Možda to nije najbitnije, ali sigurno će se javiti pitanje: šta je zajedničko delima koja su se našla
u četvrtoj knjizi dramskih tekstova
Dušana Kovačevića?
Na prvi pogled drama čija je radnja smeštena u kontekst konkretnog istorijskog događaja nema mnogo sličnosti sa dramama u kojima prevladava društvena, ideološka, pa i psihijatrijska tematika, a naročito je teško uočiti sličnost između tri višedelne drame i dramske minijature od svega dve stranice, koja u vidu zaključka zatvara knjigu.
Započet dramom „Sveti Georgije ubiva aždahu“, koja je napisana 1986. godine, a tematizuje početak Prvog svetskog rata u jednom posavskom selu na srpsko-austrijskoj granici, zbornik se nastavlja dramama „Klaustrofobična komedija“ i „Urnebesna tragedija“, koje obrađuju vreme i prilike tokom kojih su i napisane (1987, 1990), a završava se jednočinkom (ili
jednoscenkom) pod nazivom „Ponoćna poseta“, napisanom na koncu dvadesetog veka (1999).
I upravo je dvadeseti vek prva bitna činjenica koja povezuje četiri Kovačevićeve drame, jer apsurdni dijalog u „Ponoćnoj poseti“ – čime je simbolizovano opšte nerazumevanje i neprepoznavanje među ljudima – sasvim je logičan završetak jednog stoleća koje je otpočelo tako što je već ranjena i obogaljena zemlja bačena u novi ratni sukob, premda prethodno nije raščistila račune u sopstvenom dvorištu.
Zaboravnost i otuđenje kao dominantni motiv „Ponoćne posete“ potpuno su normalna posledica porodičnih razdora i paranoičnih napada kojima obiluju „Klaustrofobična komedija“ i „Urnebesna tragedija“, čija se radnja dešava uoči sloma totalitarnog režima, koji je ostavio nesagledive tragove i na dušama svojih pristalica i na dušama svojih protivnika.
Fatalna kriza identiteta jednog dečaka iz „Urnebesne tragedije“ neminovno dovodi do amnezije iz „Ponoćne posete“, koja iziskuje ponovno vraćanje u prošlost ne bi li se pronašli razlozi takvih apsurdnih pojava.
I premda „Sveti Georgije ubiva aždahu“ ne može dati sve tražene odgovore, ipak se naziru uzroci brojnih nedaća koje će snaći i pojedinca, i narod, i državu nakon vremena opisanog u toj drami, koja je samo uslovno istorijska, a zapravo se mnogo više bavi psihološkim profilima svojih junaka i intimnim odnosima unutar porodičnog kruga.
Sama je porodica još jedna nezaobilazna konstanta Kovačevićevih drama, pa se kroz napete razgovore između oca i sina, brata i brata, dede i unuka, muža i žene razobličavaju tragedije mnogo većih razmera, jer i nacionalne katastrofe često vuku korene iz naizgled sitnih porodičnih razmirica.
Stoga se i „Klaustrofobična komedija“ i „Urnebesna tragedija“ donekle mogu smatrati istorijskim dramama, tim pre što je pisac uhvatio jedan prelomni istorijski momenat i predstavio ga na satiričan način, i to kroz scene koje lede krv u žilama koliko su pune realizma, pa i naturalizma.
Bez obzira na to što Kovačević postupke svojih likova često dovodi do karikature, pa i do groteskne fantastike, on pomoću svojih dela čini ono što je i navedeno ispod naslova „Klaustrofobične komedije“, a to je da se pozorištem „potkazuje život“.
Tokom petnaestogodišnjeg perioda iz kojeg potiču četiri navedene drame, pozorišna scena i jeste bila najefektnije sredstvo za prikazivanje, pa i
potkazivanje onoga što se nije smelo reći eksplicitno, a iskonski bes, koji se taložio još od vremena odvijanja radnje prve drame, jedino se i mogao pretvoriti u urnebes, s tim što su komedije tada obolele od klaustrofobije, a njihova se urnebesna nota preselila u tragedije.
Autor: Dušan Milijić