Mada je živela u vreme između dva svetska rata kada nije bilo najsigurnije ni kretati se po sopstvenom kraju, srpska književnica i dobrotvor
Jelena Dimitrijević (1862–1945) imala je za to doba neverovatnu hrabrost da se u sedmoj deceniji života uputi na put oko sveta. Za razliku od današnjih televizijskih putopisaca koji razne svetske destinacije obilaze na Diskaveriju i Nacionalnoj geografiji s kamerom u rukama i dronovima iznad glava, Jelena je za beleženje svojih avantura imala samo svesku i olovku i kao logističku pomoć – samo sebe samu. Poznata su njena „Pisma iz Niša“ gde je opisala tamošnje hareme, „Pisma iz Soluna“, „
Novi svet ili U Americi godinu dana“, ali je najčuvenija po poslednjoj knjizi koju je uspela da napiše – „Sedam mora i tri okeana“ koju je Laguna objavila u dva dela. U njoj Jelena, koja je neustrašiva kakva jeste bila za vreme Balkanskih ratova radila na frontu kao bolničarka, opisuje svoj veličanstveni put oko sveta za manje od godinu dana.
Nakon što je u prvoj knjizi posetila Egipat i Bliski istok, u drugom delu odlazi tamo gde u to vreme verovatno nije kročilo mnogo srpskih žena, pa ni muškaraca – u Indiju, Kinu i Japan. Knjiga, koja je inače pre nekoliko godina spasena od uništenja tako što je tim lingvista dve godine radio na digitalizaciji oštećenih, izbledelih i požutelih stranica originalnog rukopisa, donosi Jelenine opise etnoloških i psiholoških profila stanovnika raznih zemalja, kao i mnoge njene lične kosmopolitske, ali i nacionalne stavove. Ne libi se ni da iskritikuje istorijska događanja koja su mnoge od azijskih naroda izlagala nečovečnoj surovosti kolonijalnih sila, pored same majke prirode koja ih izlaže sopstvenim svirepostima. Kao posvećena feministkinja, Jelena se posebno osvrće i na sudbinu žena. Zanimljivo je da je na svojim putovanjima kao predstavnica male zemlje koja je zadivila svet svojim junaštvom u Velikom ratu, Jelena posećivala i razne carice, princeze, maharadže, pa čak i čuvenog pesnika
Tagorea.
U Indiji, kojoj je posvećena gotovo cela druga knjiga, dočekuje je paklena omorina od preko 55°C, zbog koje u obilazak Bombaja tokom dana, u razgledanje njegovog egzotičnog šarenila, može da se ide samo kolima i to sa posebnim šeširom širokog oboda na glavi, ali je zato u trenucima predaha u raskošnom hotelu u kojem je odsela čeka svakovrsna indijska hrana i rajsko voće koje će nam Jelena temeljno i s ushićenjem opisati.
U pećinama na ostrvu Elefantina u Indijskom okeanu klanjala se Brami, Višni i Šivi, pila kokosovo mleko zaslađeno sokom ananasa, srela se s kobrama, obišla gradove radža i maharadža u Radžputanu, posetila Džajpur i Delhi, prestonicu vicekralja Indije. U Kalkuti je tražila Tagorea i razgledala majmunske hramove. U aprilu 1927. godine dospela je i u Zemlju izlazećeg sunca – savršeno vreme za posetu Japanu jer tada upravo cveta
sakura – trešnjin cvet – kada cela zemlja zamiriše na ružičasti behar.
Ono što ju je pratilo na svim ovim putovanjima bilo je strahopoštovanje Azijaca kada bi čuli da potiče iz junačke Srbije, zemljice koja je u ratu potukla Golijata! Čitavo bogatstvo uspomena s osam meseci putovanja smestila je, kako sama kaže, „u riznicu što se zove svest“ i potom pretočila u rukopis koji se, evo, čita i stotinu godina kasnije spasen od zuba vremena trudom i zalaganjem naših stručnjaka.
Autor: Miroslav Bašić Palković