Prepiska između Sali Runi i Patriše Lokvud

Sali i ja smo započele ovu prepisku kada sam boravila u Londonu povodom dodele nagrade „Dilan Tomas“. Mom suprugu Džejsonu je pozlilo tokom leta iz Los Anđelesa i odmah po sletanju je prebačen u bolnicu „Čering kros“, tako da sam imejlove uglavnom pisala pod uticajem steroida, lekova za prehladu i čistog adrenalina. Sali je pak svoje pisala pod uticajem čaše vode. Shvativši da se odavno nisam radovala pisanju imejla, odlučila sam da naše dopisivanje započnem sledećim pitanjem: kada je imejl umro? – Patriša Lokvud

Sali Runi: Imejl je mrtav??? Ne mogu da dođem sebi! Zašto mi ih onda ljudi stalno šalju?

Pretpostavljam da hoćeš da kažeš da je mrtav na isti način na koji je i roman mrtav: da je istrošen kao kulturna forma. Nema veze, ja sam veliki ljubitelj istrošenih kulturnih formi. A i ti si nedavno objavila roman, tako da sam sigurna da me razumeš. Kada bi imejl bio kul, verovatno mi ne bi bio interesantan. Posebno mi se dopada njegova relativna neutralnost i nedostatak vizuelnog identiteta. Pitam se da li isto važi i za romane. Kada malo bolje razmislim, obe forme se sastoje od blokova jednostavnog teksta na beloj pozadini. Otvorenost tog koncepta me neobično privlači. Čini mi se da neke forme postaju komotnije kada se istroše ili izumru.

Volela bih da znam koja forma je, po tvom mišljenju, „živa“.

Patriša Lokvud: Odlagala sam i odlagala čitanje „Bajni svete, gde si ti“, jer posle kovida još uvek povremeno imam problema sa čitanjem. A onda sam, čim smo stigli u London, dobila bronhitis. Moglo bi se reći da je to bila sreća u nesreći, jer mi je lekar prepisao prednizon, zahvaljujući kome sada čitam bez ikakvih problema. Ostalo mi je još stotinak stranica, koje planiram da pročitam u avionu. Završiću knjigu pa ću ti napisati još jedno pismo kada stignem kući.

Pomaže mi to što o ovim imejlovima razmišljam kao o pismima, jer sam nedavno shvatila da mrzim da postavljam direktna pitanja i da to više nikada neću raditi. Reći ću samo ovo: nisam baš sigurna da Alis i Ajlin [u „Bajnom svetu“] pišu imejlove. Tu nema ni linkova, ni smajlija, ni smešnih klipova sa rakunima. Ono što one rade je onlajn ekvivalent pisanja perom – moraju tako, jer će sve to završiti u knjizi. Predstavljen nam je njihov odnos, težina njihove prošlosti, fragmenti njihove komunikacije, i tehnologija je tu potpuno nebitna. Primetila sam nešto veoma zanimljivo: autori knjiga o tehnologiji i savremenom trenutku se u poslednje vreme sve češće opredeljuju za nešto tradicionalniji pristup pisanju.

„Živa“ forma je, za mene, svaka forma kojom još uvek nisam u potpunosti ovladala. To je kao kada dobiješ novo telo. Svaki put kada otkrijem nešto novo na internetu, uzbuđenje me drži u onom prvom, grozničavom periodu, kada nemam pojma šta radim – dok se tek navikavam, upoznajem okruženje, podižem svaki ud i proveravam njegove reflekse. Da li se ti osećaš komotno u romanu kao formi ili se svaki put iznova prilagođavaš? Da li mu se vraćamo zato što je dovoljno komotan da izdrži naše neznanje i eksperimentisanje?

Sali Runi: Što se imejla tiče: ne. Osećam potrebu da u vezi s tim izrazim formalno neslaganje. I mislim da je to zdravo. U mom onlajn životu smajliji i klipovi sa rakunima su rezervisani za SMS poruke i tvitove. Moji imejlovi (u stvarnom životu i fikciji) su formalno neukaljani. Ti kažeš „pisma“, ali ja kažem: ne. Sasvim je očigledno da imejlovi nisu pisma. Imejlovi su imejlovi. Automatski se čuvaju u posebnom folderu prilikom sastavljanja, stižu u trenutku kada ih pošalješ, i uvek su vidljivi i lako dostupni i pošiljaocu i primaocu. Kada sam pisala svoj prvi roman, svoju narativnu tehniku sam zvala „imejl tehnika“. Želela sam da pripovedanje ima takav ton, da zvuči kao imejl. A u ovoj poslednjoj knjizi veliki deo narativa čine fiktivni imejlovi. I ti sada hoćeš da kažeš da tehnologija nije važna??? Ne. Važna je, Patriša... Veoma je važna.

