Nemojte da uradite ono što bih ja inače uradila i da otpišete „Đavolji nakot“ Margaret Atvud pod izgovorom: „Oh ne, samo ne još jedna autorska reinterpretacija drugog autora!“ Istina, sa svim ponovo ispričanim Šekspirovim delima koja se čitaocima serviraju ovih dana, lako je biti ciničan. Ali bila bi velika greška potceniti talenta Margaret Atvud! Ova ponovo ispričana „Bura“ jedan je u nizu romana iz projekta
Hogart Šekspir. Da podsetimo, do sada su se pojavili: „
Procep u vremenu“ („Zimska bajka“) Dženet Vinterson, „
Ime mi je Šajlok“ („Mletački trgovac“) Hauarda Džejkobsona, „
Prznica“ („Ukroćena goropad“) En Tejlor, „
Novi učenik“ Trejsi Ševalije („Otelo“), dok se verzije „Hamleta“ Džilijen Flin, „Magbeta“ Jua Nesbea i „Kralja Lira“ Edvarda Sent Obina uskoro očekuju.
Roman Margaret Atvud je napisan sa slašću i nestašlukom. Veselje i razdraganost prosto iskaču sa stranica. U pitanju je magična oda Šekspiru, koja vodi čitaoca kroz fantastično preoblikovanje originala dopunjeno ironičnim opaskama o savremenoj kulturi, štivo zanimljivo svakome ko je već pročitao „Buru“, ali jednako privlačno i onima koji nisu upoznati sa ovim klasikom. (To je trik sa Hogart edicije: autori su našli pravu meru između odavanja počasti Bardu i transponovanja radnje u savremeno doba.) U ovom romanu osećamo primese „Crno više nije u modi“ (Orange is the New Black), „Sve o Evi“ pa čak i „Upražnjenog mesta“ Džej Kej Rouling (kada bi radnja bila smeštana u južnom Ontariju). Buntovnički je, izuzetno čitljiv i zabavan.
Atvud je izabrala zaplet koji deluje površno i pretvara ga u nešto neverovatno: Feliks je umetnički direktor kanadskog pozorišnog festivala o koga su ogrešili. Makijavelistički suparnik ga baca u senku baš u trenutku kada je svetu trebalo da otkrije svoju najveću kreaciju – ambicionu produkciju „Bure.“ To je trebalo da bude predstava koja bi ispravila sve njegove životne i profesionalne greške. Takođe, stvorena je kao omaž životu njegove preminule ćerke Mirande. (Vidite gde ovo ide? Mislim da uopšte i ne morate da znate „Buru“.) Tako da imamo predstavu unutar predstave u okviru romana.
Feliks ‒ Prospero ovog romana ‒ mora da čeka 12 godina kako bi se osvetio svojom olujom. Ali kada ona nastupi, divna je i inventivna. Feliks dobija posao kao učitelj glume u kazneno-popravnoj ustanovi. Ubeđuje zatvorenike da izvedu „njegovu“ „Buru“, a u trupu uključuje i glumicu koju je originalno hteo za ulogu Mirande. Poziva visoke funkcionere iz vlade kako bi se uverili u napredak koji je ostvario sa zatvorenicima – i dobio veću finansijsku podršku za program. Slučaj hoće da je jedan od tih funkcionera bude njegov neprijatelj, Toni, koji je napredovao do zvanja ministra kulture, iskoristivši toliko željenu poziciju umetničkog direktora kao odskočnu dasku. To će biti prilika da Toni otkrije šta znači odmazda.
Feliks je neverovatan lik. Iako čitaocu može delovati odbojno, Atvud nas navodi da se zaljubimo i navijamo za njega do kraja. On je izvrsna karikatura elitističkih liberala što se postepeno otkriva kroz poglavlja. Feliks piše u didaskalijama svoje „Bure“: „Njegovu Arijel, odlučio je, igraće transvestit na štulama koji će se u bitnim momentima pretvarati u svica. Njegov Kaliban će biti šugavi uličar – crnac ili Indijanac – i paraplegičar takođe, koji će se kretati na pozornici na prevelikom skejtbordu.“
Dvanaest godina života provedenih u divljini čine ga donekle podnošljivim. Kad ide u kupovinu kostima za „Buru“ u kojoj će glumiti osuđenici i dok kupuje kapicu za tuširanje: „'Za vašu ženu?' upita prodavačica smeškajući se. 'Idete na krstarenje?' Feliks je u iskušenju da joj kaže da je to za osuđenog kriminalca u zatvoru koji glumi ulogu magičnog plavog vanzemaljca, ali odustaje.“