizi postoji sinopsis, a najčešće i
blurb. Skoro da ti kažu i šta treba da misliš o njoj pre nego što je pročitaš.
Čini mi se da je tako i sa ljudima. Sve te mreže, preuski krugovi i upoznavanja govore ti šta je unutra. Eto već na profilu, na osnovu onoga šta neko kači, vidi se sadržaj te osobe ili makar onoga što ta osoba želi da vidimo.
Kurt Vonegat kaže: „Ono smo što se pravimo da jesmo, tako da se moramo dobro paziti šta se pravimo da smo.“
Drugarica mi je ispričala kako joj se dopao momak preko Instagrama, ali kad su se upoznali uživo, to nije bilo to. Rekla je da ga je drugačije doživela preko mreže i da je to do njega verovatno koliko i do nje. Pomislila sam na sve one knjige koje uopšte nisu ono što sam pročitala na njihovim koricama. Ispričala sam joj za obrnutu situaciju – oni ljudi kojima zbog negativnog prvog utiska s mreža nikad nisam dala pravu priliku uživo. To su sve one knjige koje neću pročitati jer mi se nije dopao sinopsis na koricama.
Imam prijatelja, i jako ga poštujem zbog toga, koji kad upozna novu osobu, ne želi ništa da čuje o njoj ni od poznanika a kamoli kroz mreže. Kaže da je najlepša stvar u čitavom odnosu upravo to upoznavanje, ispipavanje, otkrivanje kako stoje stvari. Kao kad smo bili mali pa nas roditelji puste da sami složimo kulu od lego kocaka. Dosta razmišljam o tome ovih dana, o tome kako se sve desi pre nego što otvoriš knjigu, pogledaš film ili pružiš ruku i izgovoriš svoje ime.
Prestali smo da čitamo uputstva za lekove, ali zato čitamo detaljna uputstva za ljude. Već znaš gde živi, čime se bavi, šta voli, s kim se druži. Gde je tu izazov, vreme ili još bolje, gde smo tu mi? Stranci, gledaoci, čitaoci. I ja volim da pročitam o knjizi pre čitanja, da pogledam trejler pre gledanja, i da saznam nešto pre upoznavanja, nisam izuzetak, ali se pitam da li mi time neko stavlja reči u usta i misli u glavu. Kao neki autosugestivni efekat. Na faksu su nas učili da za svaki film ili knjigu kažemo o čemu se radi, šta su tema i ideja. Ponekad, iz igre, pokušam na isto pitanje da odgovorim kad upoznam novu osobu i odgovor je skoro uvek zanimljiviji kada o toj osobi ništa ne znam odranije.
Kuda idem s ovim? Nisam sigurna, zato i pišem. Mislim da je suština da je važno ili nužno, makar s vremena na vreme, pogledati film bez trejlera, pročitati knjigu bez sinopsisa i upoznati ljude bez glasina i mreža. Ima nečeg tako lepog u tom opipavanju u mraku, u toj misteriji otkrivanja, kao kad smo bili deca.
Autor: Hana Piščević
Izvor: Nedeljnik