Tvoje pitanje o tome da li mi roman, kao forma, pruža osećaj komotnosti je veoma zanimljivo. Odgovor je, uz izvesno ograđivanje, ne.

Ne bih rekla da pisanje romana postaje lakše što se više njime baviš. Kada nekako preživi pisanje prvog romana, čovek pomisli da je tokom tog procesa naučio bezbroj važnih lekcija koje će mu zauvek ostati u glavi i biti od velike koristi u budućnosti. Ali kada završiš tu knjigu i počneš da pišeš sledeću, stare lekcije prestaju da budu zanimljive, i ti se zapravo iz petnih žila trudiš da izbegneš bilo kakvu vrstu ponavljanja. To je kao kada primoravaš sebe da ovladaš nekom novom, komplikovanom veštinom, a kada ti to konačno pođe za rukom, izgubiš interesovanje i više je nikada ne upotrebiš.

Svako ko se bavi pisanjem, profesionalno ili na neki drugi način, zna da je ovde pre svega reč o instinktu. Na primer, zamislimo da sam neko ko zaista uživa u pisanju, što naravno i jesam. Dobijem ideju za neku scenu, napišem je, ali onda, iz tehničkih razloga, tekst bude izbrisan i moram da počnem iz početka. U zavisnosti od toga koliko je teksta izgubljeno, to može biti veoma neprijatno iskustvo. Zašto? Zato što sam primorana da ponavljam nešto u čemu sam u prvom pokušaju, navodno, veoma uživala. Ako sam zaista u tome toliko uživala – ne u činjenici da sam uspešno obavila posao, već u samom činu pisanja – zašto me onda toliko nervira to što moram ponovo da pišem istu stvar? (Postoje, naravno, i oni pisci koji preziru sam proces pisanja, što znači da nikada nisu morali da se rvu sa ovom kontradikcijom, ali njihov način razmišljanja im donosi neke druge nevolje.) Nervira me zato što sam, pišući izgubljenu verziju, već naučila ono što sam želela da znam. Pisanje je uzbudljivo kada otkrivaš nešto novo – o likovima, jeziku, tehnici i sl. – ali kada samo kucam ono što mi je već poznato, ono može postati deprimirajuće. Imam dovoljno iskustva da znam da svaka forma, pa tako i roman, u sebi krije poteškoće zbog kojih se pisac nikada ne može osećati potpuno komotno.

Ovaj odgovor se baš odužio. Izvini. Jesi li stigla kući?

Patriša Lokvud: Mislim da je vreme da završimo raspravu o imejlovima. Svaki put kada mi neko protivreči dugim pasusima, pa makar oni bili i ovako divni kao tvoji, ja u početku pažljivo pratim izlaganje, ali posle izvesnog vremena počnem da se pitam ko bi od nas pobedio u rvačkom meču. Zamišljam nas u onim smešnim trikoima, i ja sam u tom scenariju daleko okretnija nego u stvarnom životu. Hoću samo da znaš da sam, dok sam čitala delove tvoje knjige koje više neću zvati „epistolarnim“, pomislila: ovo zvuči kao da Sali piše meni!

Još uvek nisam kod kuće jer je juče po podne, kada smo stigli u Njujork i krenuli da se ukrcamo na let za Savanu, Džejsonu ponovo pozlilo. Ambulantna kola su ga prebacila u bolnicu „Jamajka“ u Kvinsu. Trenutno je u stabilnom stanju i lekar mu je rekao da bi trebalo što pre da se vrati kući, tako da odlazimo prvim jutarnjim letom.

Planirala sam da ti pišem čim stignemo u bolnicu, ali bila sam jako umorna. Umesto toga, otvorila sam tvoju knjigu i počela da čitam, kao da nemam nikakvih drugih briga u životu. Imam utisak da me je ovo iskustvo zauvek povezalo sa tobom.

Nisam mogla da ostanem sa Džejsonom zbog pandemijskih protokola, pa su me smestili u jednu malu salu za sastanke koju je i Bog zaboravio. Neko je na plafon zalepio krvavi flaster, valjda kao komentar, a tu je bila i bela tabla na kojoj je pisalo „Srećan Dan majki!“. Dok sam tamo sedela, neko me je porukom obavestio da je ovo bolnica u kojoj je rođen Donald Tramp. Tako i izgleda. Nema veze, u bolničkim čekaonicama i treba da postoji nešto što će ti skrenuti pažnju sa razloga zbog koga si tu. Ali budući da sam bila sama, i da je situacija bila veoma napeta, sve vreme sam imala osećaj da čitam o svetu koji je skriven ispod ovog našeg.

