Priča koja spaja one koji su zauvek otišli i one koji su ostali: predstavljena knjiga „Ukus sunca“ Vesne Stanišić

Uz evociranje uspomena i snažne emocije, knjiga Vesne Stanišić „Ukus sunca“ predstavljena je u četvrtak 27. marta u kafeteriji Bukmarker knjižare Delfi SKC, koja je bila ispunjena do poslednjeg mesta.



Pored autorke koja je doputovala iz Švedske, gde već godinama živi, govorili su književnica Jasminka Petrović, urednik Dejan Mihailović, novinar Živoslav Miloradović, dok je odlomke iz knjige čitao dramski umetnik Milan Caci Mihailović.

„Ukus sunca“ Vesne Stanišić je memoarsko štivo o devedesetim, o iskušenjima i izazovima koji su zahvatili generacije naših iseljenika s početkom sukoba u bivšoj Jugoslaviji, napisano pronicljivo, dirljivo i mudro.

Ispričana u prvom licu, ova uzbudljiva sećanja prate iseljavanje glavne „junakinje“ sa porodicom u Švedsku, od bekstva njenog muža rezerviste sa „vojne vežbe“ 1991. (sa koje su bez pitanja slali rezerviste na bojišta u Hrvatskoj) i nepokolebljive odluke da tajno napuste zemlju, do švedskih logora za emigrante, sticanja novog građanskog statusa u borbi za dostojanstvo na ličnom i profesionalnom planu.

Urednik Dejan Mihailović predstavio je knjigu kao romaneskni narativ koji je napisan tako da izaziva jaku emociju pri prvom čitanju.

„Ta emocija me je podsetila na ovu koju osećamo poslednja četiri meseca sa studentskim protestima. I jedna i druga idu iz jedne vrlo važne stvari – nepristajanja. Mnogo je naših ljudi koji su tih godina morali da odu iz zemlje. Nažalost, mi koji smo ostajali smo na neki način pristajali. Sve donedavno, kada se pojavila nova generacija koja ne pristaje“, kazao je Mihailović.

Prema njegovim rečima, Vesnina priča je o borbi za ljudsko i građansko dostojanstvo i status u jednoj potpuno novoj zemlji, što je vrlo težak put.

Vesna Stanišić je ovom prilikom evocirala uspomene na 1995. godinu, kada je sebi i drugima rekla da „nema prava da ne napiše ovu knjigu“:

„Nikada nisam doživljavala da je ova knjiga o meni i o stvarima koje su se samo i jedino nama događale. Radije bih ukrala naslov koji već postoji, Mihizova ’Autobiografija o drugima’, jer je ovo delimično moja priča, ali je ipak svedočanstvo o svim tim ljudima koje smo voleli ovde i koji su imali svoje stradanje, i ljudima koje smo sreli tamo i zavoleli, koji su imali svoja stradanja. U tom cunamiju apsolutnog zla koje se te 1991. sručio na nas, želela sam da ostavim svedočanstvo o ljudima koji su ostali ljudi. Mnogo je lakše u zlu biti zao, mnogo je teže biti dobar!“

Književnica Jasminka Petrović je kazala da su ovo trenuci kada shvatiš da prisustvuješ nečemu velikom, a da je ova knjiga udžbenik iz istorije i književnosti.

„Dok sam čitala, imala sam osećaj da čujem Vesnin glas i da ona to pripoveda. Već nakon prvog pasusa ne možeš da ostaviš knjigu, ona te ščepa! Imala sam doživljaj da Vesna stoji naspram mene, priča mi i drži me za ruku, a kako se približavamo kraju knjige, već se grlimo i

u poslednjem poglavlju plačemo. Knjiga je duhovita, samokritična, meka, topla i stalno ste između smeha i suza, a na kraju ridaš! Ali to je onaj plač koji te pročišćava, čini te boljim, to je ono što poslednjih meseci svi osećamo“, ocenila je književnica.

Jasminka je dodala da je ova knjiga o ljubavi prema porodici, prijateljima, pozorištu, muzici, otadžbini, Pančevu, Švedskoj, Jugoslaviji, svetlosti, suncu…

„Vesni, koliko god da je teško, uvek je sa te svetle strane i to je knjiga o nadi koja nas sve vreme podržava, šalje poruku – ’Ne brinite, sve će biti u redu’. Imam osećaj kao da sam zaštićena. Kad ste s njom, vi se osećate bezbedno.“

Upitana da li su imali plan kada su se hrabro odlučili da odu na neizvestan put, Vesna je kazala da nisu, znali su samo gde ne mogu da se vrate.

