Priča o slobodi i zajedništvu

Andrija Jonić je mladi pisac i autor knjige „Refren“, u kojoj se trudi da se otisne u nepoznato, i da kroz relativizovanje vremena, prostora i svega što poimamo kao našu stvarnost, uđe u sopstvene dubine u kojima zvezde sijaju snažnijom svetlošću, preplićući se sa morima, gradovima i snovima. Put kojim se ređe ide i potraga za odgovorima koje ne žele svi da čuju, inspirisali su nas da detaljnije popričamo o knjizi, samom autoru, njegovim uverenjima i univerzumu koji se krije u svakome od nas.



Zanimalo me je da li su određeni pisci uticali na Andriju prilikom stvaranja „Refrena“ (Laguna) i zašto je izabrao fikciju i fantastiku kako bi preneo svoju poruku i kritičko mišljenje. Odgovorio mi je da je ideja za pisanje knjige bila čista samospoznaja. Ipak, ne isključuje ni mogućnost da su neke od ranije primljenih informacija pronašle svoj put iz, kako kaže, nesvesnog, pravo do papira. „Volim da kažem da 'Refren' u sebi nema trunku fikcije i fantastike. 'Refren' je, nažalost, naša realnost.” U jednoj noći koju pripovedač romana provodi uz čašu vina rashlađenu snegom s prozora, niotkuda se pojavljuje misteriozna žena… I tako počinje „Refren“. Sagovornik mi objašnjava da je njegova prva inspiracija ušetala kroz prozor, baš kao što je napisano u njegovoj knjizi. Od tog trenutka, kaže, u njegovoj glavi inspiracija neprestano šeta, priče se same razvijaju, a likovi stalno razgovaraju, dolaze i odlaze bez najave. Jedina strepnja koju ima jeste ta da li će ga čitaoci razumeti dovoljno dobro da zaista nešto promene u sebi i oko sebe. Sagovornik i sada radi na novom romanu, ali i na projektu Kvazar koji ima za cilj podizanje nivoa svesnosti pojedinaca u vezi sa „destruktivnim i veštačkim svetom“ u kome živimo. Ipak, zbog težnje da se uklopimo baš u taj veštački svet i sistem, potiskujemo svoje potencijale i talente. Ono što ljudi nazivaju talentom, Andrija naziva spojem okolnosti i uložene energije. Kaže mi: „Za Mocarta se priča da je bio čudo od deteta, ali realnost je da je on samo jedan od retkih koji je u to vreme posedovao klavir. Dakle, za ostvarivanje ’talenta’ bitne su okolnosti (početne mogućnosti), pre svega, a zatim uložena energija da se određene želje i potrebe ostvare. Ja od svojih želja ne bežim, a potrebe su mi prilično jednostavne, tako da se može reći da mi polazi za rukom da sve to nekako uklopim.“ Sve što mi je ispričao, podstaklo me je na razmišljanje da li je osnovna potreba čoveka da ostavi trag za sobom i da li naš život ima smisla ukoliko ga proživimo ne ostavljajući nikakvo nasleđe. Andrija mi je objasnio da ne postoji nikakva urođena potreba za nasleđem, jer, kaže, život ništa konkretno ne traži od nas. Nastavlja govoreći da „ako bi ljudi sutra nestali sa planete, ništa se spektakularno ne bi dogodilo, jer ne bismo bili prvi, a ni poslednji u toj smeni oblika života. Veoma je važno shvatiti da univerzum nema plan za nas, nema predodređeni smisao i ne zna da nas nabroji sve po imenima, pa ipak, mnogima je lakše da žive s uverenjem kako se sve odvija po nekom unapred zadatom planu, nego da rade na sopstvenom planu, da ga stvaraju. Smisao nije nešto što je unapred zadato, već opcija koja može da se uključi, ali i ne mora. Izmisliti smisao, u tome je smisao.“
 
 „Ti baš smešno razmišljaš – reče ona. – Ocene nisu merilo ničega. Kaži mi, želiš li da pišeš?” Jedna od rečenica iz knjige „Refren“. Da li smo sebe previše ograničili merilima, normama, ocenama i kako da iskažemo „svoju“ istinu?