Mislila sam da ću zauvek ostati u toj sobi. Zamišljala sam sebe kako umirem, dok se Donald Tramp neprestano rađa na spratu iznad. Ponekad bi se svetla potpuno ugasila, jer sam sedela toliko mirno da senzori nisu registrovali moje prisustvo. U jednom trenutku došla sam do nekoliko pasusa u knjizi u kojima se stiče utisak kao da hvataš čitaoca za ramena, drmusaš ga i govoriš: „Još uvek si tu.“ Alis i Ajlin se grle, ovaj svet je divan. Stizale su mi poruke od prijatelja sa imenima hirurga u boljim bolnicama. Džejson se javljao s vremena na vreme. Zvučao je kao da lebdi između ovog i onog sveta. Osećala sam potrebu da neko dođe i vrati me u vlastito telo. Nisam plakala zbog onoga što se dešavalo, ali ponekad bih zaplakala čitajući tvoju knjigu.

Sali Runi: Drago mi je što ste stigli kući i što je trenutno sve okej. Dirnulo me je to što ti je moj roman bar malo pomogao da prebrodiš teške trenutke. Ponekad imam utisak da je sve što napišem neverovatno krhko, i da bi se već u prvom kontaktu sa stvarnom krizom razotkrilo u svoj svojoj trivijalnosti. Ali sve to verovatno zavisi od situacije. Volela bih da pišem knjige iz kojih ništa nije isključeno. U njima biste bili i ti, i Džejson, i prazna sala za sastanke, i senzori koji registruju pokret, i poruke o hirurzima, i metafore o rvanju. Ne želim da pišem knjige koje su hladne, stilizovane i ignorišu stvarni život. Čitajući tvoj imejl po drugi ili treći put – nakon što si me telefonom obavestila da je Džejson otpušten iz bolnice i da ste se bezbedno vratili kući – pomislila sam da bi moja misija možda trebalo da bude da pišem romane za uplašene ljude u bolničkim čekaonicama. I da će, ako se od sada budem vodila tim principom, moje knjige ubuduće biti ozbiljnije i robusnije, spremnije za kontakt sa stvarnim životom. Ali nisam sigurna da je tako.

Obično se trudim da u životu izbegavam iskustva o kojima ne bih mogla da pišem u svojim knjigama. Ako bi mi se dogodilo nešto što je suviše uznemirujuće, suviše ružno, ili suviše zbunjujuće da bi se pojavilo na stranicama moje knjige, i ako bih odlučila da umesto toga pišem o nečem drugom, verujem da bi me neprestano mučilo što sam slagala čitaoca. Mislim da je upravo iz tog razloga Alisina karijera toliko slična mojoj. Sve to ima veze sa jednom vrstom iskrenosti koju trenutno ne mogu tačno da definišem. Knjiga bi mi delovala lažno i besmisleno ako u njoj ne bi bilo mesta za taj deo mog života, koliko god glup on bio. A moj život bi mi, u tom slučaju, delovao još gluplje ako ne bih bila u stanju da taj deo na neki način upotrebim u knjizi. To, naravno, ne znači da ova knjiga opisuje „stvarne događaje“. Opisivanje stvarnih događaja mi nikada nije išlo od ruke. U romanu ima stvarnih emotivnih i intelektualnih iskustava, ali u formi fiktivnih događaja i likova. Sve stvarne katastrofe koje su mi se događale, slične onoj koju opisuješ u svom imejlu, završile su u mojim knjigama, ali su jedva prepoznatljive.

Svaki put kada sa tobom razgovaram o pisanju, kada raspravljamo o razlikama u pristupu, idejama i vrednostima, ja se potajno pitam koja od nas dve je prava umetnica. Ono što radim je tehnički doterano, ali banalno, ono što ti radiš je tako nepredvidivo i jedinstveno. Meni s vremena na vreme polazi za rukom da nasmejem čitaoca, tvoj smisao za humor je nenadmašan. Ja pišem manje-više solidne scene seksa, ti svojim opisima obaraš ljude s nogu. Imamo zajedničkih interesovanja, ali ti si neuporedivo hrabrija i uvek spremna na rizik. Ja se najugodnije osećam kada se osamim sa čašom česmovače i svojim banalnim mislima. („Možda bi bilo dobro da se moji likovi čuju telefonom.“) Ovde ću stati. Mislim da ti je jasno u kom pravcu ovo ide. Divljenje koje osećam prema tebi i svemu što radiš ponekad utiče na moje samopouzdanje. Verovatno bi najbolje bilo da se pomirim sa činjenicom da se poprilično razlikujemo. Ne brini, neću te izazvati na rvački meč.

