Teri Pračet je jednom prilikom rekao da je ,,mašta kao sobni bicikl, ne može vas odvesti nigde, ali može uvežbati mišiće koji mogu“. U skladu s tom njegovom izjavom ispripovedana je prva knjiga o Disksvetu ‒ „Boja magije“.
Ono što je važnije kada je u pitanju ova knjiga, jeste da ona nudi katarzu, te da je ova priča puna velikih metafora. Slušao sam raznorazne „pračetoljupce“ koji kažu da ovo i nije najbolja knjiga o Disksvetu. Možda i nije najbolja, ali je daleko najvažnija. Jer da nije bilo nje, ne bi bilo ni nama svima drage Lagune, pa ni ja ne bih pisao ovu recenziju. A i svetska literatura bi bila uskraćena za jedan strašno bitan roman.
Snaga ove knjige je u tome što čitalac umire od nestrpljenja, dok ujedno briše suze od smeha. To je odraz velikih pisaca. Poetika spoja nespojivog. Odnosno, mešanje tihih i glasnih elemenata u književnost. Milan Kundera, iako žanrovski drugačiji pisac u odnosu na Pračeta, u svom stilu pripovedanja, ima tu notu. Ili bolje reći, čitavu kompoziciju.
Knjiga je podeljena na četiri dela i ona zapravo oslikava različite faze – života, ali i preporučuje rešenje za probleme, to jest ‒ avanturu.
Ona prikazuje i ljude, koje svi poznajemo, jer svi smo bar jedanput u realnom životu sreli i upoznali i Rinsvinda i Dvocveta. Kod Rinsvinda se javlja i pohlepa, ali i motiv „lažnog prijateljstva“ koji je izražen u bajci „Odani prijatelj“ Oskara Vajlda.
Životni moto kog se pridržavam je jedan citat Čarlija Čaplina za koji ću se s ponosom pohvaliti da stoji na zidu u mojoj sobi, a on glasi: „Dan u kome se nisi najsmejao je izgubljen dan.“
To je životna deviza i ove knjige!
Smeh je, zaista, najbolji lek i on nam može pomoći i u najtežim situacijama u kakvim se neretko nalaze Terijevi junaci.
Disksvet ‒ planeta u obliku diska koja leži na leđima četiri slona, koji stoje na leđima ogromne kornjače nepoznatog pola u svom korenu predstavlja fantastičnu alegoriju čovečanstva. Čovek odvajkada ne poznaje dovoljno svet, jer u protivnom, bi osećao manji strah od njega.
U romanu piše:
„Disksvet pruža prizore mnogo upečatljivije od onih koji se mogu naći u univerzumu koje su napravili Tvorci sa manje mašte, a više mehaničkog pristupa.“
U drugom delu ovog rukopisa ‒ „Slanje osmice“, Pračet potvrđuje moć sudbine, ali i to da je ona kao kockica. U jednom potezu dobiješ jedan, u drugom tri, a u narednom... Ovaj fragment romana asocira na svet iz vizure politike, koja ima enormno dejstvo na civilizaciju.
Ono po čemu se još ističe Teri, jeste činjenica da je svojim junacima dodelio unikatna imena, što otkriva umeće literarnog virtuoza.
Kažu da je sudbina najstarija reč na svetu, ali i najnepogodniji „prijatelj“ za glavne likove ovog univerzuma.
Smrt Terija Pračeta je znatno bolnija od pojave Smrti koja se javlja u njegovim ostalim knjigama. Pračet je jedan od književnika koji se najduhovitije odnosi prema ovoj pojavi. Pogotovo imajući u vidu da se umetnici neretko plaše smrti. Primordijalni strah svakog „pračetoljupca“ je taj da se neće više pojaviti pisac kakav je bio on.
Ja ne brinem zbog toga.
Jer znam da ćemo svi jednog dana otputovati u Disksvet, a tamo će nam turistički vodiči biti Teri Pračet i Dejan Papić. Ali ne zbog poznavanja stranih jezika, već zbog MAŠTE i KREATIVNOSTI koje jedine mogu da promene naš univerzum…
Autor: Tadija Čaluković