Iz nekog nepoznatog razloga mi volimo da nas sopstvene kreacije pojedu. Na početku, čovek dozvoli svojim izmišljotinama da ga ograniče, a nakon nekog vremena, one ga obuzmu do te mere da ih čovek predstavi sebi kao jedinu realnost, kao jedinu istinu. U ratu, jedna vojska strogo veruje da ubijanjem druge vojske ostvaruje „svoju istinu“. Druga vojska napada i ubija tu „suparničku“ vojsku, verujući, sa druge strane, u neku „sopstvenu istinu“. Međutim, koja od tih „istina“ je prava? Nijedna, jer to nisu istine, to su uverenja. Ne postoji „moja istina“, već samo sopstveno, vrlo često neutemeljeno i potencijalno promenljivo uverenje koje nazivamo pogrešnim imenom, imenom koje označava nešto finalno i uzvišeno. U datom primeru, kakav god da je ugao posmatranja jedne ili druge vojske i svakog pojedinca u njoj, postoji samo jedna prava, izvorna istina, koja je isključivo globalna i glasi: rat prouzrokuje nepotrebna stradanja i ostavlja tragove nemira koji remete harmoniju. Ako zastanete na mestima na kojima su se dogodila velika stradanja, primetićete da je tu priroda utihnula i osetićete istog trenutka da tu nešto nije u redu. Dakle, prvo shvatanje, a zatim spoznaja da ne postoji „moja istina“, već naše zajedničko postojanje, divno postojanje, koje mi činimo nepodnošljivim, e, to nama treba.
 
Kako bi bolje funkcionisali, ljudi su pojednostavili stvari, stvorili sistem koji ih neretko ograničava. Na koji način da se uravnotežimo između želja i ograničenja, mehanizma po kome se ponašamo i sopstvene prirode, a da ne naudimo drugima, pa i sebi?

Od trenutka kada je rođen, čovek je osuđen na to da, svesno ili nesvesno, povređuje sebe, pa i druge. Čak i u situacijama kada ne želimo nešto da uradimo kako ne bismo povredili sebe, to može izazvati povredu emocija nekog drugog. Povrede koje nisu zlonamerne jesu „povrede koje uče“, a one su svakako nužne u emocionalnom razvoju svih nas. Međusobni odnosi nikada neće biti, i ne treba da budu, do te mere ukroćeni da niko nikoga ne povređuje, jer bi to stanje bilo do te mere sterilno, da mi više ne bismo bili ljudi. Nemoguće je živeti bez međusobnog povređivanja, ali je moguće osvestiti sebe do te mere da nanete povrede ne budu zlonamerne. Naravno, postoji još jedan važan faktor u svemu tome, a to je osećaj za druga bića. Prolazimo kroz doba u kome se živi „onlajn“, u kome su odjenom svi preterano uvredljivi i osetljivi, a nikoga ne zanima što na svetu postoji tri miliona klanica i što uništavamo prirodu brzinom koja je zastrašujuća. Nismo sami na ovoj planeti, već postojanje delimo sa ostalih 8.7 miliona živih vrsta na planeti. Da, toliko ih ima. Potrebno je razumeti da balans sa sobom i sopstvenom vrstom dolazi od balanasa sa okolinom i drugim vrstama koje nas okružuju.
 
Mislite li da je isticanje sistema kao prepreke za slobodu zapravo opravdanje onih ljudi koji ne znaju kako da budu slobodni i idu linijom manjeg otpora?

Ljudi pronađu svakakva opravdanja ako žele, međutim, sistem je realan problem svih nas bez obzira na to da li ga neko uzima kao opravdanje ili ne. Nema svesnosti tamo gde su zastave, nema ljubavi dok postoje nacije, niko nije slobodan dok postoje granice.
 
Na koji način gradsko dete otuđeno od prirode uspostavlja vezu sa instinktom, emocijama i ljubavlju kao pokretačkom silom?

Mnogo puta sam čuo kako su gradovi krivi za otuđivanje ljudi od prirode. Jedno vreme sam čak i verovao u to. Sada znam da to nije istina, jer je nastanak gradova samo jedna tačka u prirodnom poretku stvari. Nijedan grad nije kriv za naše nedostatke. Ne zaboravite da mi stvaramo i uređujemo gradove prema sopstvenoj slici. Kada živimo za posao, gradovi izgledaju poslovno; onima koji su privrženi zlatu i „skupom“ životu, gradovi sijaju jače od sunca. Trenutni koncept funkcionisanja gradova je problem koji samo preslikava naše unutrašnje stanje, a ono je prepuno otuđenosti i toksične brzine koja se uvukla u sve pore našeg organizma. Trenutno, svaki pokušaj spajanja sa prirodom može da bude želja, ali ne i stvarnost. Čovek će se vratiti prirodi onog trenutka kada zbog prirode bude bio spreman da odbaci trenutno ustaljeni društveni sistem. Kada čoveku priroda postane zaista važna i kada rad na harmoniji postane deo naše svakodnevice, gradovi će u sebe vratiti prirodu i ispratiti čoveka u svakom koraku. U to budite sigurni.
 
Knjiga „Refren“ nosi i ideju da su dečji umovi čistiji i oslobođeni od strahova, predrasuda, etiketiranja, ali i sistema u kome živimo. Da li postoji način da sačuvamo svoju dečju kreativnost, maštu i slobodu u, ponekad, sivoj svakodnevici?

Izbacite televizor iz kuće, a zatim ograničite sebi isprazno i iscrpljujuće piljenje u društvene mreže na svega deset minuta dnevno. Popričajte sa sobom o tome koja vas vrsta umetnosti zanima i uložite koliko god možete energije da se to pokrene. Posmatrajte drveće, sneg i ptice. Čitajte knjige i družite se sa ljudima koji ne pričaju o sportu, politici i trendovima. Naravno, nećete biti u potpunosti slobodni, ali će promene biti vidljive i prijaće vam.
 