E, vidiš, ovo se zove imejl. U njemu možeš zanemariti sve što te ne zanima i ne zabavlja. Šalu na stranu, ovo je bio moj pokušaj da te ohrabrim i oraspoložim. Mislim na vas i šaljem vam tople pozdrave.



Patriša Lokvud: Ne znam šta da ti kažem. Kada bih videla da neko u bolničkoj čekaonici čita moj roman, otela bih mu ga iz ruku. Dok sam čekala, u prostoriju je u jednom trenutku ušla još jedna žena. Lekari su joj u hodniku oživljavali oca. U tom trenutku sam prestala da budem pisac. Pritrčala sam joj i počela da nudim maramice, utešne reči i informacije. I ti bi to isto učinila, kao i svako drugi. Pisana reč u takvim situacijama ne pomaže. U tim trenucima ljude teši, ili im bar nakratko skreće pažnju sa onoga što se dešava, nepodeljena pažnja koju im poklanjaju oni oko njih, osećanje da nisu sami.

Mislim da razumem šta hoćeš da kažeš o korišćenju ličnih iskustava u fikciji. Kada sam stigla do kraja tvoje knjige, iako nikada ne brkam fikciju i stvarnost, pomislila sam: nadam se da Sali nije bolesna, nadam se da ne pati. Nadam se da nije doživela nervni slom i završila u bolnici. Isto sam pomislila i na kraju „Razgovora sa prijateljima“: nadam se da Sali nema endometriozu. U tekstu ima nečeg što je uzeto iz stvarnog života, i čitalac to oseća. Kada čitam, uvek saosećam sa bolom likova, ali deo mog saosećanja rezervisan je i za autora.

Tvoja rečenica „Uvek se potajno pitam koja od nas dve je prava umetnica“ je tako smešna, tako narcisoidna, i tako me podseća na mene. Pre nego što smo se upoznale – sećaš se kada sam u crkvi ukrala sveštenikovu mantiju? – plašile smo se jedna druge. Kada sam pročitala svoje ime u „Razgovorima sa prijateljima“, pomislila sam: nema šanse da bih joj se dopala, odmah bi me prozrela. Kao da ti ideš naokolo i prozireš ljude.

Jednom drugom prilikom, kada smo sedele u restoranu, izjavila si nešto što mi se jako svidelo. Pričala si o svojoj novoj knjizi, uzbuđeno gestikulirala, i u jednom trenutku si rekla: „Ima tu jedan tip, sigurno će ti se svideti.“ Pomislila sam: njeni likovi su za nju stvarni. Noću svraćaju u njenu spavaću sobu. Ona im pomaže da se popnu uz stepenice, zna koliko su im izlizane cipele, njihov život se odvija paralelno sa njenim. Ponekad sedi pored mene, i kada krajičkom oka primetim neki pokret, to nije ona, to je pokret neke fiktivne ruke.

I možda je zaista istina da ti prozireš druge. Tu nismo važni mi – tvoj pogled prodire u dubinu, do onoga što zaista želiš da vidiš. Čini mi se da je to tvoja suština. Da vidiš sve te stvari, da se krećeš među svojim likovima, osetiš njihova tela, odeću koju nose, reči u njihovim ustima.

Pominješ scene seksa. (Nadala sam se jednoj takvoj sceni između Feliksa i Sajmona [u „Bajnom svetu“], ali, avaj, ništa od toga.) Dugo sam razmišljala o tome zbog čega su tvoje scene seksa tako dobre, tako naelektrisane, i zaključila sam da je to verovatno zato što u njima između učesnika postoji nešto stvarno, trenutak napetosti koji mora da se odigra pre nego što se potpuno predaš. Pitala sam se zašto mi toliko teško pada da postavim direktna pitanja. Verujem da je to zato što taj čin podrazumeva uspostavljanje stvarnog odnosa između dvoje ljudi, onakvog kakav postoji u tvojim spavaćim sobama. Uvek se plašim da ću otići predaleko, da ću isprovocirati reakciju, i da ćemo to onda morati nekako da izgladimo kako bi se stvari vratile u normalu. To se ne može dogoditi ovde, ali možda negde drugde, nekom drugom prilikom.

