Priča o neraskidivom prijateljstvu jačem i od smrti: Jelica Greganović o Gorici Nešović i srcu koje se od tuge stegne kao grašak

„Svaki put kad vidim lonče na tufne, korpu, starke, ešarpu koja na nju liči, ja ću poželeti da joj ih kupim. I živeću sa njom u sebi. Jer idemo dalje.“



Jelica Greganović je nedavno objavila novu knjigu. Ali ne sama, već sa svojom Najboljom Drugaricom. Njihovu knjigu. Njihove priče. Priče koje nemaju kraj iako Najbolje Drugarice više nema. Ali samo fizički. Ona je tu. U svakom danu, osmehu, stranici knjige, pesmi na radiju. U svakom trenutku, u svakoj misli, u mirisu svakog cveća, u srcu. Najviše tamo. Drugačije ne može.

Znate svi Najbolju Drugaricu. Goricu. Goricu Nešović. Onu što nas je svakog jutra budila vedrinom, brinući da se toplo obučemo kad krenemo na posao, vodeći računa da ne zaboravimo da isključimo ringlu i da ponesemo osmeh kad izađemo iz stana. Skretala nam pažnju na to da ptice ujutru u Beogradu još uvek pevaju. Činila ovaj svet boljim mestom. I dalje ga čini.

Zna to najbolje Goričina Najbolja Drugarica. Jelica. I nisu za džabe velika ova početna slova. Ni sve što ćete pročitati u ovoj priči. Jer nemaju svi takvu Najbolju Drugaricu kakvu je imala Jelica. A ni Gorica. Nemaju svi prijateljstvo jače od smrti.

Izlozi knjižara u Beogradu i drugim gradovima su odnedavno prepuni Goričinih i Vaših priča. Na šta prvo pomislite i šta osetite kada prođete pored njih, a šta bi rekla Najbolja Drugarica?

Prvo na šta pomislim je da bismo sada nas dve sedele kod nje za velikim starinskim stolom kratkih nogu, u dnevnoj sobi, između dve šoljice kafe koja se još puši, sa punim činijicama njenih zdravih grickalica, vazom buketa cveća sa pijace i novom knjigom između svega toga zguranom. I bile bismo srećne. Njoj bi se sigurno dopala knjiga, od korica do unutra. Srkale bismo kafu uz zadovoljstvo što smo konačno napisale tu, više od decenije, planiranu knjigu. Ona bi me nutkala grickalicama, povremeno bi pomirisala cveće i planirale bismo promociju.

Samo da je moja Najbolja Drugarica još uvek tu. A nje nema i zato, koliko god bila srećna kad pogledam „Naše priče“, meni se istovremeno od tuge stisne srce kao grašak. Jer je nema. Doduše, sa tim ja nisam sasvim raščistila, meni je to još uvek nestvarno da uhvatim sebe kako se ljutim na nju jer mi se ne javlja, ne piše mi poruke, ne zove na kafu.

Koliko je ova knjiga za Vas posebna kada je dodirnete, pogledate, otvorite... njen miris, njena boja, duša, sve što je napisano u njoj... danas kada nje više fizički nema?

Ova knjiga je, zapravo, moje nemirenje sa tim da je nema, mnogo više nego osećaj da je trebalo da to uradim, da sam bila dužna da odradim ono što nas dve nismo stigle. A to u knjizi... to me je, uprkos mom pomenutom nemirenju, bolelo više nego što sam i smela da pomislim kada sam se spremala da sastavim rukopis. Tri puta sam morala da čitam njene priče, priče u kojima me često pominje, morala sam da se svaki put teram da shvatim da je više nema, zauvek. To „zauvek“ mi je potpuno nestvarno. Do te mere se ljutim na nju što je otišla, što je nema. Naša drugarica, psiholog i pedagog Jelena Holcer kaže da je to normalno, da je to u redu i očekivano, da je to dobro za mene. I ja joj verujem, ali i dalje ne verujem da mi se ne javlja jer je više i zauvek nema. Sumnjam da ću ikada u to i poverovati.



Šta se nalazi među njenim koricama? Koji deo života, kakav deo srca, kakva sećanja, koje uspomene?

