Ostrvo Čedžu, Koreja, 1943. Šesnaestogodišnja Hana je čitav život provela pod japanskom okupacijom, školovala se na stranom jeziku koji poriče njen maternji i kulturu. Poput mnogih drugih mladih devojaka u njenom selu, Hana je napustila školu i prigrlila je korejsko nasleđe kao hendžo – devojka ili žena koja izdržava svoju porodicu tako što roni u duboke hladne vode u potrazi za školjkama ili ostrigama, koje su vrlo retke nakon godina pljačkanja japanskih moreplovaca.
Prikladna metafora za zastrašujuće zlostavljanje koje sledi kada Hanu kidnapuju japanski vojnici nakon što je herojski sakrila svoju mlađu sestru Emi. Debitantski roman Meri Lin Brakt baca svetlo na relativno nepoznatu priču, makar u zapadnom svetu, o hiljadama korejskih žena i devojaka prodatih u seksualno ropstvo tokom japanske kolonizacije Koreje u Drugom svetskom ratu. U detaljnoj belešci koja uključuje istorijski vremenski tok ratom uništene zemlje, Brakt ističe motivaciju koja stoji iza knjige: dokumentovati i privući pažnju na strahote kako se gresi iz prošlosti ne bi ponovili.
Iako su zaplet i likovi fiktivni, njen roman je oštar poput svedočanstva – jednostavnost proze omogućava da događaji pričaju za sebe.
„Žene za utehu“
Položaj Hane i drugih „žena za utehu“ isplivava. Da nema varvarskog sadržaja, prozni stil bi odgovarao i mlađoj publici. Generacijski uticaj rata vidljiv je kroz drugog naratora, Emi, koju izjeda krivica preživele osobe, što joj je odredilo život i veze.
Braktova ima osnovano opravdanje da ispriča ovu važnu priču. Odrasla je u Teksasu, sa majkom Južnokorejkom, i roman je zasnovala na majčinim i pričama izgnanih prijatelja koji su odrastali u posleratnoj Južnoj Koreji. Hanin i Emin narativ obeležavaju istorijski teren: „Za vreme japanske okupacije Koreje svi su propatili. Mnogi su izneli živu glavu iz Drugog svetskog rata samo da bi nastradali u Korejskom ratu.“
Emi se seća prošlosti, i dok boravi u Seulu, gde je u poseti svojoj ćerci lezbejki – još jedna od niti narativa koja dotiče žensku solidarnost – prisustvuje marševima sećanja na „žene za utehu“ u nadi da će tu konačno sresti svoju davno odvedenu sestru. Dok pratimo Emina sećanja i stravičnu grižu savesti koja je izjeda ceo život, i koju se ne usuđuje da podeli sa svojom porodicom, čitamo strahote koje je Hana, kao sestra koja se „žrtvovala“ podnela. Svedočimo njenom uvođenju u seksualno ropstvo, zatvaranju u bordel za japansku vojsku i beg u mandžurijsku divljinu, zbrinjavanje kod mongolskih seljaka i ispitivanje sovjetskih vlasti buduće Severne Koreje.
Bordel
Hanin boravak u bordelu je opisan izuzetno snažno i potresno: „Jedu oskudan obrok, potom ležu u postelju da sutra opet započnu dan. Deset sati dnevno, šest dana u nedelji, ona „uslužuje“ vojnike. Siluju je po dvadesetorica dnevno... Ne tuku je ako leži mirno na asuri. Kao da i ne mare je li mrtva ili živa, samo im je važno da je telesno prisutna kako bi mogli da obave to radi čega su došli...“
Braktova prožima svoju priču zanimljivim istorijskim i kulturološkim detaljima; tatami otirači koje koriste „žene za utehu“; tradicionalni mongolski ger ili šator za spavanje; koliko su hendžo žene ponosne na svoj posao; hrizantema iz naslova, simbol tuge kod Korejaca; Sonjesang ili zlatna Statua mira koju Emi prepoznaje na marševima i koja je postavljena kao teško izvojevano izvinjenje Japana. Upravo zato što detalji zlostavljanja nisu javno saopšteni do 1992, reminiscencija je tim važnija.
„Bela hrizantema“ uspeva u svom pažljivom odabiru istorijskih događaja uklopljenih u roman nabijen akcijom sa jasno instruktivnom svrhom. U pitanju je oda sećanja na korejske žene koja priziva čuveni Kiplingov stih: „Da ne zaboravimo – da ne zaboravimo.“
Autor: Sara Gilmartin
Izvor: irishtimes.com
Prevod: Miloš Vulikić