Prikaz knjige Dušana Miklje „Pre nego što bude kasno“

Pred nama je knjiga izoštrenog kritičkog viđenja i pristupa stvarnosti, knjiga velike opomene koja se odnosi na sadašnje i buduće kretanje čovečanstva, posebno na one koji moćno utiču kako će to kretanje izgledati i šta donosi moćnima i bogatima. Ova knjiga je prilog borbi dobra i zla, pravde i nepravde, istine i laži, slobode i neslobode, otuđenosti i postvarenosti, greha i praštanja, savesti i beščašća; ona priča o modernom ropstvu i robovima, odnosno o ljudskim robotima i pobunjenicima savesti.

Knjiga je prilog moralnom posrnuću čovečanstva, urušavanju vrednosti i vrednosnog sistema, posebno univerzalnih ideja i vrednosti. Ona opominje da je, kad nestanu mere u obliku univerzalnih vrednosti, ljudima sve dopušteno i da tada neljudi preuzimaju organizaciju i naše živote. Knjiga govori o monstrumima koji kuju monstruozne planove kako da potčine čovečanstvo i da njime upravljaju. To bi bilo moguće kad bi čovekov genetički kod uzeli u svoje ruke i tako uspostavili totalnu kontrolu. Ova knjiga pokazuje kako trenutno dominantni ogoljeni pragmatizam urušava čovečnost i polako gura čovečanstvo u formiranje svetskog totalitarnog sistema. Kao što je Kant sanjao ostvarenje večnog mira na planeti, tako ovi monstrumi sanjaju da ljude potpuno pokore i kontrolišu život svakog pojedinca na planeti. Nije slučajno što je autor odabrao da jednom od likova da ime Alhemičar. Misteriozan i mističan kao alhemija, Alhemičar upućuje na to šta se radi, ali i na to kako treba zaustaviti to što se radi.

Miklja ukazuje na četiri problema čovečanstva na početku trećeg milenijuma. Prvi problem su naučni eksperimenti radioaktivnog ozračenja prostora ozračivanjem ljudi; drugi su demografski problemi; treći je moć vlastodržaca da održe tu moć nad čovečanstvom radi lične koristi i uvećavanja sopstvenog bogatstva; a četvrti je upotreba i zloupotreba tajnih službi.

Prvi problem povezan je sa eksperimentima nad ljudima u zatvorima u Sjedinjenim Američkim Državama koji je trebalo da utvrde „na koji način ljudski organizam apsorbuje i zadržava radioaktivne materije“. Cilj je bio da u borbi protiv raka radioaktivno zračenje bude od koristi. Oni koji su rukovodili eksperimentom, međutim, nisu se pitali šta će se desiti s tim ljudima, posebno kakve će posledice snositi njihovi potomci. Pokazalo se da se naučnici koji su rukovodili eksperimentom nisu pitali kakva je svrha takvih opita nad ljudima i kakve posledice ostavlja na njih, samim tim i na čovečanstvo.

Autor je ovim primerom, koji je sjajno literarno obradio, pokazao da su naučnici spremni i skloni da ih moćnici čovečanstva upotrebe i zloupotrebe. Drugim rečima, da naučnika ne krasi ono što bi moralo prema logici posla kojim se bavi – da ga podjednako i ravnopravno rukovode moć znanja i moć savesti. Naučnici koji svoj dar, veštine i pronalazačke sposobnosti stavljaju samo u svrhu moći znanja, a ne vode računa o moći savesti, postaju stručnjaci bez savesti, opasniji i od zločinaca, jer stavljaju znanje na raspolaganje organizovanom zlu koje po posledicama može biti monstruozno. Stručnjaci bez savesti su najopasniji ljudi jer se mogu upotrebiti za najnečovečnije poslove.

Nesporno je da najveća odgovornost, ne samo za razvoj nekog pojedinačnog društva, nego i globalnog društva, počiva na elitama, posebno elitama znanja i političkim elitama. Ako se ta misija zloupotrebljava i upotrebljava za opasne eksperimente nad ljudima, onda je čovečanstvo u velikim problemima. Gurajući čovečanstvo u živo blato u kojem se nepovratno tone, oni na ramenima onih koji tonu trenutno realizuju svoju pohlepu omogućavajući sebi, kako misle, bezbrižan i luksuzan život. Nisu svesni da će sopstvenom lakoćom življenja, kojom dominira pohlepa, popločati put i ka sopstvenom nestanku.