Sali Runi: Kada kažeš da saosećaš sa piscem, to možda ima nekakve veze sa konceptom autofikcije, i odnosom između tog koncepta i onoga što nas dve radimo u svojim romanima. Naravno, kada čitam „Ovo niko ne pominje“, i ja istovremeno saosećam i sa likovima i sa piscem – saosećam sa nekim konceptualnim bićem u kome su sjedinjeni autorka i lik. I iako su moji romani nešto konvencionalniji, i ne očekujem od čitaoca da zamisli da su se događaji iz romana odigrali i u mom životu, princip iskrenosti i dalje važi.

Moglo bi se reći da kada pišem o fizičkom ili emotivnom bolu, sa čitaocem sklapam jednu vrstu prećutnog dogovora. On mi poklanja svoje poverenje, a ja mu zauzvrat obećavam da neću primoravati svoje junake da izdrže nivo bola koji bi nadilazio moje stvarno iskustvo. Kada bih nanela takav bol svojim likovima, osećala bih da sam zloupotrebila čitaočevo poverenje. Iako svoje knjige smatram klasičnim romanima, čini mi se da sam taj princip pozajmila iz autofikcije. Kada čitamo „Midlmarč“, od nas se ne očekuje da poverujemo da je Džordž Eliot lično doživela iskustva koja bi po intenzitetu bila jednaka onome što doživljavaju njeni junaci. U tom slučaju, to nije sastavni deo ugovora između čitaoca i pisca. Možda se taj koncept prvi put pojavio u modernizmu, da bi onda u autofikciji poprimio ekstremnu formu, jer neiskrenost narušava integritet takvih književnih dela. Možda iz tog razloga osećam izvesne simpatije prema autofikciji, iako se ono što ja pišem uopšte ne uklapa u tu tradiciju.

Ali iako moji romani od čitalaca zahtevaju nešto lično, u javnosti nikada ne govorim o raznim nedaćama koje sam doživela. Ne volim da pričam o sebi, a pogotovo ne u javnosti. Rado govorim o svojim knjigama, ako nekoga to zanima, ali moj privatni život je moja stvar.

Ponekad se pitam zašto sam odlučila da zauzmem takav stav. Mislim da je više nego očigledno da to nema nikakve veze sa strahom. Čini mi se – a verujem da si i ti to primetila – da u tome postoji izvesna doza agresije. U našem poslu čovek je često primoran, ugovorom ili na neki drugi način, da radi stvari koje inače nikada ne bi radio. Možda je ovo način da sačuvam ono malo preostalog ponosa? Ne! U javnim nastupima neću govoriti o svom životu. Možda to nema nikakvog smisla, ali radije ću umreti nego da im dam ono što traže.

Dobro si opisala moje ponašanje u restoranu. Redovno se tako blamiram. Ali u pravu si, zaista živim sa svojim junacima kao da su stvarni. Kada objavim knjigu, najviše se radujem što će i drugi ljudi imati priliku da ih upoznaju. Uvek se trudim da stvorim likove za koje će se čitaoci vezati na isti način na koji se vezujem za likove u delima drugih pisaca. Sve druge aspekte pisanja podređujem toj ambiciji.

Kada smo već kod toga, moram da kažem da su oni koji kritikuju moj stil pisanja u pravu. Moj stil zaista nije najbolji, ali verujem da to donekle ima veze sa činjenicom da su mi likovi najvažniji. U mojim romanima se ne radi o jeziku, već o ljudima i njihovim životima. Ako želim da napišem da moja junakinja zamišljeno zuri u plafon, sigurno neću provesti ceo dan smišljajući nove i neočekivane fraze kojima bih opisala ono što radi. Napisaću da zuri u plafon kako bih mogla da pređem na ono što se sa njom zaista dešava – u intelektualnom, emotivnom ili bilo kom drugom smislu. Moja proza zbog toga zvuči pomalo monotono i predvidivo – čak i nakon naknadnog doterivanja.

Mnogo toga mi ne polazi za rukom kada pišem. Zaista bih volela da sam bolji pisac, ali likovi i njihove priče su mi uvek na prvom mestu. Ne želim da ih pošaljem u svet nespremne. Ne želim da im se publika ruga i podsmeva. Oni su za mene stvarni i stalo mi je do njih. Pomalo je glupo i preoptimistično reći: „Ima tu jedan tip, sigurno će ti se svideti.“ Na kraju krajeva, postoji mnogo ljudi kojima se on uopšte neće svideti. Ili ga možda, zahvaljujući mom defektnom stilu, neće ni primetiti. Jedino mi preostaje nada da će, kada se prašina slegne, negde u nekom mirnom kutku, neko otvoriti moju knjigu, upoznati mog junaka i zaljubiti se u njega. Lepota takve ljubavi je razlog zbog koga pišem knjige.

Izvor: theguardian.com
Prevod: Jelena Tanasković
Foto: Grep Hoax