To su „šarene“ priče, sasvim različite, namerno je tako, jer smo se tako dogovorile i kada smo pisale „Priči nikad kraja“. Pre svega, ona je želela da ne usklađujemo priče, da budu onakve kakav je i život, koji se sastoji od nespojivog. Da ima svega, i sreće, i tuge, i smeha, i nostalgije, i uspomena, razmišljanja i nedoumica... Da bude onako kao što je kad nas dve sednemo i pričamo bez reda i pravila, o svemu što nam na pamet padne, o svemu što želimo da ispričamo. Zbog toga sam tako sastavljala i nastavak, upravo izašlu knjigu „Naše priče“. Zato i zato što smo obe verovale da upravo tako i drugi funkcionišu, da će se i drugi pronaći u pričama i načinu na koji su sabrane u obe naše knjige.

Ima ova knjiga nešto što se čita između redova. Nešto što čoveka natera da je prigrli. Ne samo da je čita već da je oseća. Kako Vi to definišete?

Mislim da je to upravo zbog onoga što sam maločas napisala, zato što svi u sebi nosimo takve i slične priče. Naizgled su suviše obične da se od njih knjiga napravi, naizgledne sitnice. Ali baš sitnice su ono od čega su sastavljeni životi svih nas, kao i ljudi koji su pre nas živeli i posle nas će živeti. Velike stvari budu i prođu, često silno naruše naše živote, ali ma koliko bile potresne velike stvari, naši životi im se odupiru i, boreći se za opstanak, žive od sitnica. Avganistanski mislilac i pesnik Džalal al-Din Muhamed Rumi, koga danas svi prepoznaju kao jednostavno – Rumi, napisao je da mi nismo kap u okeanu, nego okean u kapi. Velike stvari su kap koja povremeno uznemiri naše okeane, ali mi, šta god da se desi, nosimo okeane u sebi i njima se branimo. „Naše priče“ su delić naših okeana, koje čitaoci pronalaze i u sebi.

Postoji li priča koje nema u knjigama, a zaslužuje da je čujemo?

Postoji. Priča koju je urednica knjige jako želela da stavi u ovu knjigu, ali ja nisam dozvolila. Jedna od priča koje sam napisala svojoj Najboljoj Drugarici otkako je otišla. Te priče i one o nama i našem druženju, još uvek nenapisane će jednog dana biti knjiga za sebe. To je moj drugi dug koji osećam prema njoj i naših više od četrdeset godina druženja. Mala je (nas dve smo jedna drugu zvale Mala, a u poslednje vreme i Baba, jer smo volele da pričamo fiksnim telefonima) pamtila i podsećala me na godišnjice našeg druženja. I uvek tim povodom pravila malo iznenađenje, od plehanog lončeta na cveće, do pite ispečene po novom receptu. Zato ću ja obeležiti naše druženje onako kako mislim da najbolje umem. Knjigom. Obećavam i njoj i sebi.

Kada se stavite u ulogu običnog čitaoca, šta je u „Našim pričama“ Vama najdragocenije, a kako biste je preporučili onima koji su je dugo čekali?

To je knjiga koja nas spaja, sve nas koji uživamo i primećujemo veličinu sitnica od kojih se sastoje naši životi. Moji čitaoci mi često pišu da osećaju da sedim u njihovoj dnevnoj sobi i pišem o njima. Verujem da taj osećaj imaju i kad čitaju Goričine priče. „Naše priče“ nisu knjiga samo o nama, to je knjiga i o svima vama koji se u njoj pronađete.

Knjiga „Priči nikad kraja“ je, kažu čitaoci, bila ona koja se ne vraća prilikom pozajmljivanja. Pišu da će i sa „Našim pričama“ biti isto, gotovo se plaše. Fascinantna stvar! Šta je, po Vašem mišljenju, razlog tome?