„Postojala su dvostruka očekivanja koja, pretpostavljam, imaju i mladi danas – da će Evropa nešto učiniti, da neće dozvoliti da se desi rat usred nje. Ćutala je, kao što i danas ćuti. Ne mislim da će se desiti ista stvar, to je ćutanje Evrope iz neke računice koja se nije slagala sa našom tada. Ili sa našim ubeđenjem da mi radimo dobru, tačnu i pravu stvar i da će sav normalan svet to da podrži. Šta je tu čudno? Da sam znala šta me čeka, ne znam da li bih se usudila da nastavim dalje. Ali i dobro je da nisam znala, jer mi smo svi prilagodljivi, i kada se nađemo u nekoj situaciji, mi se dočekamo na noge. Niko od nas nije nesposoban. Pogledajte šta smo svi zajedno, i svako od nas pojedinačno, pregrmeli za sve ove godine. Snaga u svima nama je urođena, izuzetna je i sami sebe iznenađujemo na šta smo sve spremni“, navela je Vesna Stanišić.

Novinar Živoslav Miloradović bio je urednik nedeljnika „Pančevac“ i u pismima koje je majka glavne junakinje slala uvek su se nalazili isečci njegovih tekstova, koji su se prenosili u izbegličkim kampovima. Miloradović je takođe proveo čak 30 godina u emigraciji, ali u Italiji, te je i preneo svoja iskustva.

„Čitanje ove knjige za mene je imalo potpuno drugu dimenziju. Tražio sam tačke gde se podudaramo, naši emigrantski putevi su isti. Mi, emigranti, ljudi koji su otišli, ljudi smo bez kože. Nas mnogo toga boli: košulja, odelo... Veoma lako reagujemo na emotivne izlive koje sam našao u ovoj knjizi. Bilo mi je dosta teško da čitam pojedine sekvence. Mi smo to videli, to je duboko u našim dušama i zanavek smo ostali ranjeni“, kazao je novinar.

Snaga ove knjige je u tome, dodao je, što je Vesna dala jednu literarnu nadgradnju svemu, pa ju je čitao i kao roman:

„Emigranti se dele na dve vrste – na ljude koji kroz to stranstvovanje idu otvorenih očiju i gledaju oko sebe, gledaju kako da upoznaju svet oko sebe, i one koji gledaju pred noge da se ne sapletu, da zarade neki novac i da odu kući. Prvo pitanje koje emigrant sebi postavlja je: „Da li da se obrijem ili da se ubijem?“. Ukoliko je odgovor prvi, nastaviće napred, a ako je drugi, vratiće se odakle je došao. Mi nismo imali gde da se vratimo.“

Jasminka Petrović se složila sa njim, rekavši da, iako nikada nije živela van Beograda, takođe je osećala knjigu kao svoju:

„Zato mislim da je ona naša. Doživljavam je vrlo blisko. Uspela si, Vesna, da stojiš jednom nogom ovde sa nama koji nismo otišli, i sa ljudima koji su bilo gde izbegli. Knjiga je lekovita i

šalje poruku: ’Nisi sam’. Dok je čitaš, ona lagano ide, letiš, meni je asocijacija na lokvanj koji je spolja predivan, lagan, ali ima dubok koren. Knjiga je tako naizgled lagana, ali taj dubok koren te potresa.“

Vesna Stanišić je dodala da je oduvek imala potrebu da se svi njeni svetovi spajaju, i to ne samo u njoj, već se uvek trudila da inicira susrete.

„Zato mi je drago da knjiga ima taj efekat jer imam potrebu da kažem – sve je ovo jedno. Tlo pod nogama, koje god adrese, kad se izmakne, isti je osećaj. Kada govorimo o tome šta mi je nedostajalo – nedostajao mi je pekmez od šljiva i burek, pa sam naučila da ga pravim. Dakle, nostalgija je jedna pogubna stvar koju ja ne prihvatam. Život u tuđini pod pritiskom folkloraškog patriotizma je život koji se živi privremeno, i to je jeziva nesreća. Zamislite da svi živite privremeno sa spakovanim koferima u stanu koji ne želite da sređujete jer znate da ćete se dogodine preseliti. I tako provedete 50 godina života planirajući. Nisam ja izdajnik zato što sam raspakovala kofere!“, naglasila je autorka zaključujući:


„Meni nedostaju prijatelji, Pančevci, i svi drugi, onda volim kad dođem ili oni dođu, ali isto tako ovde mi nedostaju prijatelji iz Švedske pa ih spajam. Evo i ovom knjigom! Nemojmo dozvoliti da ikada ijedan mlad čovek iz ove zemlje ode zato što mora. Jer se nikada neće vratiti. Izbegavam da vučem paralele sa knjigom i današnjim protestima studenata. Ipak, strepnje, iskustvo, gorčina koje imamo nakon našeg iskustva, kada smo imali njihove godine, ne sme da zagadi ove mlade, da ih ne onemogući. Pustimo ih da sami steknu iskustvo i da rade kako oni znaju, neka idu svojim putem na svoj način.“