Roman Svetislava Basare „Dugovečnost“ predstavljen je u četvrtak, 13. septembra, u kafe klubu „Kućica“. Tom prilikom Basara je istakao da je novi roman lična ispovest o seriji grešaka koje su napravljene u Srbiji, ali i da je „Dugovečnost“ posvetio svojoj tetki Jeleni Milijević, koja je živela 98 godina, i pokojnom prijatelju slikaru Nenadu Žiliću.
„Meni je ta intimna linija romana najbitnija, a sve ostalo je tu samo da začini. Pišući roman shvatio sam šta se sve dogodilo za života moje tetke, koja je rođena 1912. i umrla 2010. godine. Toliko se toga izdešavalo i olupilo o glavu moje tetke, koja je sve to preživela sa jednim sjajnim optimizmom i odsustvom gorčine“, ispričao je Basara.
Reagujući na komentare o specifičnom humoru koji je prisutan u novoj knjizi kao i u ranijim delima, Basara je rekao da humor njemu „pomaže da piše, a čitaocima da čitaju“, ocenivši roman ne kao „komediju del arte“, već kao „komendiju del arte“.
Direktor Lagune Dejan Papić ocenio je da je Basara „autentična pojava kakve u svetskoj književnosti nema“ i da su teme u njegovom novom romanu obrađene „možda na jedini mogući način adekvatan situaciji i vremenu u kome živimo, sa dovoljno humora da razbije njihovu težinu“.
Novinar Teofil Pančić govoreći o Basarinom novom romanu rekao je da autor ni ovog puta „nije izneverio očekivanja“. „Basarina je opsesija da gura prst u oko onima kojima ne treba, jer umeju žestoko da uzvrate. Njegova proza mnoge ljuti, dok ostala prozna dela uglavnom prolaze na nivou pristojnosti, bez provokacije. Uglavnom sve prolazi uz neku pristojnu ravnodušnost, a sa Basarom nije tako. Suštinski tabui kojima se Basara bavi nisu ova ili ona ličnost i njegov lik i delo, nego zapravo ono što je kod nas uspostavljeno kao neka tobožnja hijerarhija vrednosti sa mnogo raznih ’izama’ – od komunizma do nacionalizma. Te ’izme’ Basara stalno dekonstruiše, odnosno pokazuje šupljinu priče koja iza njih stoji, niskost, prostaštvo, pokvarenjaštvo koje se iza toga sakriva, da se iza te patetične velike reči zapravo krije nekakav mutavluk, mali bedni interes, nekakve palanačke međusobice“, istakao je Pančić.
Književni teoretičar Novica Milić pročitao je odlomak koji je za njega od takve važnosti da tu važnost jedva da može prenaglasiti jer nam ona, ta stranica, otkriva nešto od suštine i Basarine i sve druge literature, literature „kao takve“.
„’Dugovečnost’, koja nastavlja liniju započetu u ’Mein Kampfu’, nije politički roman, već roman koji se bavi i politikom, makar politika u ovom romanu bila jedna od presudnih tema. Postoji, naime, opasnost da se se za ovakva dela zaboravi da pripadaju literaturi, i da ih politika – u značenju određene interesne, ideološke, stranačke ili medijske propagande – iskoristi za ciljeve koji nisu ciljevi književnosti. Nauka govori ono što sme, omeđena pravilima svojih metoda, sticanjem i distribucijom znanja na način svoje sistematike. Filozofija govori ono što sme, omeđena konceptualnim tipovima svoje racionalnosti. Politika govori u granicama istorijskog ili socijalnog horizonta kojem pripada. Mediji govore onako kako im nalažu pravila posredovanja, medijacije događaja. Istorija govori onako kako joj određuje vrsta temporalnosti koju sledi. Jedino literatura ima tu sposobnost – ili zadatak, ako hoćete – da kaže sve, tu slobodu da kaže sve. To ’sve’ ne označava sve što je rečeno, pa da onda književnost treba da to sakupi, ponovi ili uredi. To u jeziku rade upravo oblasti koje sam nabrojao“, zaključio je Milić.
Svetislav Basara dobitnik je mnogih srpskih i međunarodnih nagrada za književnost, između ostalih i prvi laureat nagrade Fondacije Borislav Pekić. Knjige Svetislava Basare prevedene su na engleski, francuski, nemački, mađarski, bugarski, italijanski i makedonski jezik.