Primerom jednog profesora sa univerziteta Mekgil u Montrealu, koji obavlja eksperimente nad psihijatrijskim pacijentima, autor ilustruje na šta su sve spremni opaki stručnjaci bez savesti. U tom eksperimentu pacijentima je ubrizgavana materija koja ih je paralizovala i na taj način učinila „zarobljenicima sopstvenog tela“. Još se Hemingvej zapitao prilikom sopstvenog lečenja elektrošokovima, „kakav je smisao lečenja koje uništava um i briše sećanje, što je moj jedini kapital“. Naravno, oni koji izvode takve eksperimente ne vode računa o posledicama po čovečanstvo. Njih samo interesuje procena potpune kontrole nad razmnožavanjem i umom ljudi.

Drugi problem nastranih moćnika, koji bi oni da reše hladno i bezobzirno, jeste demografska kontrola, odnosno način da stanovništvo učine potpuno pokornim i upotrebe ga samo u svoje pohlepne svrhe. Zbog toga su spremni na razne eksperimente, što podrazumeva uvlačenje naučnika i nauke u opasne neljudske projekte.

Jedna od mogućnosti jeste laboratorijsko stvaranje virusa koji će, kao bolesti prouzrokovane prirodnim virusima i bakterijama koje su u starom i srednjem veku uništavale milione ljudi, sada kontrolisano uništavati, veštački stvorenim virusima, sve koji moćnicima smetaju. Miklja označava te opasne grupacije koje nadziru, kontrolišu i, koliko je u njihovoj moći, usmeravaju čovečanstvo zarad sopstvene koristi. U njih ubraja Bilderberg grupu, Savet za spoljne odnose i Trilaterealnu komisiju, Međunarodni monetarni fond, Svetsku banku i druge političke i finansijske institucije koje dominiraju svetskom scenom.

Treći problem su vlastodršci opsednuti ličnom moći da upravljaju ljudima i stiču enormno lično bogatstvo. Naravno, moć u suštini uvek teži da se pokazuje i dokazuje. Iz tih razloga moć je proždrljiva, ona stalno traži novi izvor da se održava. Moć je nezasita i kad zavlada ličnošću beskonačna je. Autor piše da „ličnosti opsednute političkom moći i gomilanjem bogatstva, podjednako snažnim strastima – ne pate mnogo od moralnih skrupula“. Drugim rečima, takve ličnosti su najčešće amoralne. U konkretnim postupcima oni nagrađuju one koji su im do kraja odani, dok sumnjičave i prkosne, kad mogu, obično istrebljuju. Umesto da njih kontrolišu svi, oni najčešće kontrolišu sve.

Ta vrsta strasti i nezajažljivosti velika je opasnost koja se natkriljuje nad planetom. Njihovo zlo pokazuje se u stvaranju nestabilnosti u malim i neotpornim društvima i državama, a potom u izazivanju ratova, posebno verskih i građanskih koji su, takođe, u službi demografskog regulisanja, ali i otimačine i iskorišćavanja prirodnih bogatstava na tim teritorijama. To je nemilosrdna borba za potpunu kontrolu i prirodnih i ljudskih resursa.

U istoriji organizovanog čovečanstva 20. vek bio je vek najvećih paradoksa. To je vek procvata nauke i naučnih pronalazaka, razvoja tehnike i tehnologije koja odlučujuće može da pomogne u oslobađanju čoveka od mnogih tereta nužnosti, ali istovremeno i u njegovom pokoravanju, kontrolisanju i porobljavanju. Upravo ta moćna sredstva, proizašla iz čovekovih darova, sposobnosti i veština, lako se mogu upotrebiti, nažalost i zloupotrebiti. Minuli vek pokazao je da mogu da se vode svetski ratovi, da se razvije industrija smrti i da se ostvare sva do sada zamišljena zla. To je i vek u kome su odškrinuta vrata ostvarenja nečeg od onoga o čemu su maštali veliki mislioci, vek u kome je pokušavano uspostavljanje večnog mira, ostvarenje projekata u kojima se društveni i državni život zasnivaju na solidarnosti i empatiji i ostvarivanju visokih standarda socijalne zaštite i socijalne pravde koji su realizovani u dobrim političkim porecima kao što su skandinavski. Ti dobri rezultati, nažalost, nisu mnogo pomogli da se čovečanstvo, odnosno njene elite, okrenu najboljim primerima, već su elite, naprotiv, više tražile skrivena rešenja da bi svoju pohlepnu strast što brže zadovoljile.