Mislim da je razlog upravo to što čitaocu ono unutra napisano, u obema knjigama, daje osećaj da je njihova. U svakom smislu. Verujem da je najčešće ne vraćaju vlasniku ne zato što su zlonamerni, nego zato što knjigu osećaju kao svoju. A zaista mnogo ljudi se žalilo i meni i Gorici da ne mogu da se nakupuju knjige „Priči nikad kraja“, jer pozajme ili ostave na poslu, na stolu, i knjiga nestane, ne vraća se. Zbog toga su neki jednu svoju sakrivali, a imali drugu za pozajmljivanje i rizik da je više ne dobiju nazad. Sudeći prema onome što mi pišu već sada, a nova knjiga je još vrlo mlada, isto će biti i sa „Našim pričama“.

Gorica kaže: „Naša istorija ne bi stala u jednu knjigu, a međusobno razumevanje ne bi moglo da se opiše ni sa bezbroj reči“. Možete li vi, ipak, da pokušate?

Ja već pokušavam, ali znam da neću uspeti taman da još tri života živim. I ne mislim da je to samo naš slučaj, ni nas pojedinačno, ni nas zajedno u našem druženju. Samo da ponovim Rumijevo – „Mi smo okean u kapi“. Može li okean da se sipa u čašu?

Jeste li otišle zajedno na more ili je ta želja, nažalost, ostala neispunjena?

Nas dve smo samo jednom bile zajedno na moru, i to radno. Tada smo radile u omladinskoj radio-emisiji „Ritam srca“ (od koje je nastala B92). Redakcija nam je bila u Domu omladine, u kom je bilo i sedište Ferijalnog saveza. Ferijalni savez je smislio da smo nas dve idealne za to da nas zaposle da animiramo ekipe mladih sportista, koji idu organizovano na more, u Bašku Vodu. Oni su nam platili, a mi smo smišljale kvizove, društvene igre, razgovore... i usput smo zajedno, tada jedini put u životu, bile na moru. Posle toga smo sve vreme pričale i planirale da odemo opet, ali eto... nismo. I nikad to neću prežaliti.

Pisali ste o moru. Kažete: „Šta god da odlučiš, nekako na isto izađe – tuga. Taj poslednji dan je nešto što neobjašnjivo brzo prođe, prosto nestane“. Čini se, ponekad, kao i život. Kako nosite tugu, a šta čini Vašu sreću?

Svi mi se teško borimo sa tugom, nisam ja tu ništa bolja od drugih. Za mene je humor najbolji način za borbu protiv mnogih saplitanja od strane života, pa tako i protiv tuge. Osmeh i smeh mogu da izleče mnogo toga naizgled neizlečivog. Problem sa tugom je što je humor ublaži, ali tamo negde duboko u vama ona i dalje čuči, gadura neće da ode. Ali i to je život. A sreća... moje sreće su male sreće, one gore pomenute sitnice, sve ono što na prvi pogled izgleda suviše obično, a u stvari u tome se krije mala sreća. Sreća po sreća, nakupi se, samo ako čovek želi i hoće da vidi male lepote i male sreće oko sebe.
 
Kako danas izgledaju Vaše priče sa Najboljom Drugaricom?

Rekla sam vam gore, sad se uglavnom svađam sa njom. Njena velika fotografija stoji na mojoj polici sa knjigama. I svako jutro joj se ja, što bi ona rekla „kao nenormalna“, javim, a tokom dana umem i da se posvađam sa njom. Jer nismo se nas dve tako dogovorile da ode preko reda. Nije to u redu...

Šta će u Vama zauvek ostati bez kraja, kao i sve ove priče?

Nedostajanje. Nedostajanje bez kraja, kome nijedna priča, nijedna knjiga, nijedna misao ne može da stavi tačku.

Knjiga se završava Goričinim rečima: „Idemo dalje“. Koliko je to, možda, podstrek za sve Vaše buduće korake i na koji način?

Tako što svi mi njeni i bliski, i bliži, i dalji idemo dalje od dana od kog je nema. Život. A ja, ja ću se truditi da je drugi ne zaborave, mada sumnjam da je to verovatno. I čekaću da mi se javi. I svaki put kad vidim lonče na tufne, korpu, starke, ešarpu koja na nju liči, ja ću poželeti da joj ih kupim. I živeću sa njom u sebi. Jer idemo dalje.
 
Autor: Dejan Ćirić
Izvor: 24sedam