Kako smo već najavili, novi roman Vargasa Ljose se ne bavi fiktivnim likovima ili donekle poznatim i proživljenim iskustvima, već govori o istorijskim ličnostima – utopistkinji Flori Tristan i slikaru Polu Gogenu. U svakom od autorovih romana susrećemo se sa novom tezom, moralnim načelom ili dilemom. „Raj na drugom ćošku“ govori nam o dvoje ljudi koji nisu živeli u istom vremenu, a samo su delimično živeli na istom prostoru, premda je Gogen bio unuk Flore Tristan. Flora Tristan će preminuti u Bordou 14. novembra 1844. u svojoj četrdeset i prvoj, a Gogen 8. maja 1903. godine na ostrvu Hiva Oa, u svojoj četrdeset i petoj.
Ali nije samo porodična priča i povezanost sa Peruom ono što je privuklo Vargasa Ljosu. Oba lika moraju da se bore za svoje ideale, bilo da je u pitanju mirna radnička pobuna i feministički pokret ili umetnost kao želja za savršenstvom. Flora Tristan je zbog onovremenog položaja žena, bila žrtva surovog muža, kog će na kraju napustiti. Njena borba za ženska prava odigravala se istovremeno sa borbom za odbranu radničke klase koju će bolje upoznati na putovanjima po Francuskoj sa komitetima kojima je upravljala. Njena odbojnost prema intimnim odnosima, uprkos nekolicini homoseksualnih iskustava, proističe iz nasilja pretrpljenog u braku. Sa druge stane, Gogen je bio pobornik seksualnih sloboda kao vida veličanja onog primitivnog, što će ga navesti da napusti svoj lagodni život brokera na berzi, supruga i oca petoro dece i posveti se zakasnelom zvanju umetnika i tako stići sve do Južnih mora. Gogen će biti buntovan umetnik i oboleće od sifilisa, dok će Flora u grudima nositi metak koji je njen sutrug ispalio u nju.
„Raj na drugom ćošku“ može se posmatrati kao spoj dve paralelne biografije. Najveći izazov za autora bio je da ove biografije pretoči u roman, služeći se Foknerovom tehnikom naizmeničnih poglavlja i prelaza iz jednog vremenskog toka u drugi, tako da likovi ožive na stranicama i da nas kroz svoja sećanja upoznaju (sa istorijske i geografske strane) sa egzotičnim ambijentom u kome se radnja odvija. Pripovedački glas se smenjuje od objektivnog izlaganja do drugog lica, čime se stiče utisak podvojenosti pripovedača. Vešto upravlja vremenskim tokovima i prostornim odrednicama, a naročito ispreturanim sećanjima. Ova stilska sredstva čine da ponekad mislimo da je pred nama autobiografija. Flora Tristan će se kretati u utopističim socijalističkim krugovima, a njen pripovedački glas nas vodi i do Engleske, gde će ostati zgrožena uslovima u kojima žive radnici, njihovim predugim radnim vremenom i neljudskim uslovima u prostorijama u kojima su zgurani zajedno žene i deca. Obučena kao muškarac, takođe će nam pokazati i perverzne sklonosti buržoazije.
Ali čitava atmosfera izgrađena je i zahvaljujući velikoj raznolikosti likova koji okružuju junake priče, kao što su Gogenove tahićanske ljubavnice i Florina ljubavnica Olimpija, zvana i „Andalužanka“. Gogen, ili Koke, bezuspešno će pokušati da izvrši samoubistvo arsenikom. On je kontradiktorna ličnost: kada stigne na ostrva deklarisaće se se kao protivnik Kine, ultrakatolik ili angnostik; pobornik seksa, slep od bezimene bolesti od koje je i umro. Flora, poreklom iz Perua, odazi sa porodicom u Arekipu, a njihovo putovanje puno peripetija može se porediti sa scenama iz nekog avanturističkog romana. Ali ono što najviše pleni pažnju su opisi grada, lik njenog rođaka, (bila je nezakonito dete), opisi mirnog manastirskog života, svedočanstva o pobuni 3. marta 1834. godine, kao i lik njene rođake Dominge, koja je pobegla od života posvećenog veri. Florina razmišljanja u kući don Marijana Gojenećea otkrivaju njen osećaj krivice: „Kakvu li je facu napravio don Marijano Gojeneče čitajući u 'Lutanjima jedne parije' istinu o lažima koje si ga naterala da proguta? Ispostavilo se da je neiskvarena i čista nećaka kojoj je platio put u Peru nečasna supruga i majka koju traži policija! Sigurno je otišao da se ispovedi pritiskajući te večeri još više kostret uz svoje bolešljivo telo “.
Skokovi kroz vreme i prostor će omogućiti pripovedanje o Gogenovom prvom kontaktu sa impresionistima, početku njegovog dvostrukog života, njegovom odnosu sa Van Gogom, privlačnosti koju je osećao prema mahusima (muškarcima koji se oblače i ponašaju kao žene) i iskustvima koja je imao sa njima, kao i o dečjoj igri Raj, po kojoj je roman i dobio naslov. Što se Flore tiče, čitamo o njenom kontaktu sa Furijeom, slučajnom sustretu sa Karlom Marksom, koketiranju sa pukovnikom Bernardom Eskuderom. Ali dok nas jedan vremenski tok vodi u sredinu Lamartina i Viktora Igoa, junak drugog toka je upoznat sa delima Poa i Malarmea i istovremeno uspostavlja novi koncept savremene umetnosti. Novi roman Vargasa Ljose dokazuje njegovu sposobnost da na maštovit način rekonstruiše prošlost i da nama, čitaocima dozvoli da dođemo do različitih i ponekad kontradiktornih moralnih zaključaka.
Izvor: elcultural.com
Autor: Hoakin Marko
Prevod: Sonja Laštro