U 20. veku upotrebljene su tehnologije, posebno u okviru tajnih službi, da se u potpunosti, od rođenja do smrti, kontroliše svaki pojedinac, pogotovo oni za koje su službe posebno zainteresovane. Nagoveštaji antiutopista premašeni su kada je u pitanju ostvarenje onoga na šta su oni polovinom 20. veka opominjali čovečanstvo. Tehnologije su namamile ljude da olako svima izlože i ono što je javno i ono što je privatno i intimno.

Na taj način ukinuti su ideali na kojima je počivao politički život u zlatno doba antičkih grčkih polisa u kojima je strogo razdvajano javno od privatnog. To olako padanje savremenog čoveka u iskušenje da privatnost i intimu učini javnom nije ništa drugo nego laka predaja da kontrolori i usmerivači njihovih života skrate trud kada je u pitanju nadzor i kontrola nad njima. Ti pokorni divovi koji iz lakomislenosti ukidaju svoju privatnost, odnosno raspolaganje svojim životom i predaju ga opasnima, pojačali su borbu kontrolora protiv malih grupa čovečanstva u kojem još pokušavaju da najbolje vrednosti i kapital prošlih generacija upotrebe i održavaju za dostojan život. Te male grupe i odvažni pojedinci služe tajnim službama da nad njima isprobavaju tehonogije i često ih podvrgavaju nasilju, ponekad do smaknuća.

Miklja je sjajno opisao izvođače radova u koje je, pored tajnih društava, ubrojao bankarski sistem čovečanstva, ali i neposredne likvidatore kao šakale koji vrebaju, prate i slepo izvršavaju naloge moćnika, za šta su dobro nagrađeni.

U ovoj sjajnoj knjizi pokrenuto je sve bitno i značajno što trenutno pritiska čovečanstvo, a velika je opasnost po opstanak čoveka i sveg živog sveta. Zato je brižno i valjano, u obliku opomene, i naslovljena ova knjiga „Pre nego što bude kasno“. Ovom knjigom Miklja upozorava, opominje, šalje poruku i pokazuje da ljudi koji podjednako drže do svog poziva i onoga čime se bave, vode računa da delovanje usklade sa profesionalnim standardima i sa moralnom kulturom, odnosno savešću bez koje se ne može održati čovečanstvo i bilo šta dobro ostaviti kao kapital na koji će se oslanjati najbolji u neposrednoj budućnosti.

U ovom Mikljinom trileru koji se bavi geopolitičkim zamislima, posebno korporacijskih kontrolora sveta, izoštreni su, ne samo literarno, nego i novinarski, ali i filozofski i naučno, problemi preko kojih se prelama sadašnjost i budućnost čovekovog života na planeti. Miklja je, pored uzbudljivih dramskih zapleta, ovaj rukopis osnažio porukama i poukama velikih pisaca, istoričara, filozofa, psihoanalitičara, naučnika i umetnika. Na jasan, precizan i snažan simbolički način pristutni su u knjizi Dostojevski, Tolstoj, Dante, Bokačo, Tukidid, Kant, Šopenhauer, Kjerkegor, Jung, Risman, Čomski, Varufakis, Cvijić i drugi.

Knjiga je pisana jasnim jezikom i stilski je doterana. Njeni dramski pasaži dobro su potkrepljeni argumentacijom velikih mislilaca, ali i sopstvenim stavovima koji snažno ocrtavaju sve ozbiljne nevolje našeg sveta koje ga čine nesrećnim, zarobljenim i opakim po čoveka.

Na kraju, čestitka ne samo autoru na sjajnom štivu već i izdavaču koji zna da odabere ono što je vredno i što će zainteresovati sve ljubitelje knjige.  
 
Autor: Čedomir Čupić