Koje je Vaše mišljenje u vezi sa balansiranjem između čulnog, mentalnog, emocionalnog i duhovnog zadovoljenja? Kako izbeći krajnosti?

Krajnost, kakva god da je, predstavlja opasno odredište. Preispitujte sve i svakoga oko vas, i taman kada mislite da ste nešto spoznali i da je to „sto odsto tako”, vratite se na početak i preispitajte ponovo. Nikada nemojte da prevagnete ni na jednu stranu. Uklonite iz glave sve idole, uzore i „učitelje“. Religije širom sveta su čist primer koliko je opasno kada čovek strogo veruje u jednu „istinu“, ne dopuštajući pritom drugim informacijama da se u njemu razviju i iskažu.
 
„Jedan trenutak tebe imao sam samo ja.“ Misao iz oslobađajućeg ljubavnog pisma u „Refrenu“ trebalo bi da pomiri sve naše emotivne nemire, dajući nam do znanja da ljubav zapravo zauvek ostaje u nama, i traje večno kao univerzalna energija, koja samo menja svoj oblik. Kako da na pozitivan način iskoristimo tu energiju i ne dozvolimo da nas emocije ruiniraju?

Odrasli smo sa pričama o prinčevima i princezama, a ne na realnom poimanju životnih okolnosti. Niko se nije rodio za nas, niko nije naša „sudbina“, već se to mogućnosti, bez krajnjeg cilja i namere, svakoga dana prepliću, pale i gase, rađaju i umiru. Ujed zmije otrovnice se neće poništiti plakanjem, padom u depresiju, kukanjem ili meditacijom, već prethodnim saznanjem kako stvari funkcionišu. Sve što se nalazi u ovom univerzumu je proces i kreće se i funkcioniše na određeni način. Treba razumeti prirodu stvari. Energija ljubavi nije ništa više od procesa koji ima svoj način funkcionisanja. Sve što je potrebno jeste spoznaja da nam druga osoba ne pripada, da nije „naša“. Mi ne posedujemo druge ljude, čak i sopstvena tela dobijamo na privremeno korišćenje. Kao i za sve drugo, zahvalite na lepim trenucima, zahvalite na lošim trenucima, a zatim krenite dalje. Spoznaja da nismo rođeni samo za jednu osobu sama po sebi predstavlja mir i zadovoljstvo, jer više nikoga, pa ni sebe, ne pretvaramo u zatvorenika sopstvenog zatvora. Tada, umesto da verujemo da je neko „prava osoba“ za nas, što u startu uslovljava um (on tada sam sebi pripoveda bajke koje želi da čuje), mi pronađemo osobu o kojoj nemamo nikakva predubeđenja i gradimo nešto pravo sa njom. Takav odnos je mnogo dublji i iskreniji.
 
Želja za posedovanjem drugih ljudi i stvari, uništavanje prirode i naše planete predstavljaju dugotrajan proces, koji se nastavlja. Da li, ipak, mislite da postoji tračak nade da će naše društvo postati ekološki osvešćeno i humanije?

Tračak nade uvek postoji, ali društvo neće postati humanije sve dok kolektivna osvešćenost ne zahvati dovoljan broj ljudi, tako da se iskorene prastara verovanja i ubeđenja, a ponajviše misao da je sve podređeno ljudima. Tek tada, ovaj nepraktični sistem koji smo stvorili, zastareo i u svojoj suštini izopačen, počeće da se urušava i prekraja, a iz njega će izroniti jedan drugi sistem koji će, pored toga što će biti lišen zastarelih i veštački izazvanih emocija, nositi u sebi jednu potpuno drugačiju suštinu – čovek neće služiti sistemu, već sistem čoveku.
 
Šta kao pojedinci, a šta kao grupa možemo učiniti da se probudimo iz apatije, da prestanemo da ponavljamo greške iz prošlosti kao neki refren, i da promenimo svoju realnost?

Kako bi se stiglo do bilo kakve grupe ljudi koja zaista može nešto da promeni, potrebno je da prvo svako ozbiljno poradi na sebi. Apatija je proizvod toga što smo sve ponuđeno prihvatili, duboko usvojili i na kraju prišili za sebe. Kada se čovek učauri u sopstvena uverenja, hodajući kroz jedan isti dan koji se ponavlja, i kada prisvoji sve pažljivo pripremljene dogme društva, on postane statičan, odaljen i otrovan. Recept protiv ove pojave bi glasio ovako: preispitivanje svih uverenja, dobijanje nove spoznaje, preispitivanje nove spoznaje, i tako u krug. Život sam po sebi nije statičan, zbog čega bismo mi bili?
 
Tekst: Lena Sudar
Izvor: Sensa