Da inteligencija boksera, koja je često bila potcenjena jer oni trpe udarce u glavu pa valjda otežano misle, ne treba da bude uzeta baš zdravo za gotovo poznato je još od doba kada je
Muhamed Ali bio doživljavan kao „najveći“ u „plemenitoj veštini“. Njegova sposobnost da na pitanja novinara odgovara u rimovanim stihovima izmišljenim na licu mesta ili odlična i brza percepcija skrivene zlobe u iskazima sagovornika, kao i odbijanje da ide u rat u Vijetnamu po cenu zatvora, a kasnije i humanitarni i aktivistički rad, znatno su podrili predrasude o bokserima. A onda se pojavio
Majk Tajson (1966). Već same njegove izjave, poput „Sve ispravne stvari činio sam iz pogrešnih razloga“ ili da je mrzeo sebe ali je morao da se pretvori u sopstveni imidž kako bi opstao, navode na razmišljanje jer sadrže, u najmanju ruku, tragove filozofije. Sklonost suvislosti i otklon spram enormne fame nisu jedine sličnosti Tajsona s nekada „najvećim“.
Poput Alija (ranije Kleja) i Majk je afroamerički katolik koji se preobratio u islam (sada se zove Malik Abdul Aziz); obojica su odležali zatvor. Razlozi za to su, doduše, bili različiti. Nisu to jedine razlike: Tajson je kao dve godine mlađi trijumfovao u kategoriji u kojoj je bio najmlađi šampion ikad i za razliku od Alija, koji je stvaralački „dobacio“ do dva muzička albuma, napisao je iskrenu autobiografiju. Što je u odnosu na po jedan komički i edukativni LP Muhameda Alija maltene isto što i Majkova superteška kategorija u odnosu na tešku „najvećeg“. Može da deluje da je Tajson „apgrejdovana verzija“ Muhameda Alija.
Vrlo je inteligentna Majkova odluka da za pisanje, tačnije njegovu nadogradnju, angažuje Lerija Slomana, iskusnog koautora vrlo tiražnih autobiografija raznih zvezda. To je knjizi dalo zanimljivu nelinearnu strukturu, pa čak i romaneskne elemente, mada je potonje obezbedio i Tajsonov jedinstveni život praćen stalnim usponima i padovima što samo po sebi čini vrlo zahvalnu proznu građu. Opet, Slomanovim angažmanom, autobiografija nije izgubila na Majkovom izrazito kolokvijalnom stilu govora koji je vrlo tečnim prevodom
Goran Skrobonja veoma uverljivo preneo na srpski jezik. Takođe pleni Tajsonova samokritičnost koja njegovoj iskrenosti daje na težini, počev od odluke da započne štivo najnezahvalnijom temom: navodnim napastvovanjem osamnaestogodišnje Dezire Vošington i samim tokom suđenja.
Tek zatim kreće priča o desetogodišnjem prestupniku, koji je to postao usled materijalnih problema, a onda i zato što su mu u detinjstvu bliski ljudi ispoljavali ljubav udarcima, zbog čega teško da bi opstao i u najopasnijem delu Bruklina teško opstane. Kao što nije imao izbora do da, kao u parafraziranoj izreci, postane Majk „Gvozdeni“ Tajson i izdrži da to bude. U međuvremenu, pljačke i popravni domovi i spasonosni susret sa italoamerikanskim bokserskim trenerom Kasom D’Amatom koji će mu, više kao mentor, davati uputstva kako da promeni razmišljanje i čita Ničea, Dimu i
Poa i urlati na njega da drži dijetu. Ali neće doživeti da vidi ispunjenje obećanja koje mu je dao: da će postati svetski šampion. Pomalo je neverovatno koliko se u knjizi uverljivo a neizrečeno povezuju uzroci i posledice: čitanje u mladosti i kasnije pisanje; droga, luksuz i žene kao Majkova sklonost da poništi ubogo detinjstvo i majčino povremeno bavljenje prostitucijom, boks kao prirodni nastavak dečačkih uličnih tuča i, uz pomoć D’Amata, oplemenjivanje i promišljanje sopstvenog pristupa tom sportu. Zbog svega toga, i spominjane samokritičnosti i iskrenosti, naslov „
Apsolutna istina“ koji isprva može da deluje pretenciozno, na kraju čitanja i gotovo neizbežne empatije prema glavnom junaku, ispostavlja se kao vrlo opravdan.
Autor: Domagoj Petrović